Које су разлике између
Православља и Западних вероисповедања?
Митрополит Антоније Храповицки

 

Одговарајући на ово питање многи Руси би поменули обреде али тешко да имамо времена, које ћемо губити на такву врсту бесмислица. Не много ближе истини, међутим, је и друго мишљење, прилично уобичајено међу онима који су боље упућени у богословље. Они би нам рекли за filioque, о папском примату и другим учењима одбаченим од Православља, а такође и о учењима и латинске (римокатоличке) и Православне вере, које су одбачене од стране протестаната.

Испало би да Православље нема своју посебну суштину и срж, једнако страну свим европским вероисповестима. Али пошто све оне воде порекло једна од друге, можемо очекивати да постоје извесна блага Христове Истине, која се не могу наћи ни у једној од њих: јерес настала из друге јереси, мора задржати у неком делу учење родитеља, уколико се не враћа Истинској Цркви.

 

Некомплетан одговор

 

Словенски богослови, Хомјаков посебно, били су први који су повукли линију између Цркве и Западних деноминација (секти), засновану не на било ком посебном догматском елементу, већ пре на општој предности унутрашњег савршенства у Православљу. Ово је Хомјаковљев истакнути допринос богословљу, Цркви, као и просветљеном Западу, који га је високо ценио као Руског религиозног писца.То се најјасније види у чињеници да сви европски богослови наклоњени Православљу, говоре о њему, служећи се Хомјаковљевим терминима, користећи тачно његове изразе разлика у вероисповести.

Нарочито старокатолици, који су били привучени Православљу и умешали се у подужу преписку, што се тиче успостављања ближих односа са нама, прате његове погледе у свом представљању главних питања, која по њиховом мишљењу деле нас и старокатолицизам т.ј. Filioque, као новотарију противну Црквеној дисциплини, који нас називају чуварима јединства духа у свези мира, и преко доказа да је Евхаристија као позајмљена од Западних богослова, страна Предању Цркве. (што говори о промени)

Хомјаковљева књижица (Црква је Једна, и пар других есеја) је најпопуларнија од свих руских богословских дела, како међу нашим ученим људима, тако и међу онима преко. Ми је стога нећемо обрађивати. Само да се подсетимо, да он прави разлику међу вероисповестима, засновану на њиховом разумевању Деветог Члана Символа Вере, т.ј. на њиховом учењу о Цркви.

Представљајући Православно учење о Истини, озбиљно искривљено и скоро изгубљено свуда на неправославном Западу, Хомјаков способно показује морални значај нашег духовног савршенства, општу предност вере у поређењу са Западним вероисповестима, које су изгубиле једну од најсветијих, узвишенијих истина Хришћанства.

Хомјаков види Цркву не толико као власт, већ као заједницу душа, које допуњавају једна другу, својим мистичним општењем са Христом, Који открива Себе вернима само у њиховој међусобној љубави, у њиховом јединству (садржаном у Васељенским Саборима). У свим издањима Црквене дисциплине, и у самом процесу истраживања Божанске Истине баш као што је било утврђено Црквеним Предањем Он доноси дух радости, дух стран потчињавању другог, дух који нас носи у безгранични свемир општења са целим светом верних, са целом вечношћу.

Стога. Ми без резерве признајемо да је Хомјаков правилно представио Православно учење о Цркви, и да нам је јасно показао вредност Православља, поредећи га са Западним вероисповестима, које су изгубиле разумевање моралне заједнице верних и у животу, и у учењу, и свели Царство Божије на ниво личног достигнућа, или спољашње владајуће организације.

Док препознајемо ово и исказујемо поштовање Хомјакову, за његов велики богословски и мисионарски рад, морамо да приметимо да његова дефиниција Православља, или другим речима Истинског, Боготкривеног Хришћанства, као супротност Западним вероисповедањима је некомплетна. Већ дуго је присутна наша жеља да је допунимо.

 

 Западно богословље и Хришћански живот

 

У стварности, разлика је много дубља.

Учење о Цркви је наравно, изузетно важно, и као наше општење мора бити стално обнављана у нашим умовима. Али чак и ван питања Цркве, на начин на који неко прилази Богу и сопственом животу, осећа се велика разлика између Православних и неправославних Западњака.

Овом разликом су се пробиле многе велике и мале ствари. Узмите например, изворе поука у нашем духовном животу. Један део њих, који учимо у школама као догматску и моралну теологију, је позајмица од католика и протестаната: само најочигледније грешке, заблуде неправославних, познате свима и осуђене црквеним властима, које су забрањене.

Други део, добро познат и образованом и простом човеку, у наше време, а и до IX века и раније, је у нашим молитвама, песмама на Божанским службама и морално учење Светих Отаца.

Али какве необичне ствари! Ту не постоји скоро ништа заједничко између та два извора. Дипломирани богослови не познају наше Прологе, наше догматске песме (стихире и каноне) наша Житија Светих осим, можда као прости посетиоци цркава, љубитељи црквене музике, али не као и религиозни научници. Међутим, ова Словенска дела у дебелим, непривлачним књигама су главни, ако не и једини, извор и храна живе руске вере и за обичног, а и за образованијег човека. Али званично богословље не може да привири у овај извор, чак ни из просте радозналости.

Сада погледајмо у најбоље Хришћане међу нама, наше наставнике Хришћанског живота: јеромонаха Амвросија Оптинског (+1891), Оца Јована Кронштатског (+1909), Епископа Теофана Затворника (+1894); (сва тројица су канонизовани и проглашени за Светитеље)

Они се никако не могу сматрати за ускогруде, пуне предрасуда или необразоване; они су захвални дипломци наших семинарија и академија, али покушај да пронађеш позајмице и позивање на академско богословље у њиховим делима. Осим пар разбацаних примера, не постоје.

Понудите им брда школских томова за помоћ у њиховом учењу; они ће се односити према њима са поштовањем, али верујте ми, неће наћи ништа што би позајмили. Исто ће бити и са обичним Хришћанином који тражи да разуме било који догађај, или религиозно искуство.

Поприлично је очигледно, да се наше школско  богословље, грађено на Западним принципима,  иако чак и слободно од грешака Запада, толико удаљило од Православне духовне стварности, тако мало повезано са њом, да не само да је бескорисно као извор поуке, већ не може ни да се приближи стварном духовном животу.

Ово није могло да се деси, да се западно богословље разликовало од Православља, само у вези учења са Црквом. Као што видимо, западне религије су преиначиле саму представу о Хришћанском животу, његовом циљу и условима.

 

Случај са два учитеља

 

Једном, као Ректор Богословије, дао сам задатак надареном студенту: Упореди и супротстави морална учења Епископа Теофана са Мартенсеновим, Мартенсен је велечасни протестантски проповедник, добро познат као морални богослов, који је мање од других под утицајем заблуда у вероисповедању.  Епископ Теофан је образовани руски богослов, бивши Ректор Петерсбуршке Духовне Академије. И знате шта? Испоставило се да су ова два аутора предстваили хришћанску моралност на потпуно различите, често супротне начине. Овде је кратак преглед резултата.

Епископ Теофан учи како да неко уреди свој живот, тако да се достигне мерило хришћанске савршености, док западни епископ (sit venia verbo) узима из Хришћанства само онолико, колико је сагласно са савременим, световним, секуларним животом.

Односно, први прихвата Хришћанство као  вечну основу нормалног живота, и захтева да ми принудно мењамо себе, да усагласимо наше животе са тим мерилом; други прихвата реалности савременог, световног живота као непромењиве, и само тамо где се дозвољавају нека одступања, он упућује који су избори у предности са хришћанске тачке гледишта.

 Први позива на морални хероизам, на доживотну борбу; други прави избор, који су елементи хришћанства, подесни за наш постојећи начин живота. За првог је истински живот за који је човек човек призван, вечни живот, док је наш постојећи живот на земљи са свим његовим историјским обликованим дешавањима, није ништа друго него илузија; за другог појам будућег живота, је само једна узвишена, племенита идеја, идеја која доприноси сталном побољшању нашег стварног живота овде на земљи.

У разлици између ова два учитеља моралности, видљива је и разлика између Православља и западних религија. Једна се заснивана хришћанском савршенству, или светости и са ове тачке гледишта вреднује садашњу реалност; друга је непоколебиво и постојано заснована на status quo са земаљским животом, и тежи да одреди минимум религиозне навике и обичаја, који и даље обезбеђују спасење ако вечност заиста постоји.

 

Узвишено и основно начело

 

Ти не указујеш на лажну веру, већ на сиромашне верске ставове Запада, рећи ће наши критичари. У праву сте, одговорићемо, до сада смо се бавили ставовима о дегенерацији западног религиозног живота и мисли; погледајмо сад на узвишеније начело, које су они изгубили.

Хришћанство је доживотна потера за врлином. Хришћанство је бисер због кога је трговац из Јеванђељске приче, морао да прода сву своју имовину. Изгледа да је у току историје, овај корак само-одрицања, ово подизање свог крста, подразумевао различите подвиге: у време земаљског живота нашег Спаситеља, то је било придруживање Његовим ученицима и праћење Њега; касније, је то подразумевало исповедништво и мучеништво; онда од IV до XX века, затворништво и монаштво.

Уствари, различити подвизи су само били средства за кретање према једном крају, једном циљу постепеном задобијању духовног савршенства на земљи, задобијања слободе од страсти, задобијања врлина као што молимо у молитви Светог Јефрема, понављајући опет и опет, у току Великог Поста са многим појасним поклонима и коленопреклоњењима:

 

Господе и Владико живота мога!

Духа лености, чамотиње, властољубља и празнословља, не дај ми.

 

Коленопреклоњење

 

Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј мени, рабу Твоме!

 

Коленопреклоњење

 

Да, Господе Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата мога, јер си благословен у векове векова. Амин

 

Коленопреклоњење

 

Ово је воља Божија, ваша светост, говори Апостол; ми је можемо задобити само ако поставимо за главни и једини циљ нашег живота, живећи ради светости. На овоме се заснива и истинско Хришћанство; ово је суштина разлике Православља у односу на инославља Запада. У овом погледу (и према томе, по својој природи), Источне јереси, као што су монофизити и јермени, много су ближе Православљу него Западне: као и ми, они имају духовно савршенство као циљ Хришћанског живота, али се разликују од нас у учењима о условима за задобијање тог циља.

  

Подвижничка вера или световна вера?

 

Да ли стварно западни хришћани говоре да нема потребе за моралним савршенством? Да ли би они негирали да нам Хришћанство заповеда савршенство.

Они не би то рекли, али они не виде то као суштину хришћанства. Штавише, у њиховом виду савршенства и пута задобијања, они се не би сложили са нама у једној речи; они чак не би ни схватили, да оставимо слагање, да је управо морално савршенство, циљ Хришћанског живота а не само пoзнање Бога (протестанти), или служба Цркви (римокатолици), због којих по њиховом мишљењу, Сам Бог даје морално савршенство као награду.

Морално савршенство јсе постиже снажним и напорним трудом, унутрашњом борбом, лижавањем и пре свега самопоништењем. Православни Хришћанин, врлином искреног и марљивог, преданог праћења духовне дисциплине, иде ка већем степену у тој борби: сама дисциплина је одређена да помогне наше постепено сузбијање страсти и стицања блаженог сваршенства.

У овоме, ми смо потпомогнути Божанским службама, напорима у припреми за Свету Тајну Причешћа, постом и скоро монашким поретком Православног живота, одређеним у нашем Типику и држаним од стране наших предака пре Петра Великог и од свих оних који живе по поредању до самих наших дана.

Укратко, Православна Вера је подвижничка вера; Православна богословска мисао она која не лежи под мртвим, академским теретом, већ утиче на наш живот и шири међу људима је проучавање путева духовног савршенства. Као таква, она се јасно испољава у нашим црквеним службама, кроз богословске изреке, упућивање на Библијске догађаје, заповести и подсећања на Страшни Суд.

Ово наравно, није страно ни западним вероисповедањима; али они схватају спасење као једну спољашњу награду, било због извесног броја добрих дела (такође спољашњих), или због непосустајуће вере у Божанство Исуса Христа. Они немају знање, ни интересовања, на који начин би душа требало да постепено себе ослобађа из ропства страсти, или како би требало да идемо из силе у силу, на нашем путу ка слободи од греха и пуноћи врлине.

Постоје подвижници и на Западу, сигурно је, али њиховим животом господари безвољна, безосећајна покорност вековима старим правилима и захтевима, за коју им је обећано опроштење грехова и будући вечни живот. Вечни живот се већ појавио, као што каже Свети Апостол Јован и блажено општење са Боогом се постиже и стиче непосустајућим подвигом, управо по речима Светог Макарија Великог, а све ово је на Западу непознато.

Ово незнање расте све више и све грубље. Према томе, савремени западни богослови су изгубили разумевање циља Хришћанства, разумевање да је Христово Оваплоћење, баш то морално савршенство човека. Они су, заправо изгубили своје умове уз помоћ бајки о Христовом доласку на земљу, да би Он пружио неку врсту среће, човечанству неких будућих векова чак иако је Он рекао са свом јасношћу, да Његови следбеници морају носити крст патњи, да ће стално бити прогоњени од света, од своје браће, деце, чак и родитеља, нарочито при крају.

Добре ствари, којима се верници у сујеверју Прогреса (по духовитој опасци С.А.Рашинског), надају и радују, су уствари обећане од Спаситеља у будућем животу, али нити латини, нити протестанти желе да прихвате из простог разлога, јер искрено рећи, они верују поприлично слабо у Баскрсење, а поприлично јако у срећан живот овде и сад, који Апостоли напротив називају паром која нестаје (Јаков 4:14)

Ето зашто псеудо-хришћаснки Запад неће и не може да схвати одрицање овог живота у Хришћанству, које нам заповеда борбу свуците старог човека са делима његовим. И обуците новога, који се обнавља за познање Онога Који га је саздао(Кол. 3:9-10)

 

Љубав и како је сачувати

 

Али Хришћанство је љубав према ближњем, а љубав је саосећање у жалостима; рекао би савремени човек, нарочито жене, а подвижништво је производња монаха.

Нећу просуђивати о првој изјави као што је К. Леонтијев (+1891, руски аутор, близак Оптинским Старцима), једном урадио; штавише, признаћу да ако би љубав уопште била могућа без духовног напора, без унuтрашње борбе и без споqашњих трудова, онда ништа од тога не би било неопходно. Али љубав је нестала међу људима, баш када је Лутер почео да говори у њихову корист.

 Пророчансто се испунило, јер ће због умножења грехова, охладнети љубав многих. У одсуству спољних напора и унутрашње борбе, страсти и безакоње владају, а када грех господари, љубав нестаје и људи почињу да се међусобно мрзе. (Матеј 24:10)

Окренимо се сада другој изјави. Поприлично је тачно да се љубав изражава највише у саосећању, али не толико због материјалних проблема нашег ближњег, колико због њихове грешности, и ово саосећање је могуће само за неког, ко и сам плаче због својих грехова, т.ј. за подвижника.

Подвижништво је производња монаха... Московска дама је једном изрекла овакво мишљење још јаче: Ваша цела религија је производња свештенства. Ја препознајем једино Иверску Мајку Божију и Мученика Трифуна (L'Iverskaya et Triphon le Martyr као и највећи део руског племства XIX века, дама је радије говорила француским него руским); остало је бесмислица. Ово је наравно, сведочанство великог незнања, о значењу подвижништва међу нашом образованом класом.

Ово схватање не одређује уопштено наш начин живота; он не захтева ни девственост, ни пост, ни затворништво. Подвижништво или духовна борба, испуњен је радом на себи, то је живот са циљем уништења сопствених страсти прељубе, самољубља, злобе, зависти, прождрљивости, лењости, итд; испуњење душе духом честитости, смирености, трпљења и љубави; љубав никада не може преживети као појединачна врлина, већ увек прати и помаже усавршавање других црта карактера људске душе, горе поменутих.

Несумњиво је да ће Хришћанин желећи да прати свој сопствени пут, открити да се он мора повући од световних разонода, да мора скрушити тело, да се мора много више молити Богу али ове радње немају крајњу вредност у очима Божијим.

Они имају вредност за нас, само ако нам помажу у задобијању дарова Духа. Од много већег значаја је духовна борба унутар људске душе самопрекор, самоунижење, противљење себи, самопринуда, самокритика, сећање на Страшни Суд и будући  живот, контролу над осећањима, борба против злих мисли, кајање и исповест, гнев на грехе и искушења,итд. ствари потпуно непознате нашем савременом човеку, а тако јасне и добро познате сваком верном сељаку, у садашњости или прошлости. Ово је тачна духовна азбука, наведена од Епископа Тихона Задонског (+1783, прослављеног као Светитеља):

Постоје две врсте учених и мудрих људи: неки уче у школама из књига, и велика већина њих су мање интелигентни од простих и неписмених, јер не познају Хришћанску азбуку; они изоштравају ум, исправљају и улепшавају речи, али они не желе да уреде своја срца.

Други који се уче у молитви са смиреношћу и марљивошћу и просветљењем Духа Светога, мудрији су од филозофа нашег доба; они су побожни, свети и омиљени Богу; иако они не знају азбуку, они добро схватају све; говоре једноставно, неуглађено, али живе прелепо и задовољно. Са овима се надмећите, о Хришћани. (III,193)

И ово је срж и суштина истинитог Хришћанства као доживотног напора. Ниподаштавана од Западних вероисповедања, она је и даље средиште целокупног Православног Богословља, које објашњава целокупно Божанско откровење, све догађаје и изреке Светог Писма, у објашњењу ових стања духовног савршенства.

Пошто се оваплотио, понизио, и био рањен нашим гресима, Спаситељ нам је даровао, у Својој Личности и заједници са Њим, могућност за овај духовни напор; други пролазе скоро против своје воље, ојачани патњама посланим од Бога и Црквеном дисциплином; ипак други у тренутку своје смрти, испраљају свој немар кајањем и примају просветљење у будућем животу, али значење Хришћанског труда је увек у подвижништву, у раду на својој души; такво је такође и Хришћанско Богословље.

 

Незнање против Разума

 

Ако будемо пратили све лудости Запада, оне развијене у њиховој религији, као и она усађена у њиховим обичајима, које се емитују до нас кроз прозор Европе, видећемо их заустављене у незнању природе Хришћанске вере, као личне борбе за постепено самоусавршавање. Такво је и например, латино-протестантско схватање Искупљења, као освету Божанског Величанства, једном увређеном од Адама, на Исусу Христу схватање које је израсло из феудалног појма о витешкој части, надокнадивој преко проливањ крви оном ко је нанео увреду; такво је и материјално учење о Тајнама; такво је такође и њихово учење о новом оруђу Божијег Откривења римском папи, когод он био у стварном животу; такво је и учење о делима обавезе. Таква је коначно и протестантскоа догма о спасењу кроз веру, која обацује Цркву и Њену грађу (структуру).

 У свим овим заблудама, Хришћанство се посматра као нешто страно нама, нашим умовима и срцима, некој врсти прегпварања измећу нас и Бога, условљавања из непознатих разлога, да  прихватимо извесне мрачне изреке и правила, а заузврат добијамо награду вечног спасења.

Да би одбранили себе од очигледних приговора и примедби, западни богослови су појачали своја учења о потврђеној несхватљивости не само природе Бога, већ и Божјег Закона и настоје као схоластици, Лутер, чак и Ришел у наше време да одбаце разум као непријатеља вере, док Оци Цркве, као Свети Василије Велики и чак Свети Исаак Сирин, виде непријатеља вере не у разуму, већ пре у људској глупости, немару, лакомислености и тврдоглавости.

 

Измењене моралне вредности

 

Окрећући се од религиозних заблуда ка моралним вредностима Запада, видимо у некима, директне супротности Хришћанским заповестима, и ове изопачености су тако јако укорењене у западњачком друштву и личном животу, да чак и највећи преврати, који су рушили Хришћанске олтаре и уништили краљевске престоле, нису утицали на те дивље, сурове и окрутне предрасуде.

Тако, Господ нам заповеда да праштамо али западна моралност вапи за осветом и крвопролићем; Господ заповеда да ми смирено мислимо о себи, као о највећим грешницима али Запад ставља само-поштовање изнад свега; Господ нам говори да се радујемо и будемо задовољни када смо гоњени и протеривани али Запад тражи враћање части; за Господа и Његове Апостоле, понос је демонски грех, али за Запад је он племенит.

Најнижи руски просјак, или чак и полу-верујући староседелац, скори обраћеник који није још потпуно раскрстио са својим паганским делима, може разликовати добро од зла, боље него морални ауторитети хиљаду година старе, западне културе, чемерне збирке дроњака хришћанства са илузијом старине.

Разлог ових заблуда је недостатак разумевања, схватања једноставне истине, да је Хришћанство подвижничка религија, учење о постепеном ослобађању од страсти, средствима и условима задобијањ врлина, услова како унутрашњих т.ј. унутрашње борбе и спољашње т.ј. догматских начела и Тајни пуних мислости, а све имајућу једну сврху: да излече људску грешност и воде нас до савршенства.

 

 

Слава Богу нашем!

 

 

 

^