Шта је неопходно за спасење?

 

1. Вера православна

 

Вера православна је први услов који је потребан за спасење; она је почетак спасења људи и основа свеколиког искупљења.

 

"А без вјере није могуће угодити Богу" (Јевр. 11, 6).

"Благодаћу сте спасени кроз вјеру" (Еф. 2, 8).

"А све што није од вјере гријех је" (Римљ. 14, 23) (1,4).

 

"Не оправдавамо се сами собом, нити својом мудрошћу, нити разумом, нити побожношћу нити делима која чинимо у светости срца, већ помоћу вере којом је Сведржитељ Бог од века све оправдао" (Св. Климент, епископ Римски 3, 63),

"Вера се не састоји само у томе да верујемо без сумње да су благодаћу Божијом ономе ко верује у Христа већ опроштени греси ради Његових заслуга, већ се вера која спасава састоји у искреном прихватању свих истина откривења онаквих какве су оне у Предању и како их поима Васељенска Црква. Нарочито треба веровати у то да постоји Бог, Милосрдни Отац и Врховни Судија свега. "Јер онај који прилази Богу, треба да вјерује да Бог постоји и да Он награђује оне који Га траже" (Јевр. 11,6). Такође је неопходна вера у тајне Пресвете Тројице и Оваплоћење "А ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и Кога си послао Исуса Христа" (Јн. 17, 3). "Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти" (Дап. 4, 12) (1, 4). "Свуда нам је, мили моји, потребна вера." "Вера је мајка сваког добра, и лек за спасење." "Као што змија ништа не чува тако као главу, и када њено тело секу на комаде, не брани се јако, не би ли само спасила главу - тако и ти све дај: и имање, и тело, и саму душу само да би сачувао веру. Јер је вера глава и корен, ако је сачуваш, онда ћеш, ако све остало и изгубиш, опет све стећи са већом славом" (Св. Јован Златоуст 1,14).

"Ниједно дело се не може обавити на прави начин без благочестиве вере у Христа. Људске намере у расуђивању доброг дела се не остварују без помоћи одозго. Да би се чинила добра дела морају се сјединити и људска усрдност, и помоћ која по вери долази одозго" (Св. Василије Велики 2, 490).

"Онај ко, немајући истинске вере, чини нека добра дела личи на онога ко захвата воду и сипа је у лоше посуде." (Преп. Јован Лествичник 1, 14).

"Људско друштво без вере у Бога и у бесмртност душе је готово исто као стадо дивљих звери, које су, без обзира на то што су обдарене разумом, увек спремне да се међусобно муче и убијају" (Макарије, митрополит Московски 1, 15).

"Вера приближава човека Богу и усиновљава човека Богу. Она ђе довести човека пред лице Божије и поставиће га последњег дана живота на овом свету - на почетку вечног дана - са десне стране Престола Божијег ради вечног наслађивања у Богу и ради вечног сацарствовања Богу" (6,141). "Вера у Христа је живот. Онај ко се храни вером већ у току земаљског свог путовања ужива вечни живот, који је припремљен за праведнике по завршетку овог путовања" (5, 177).

"Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и можда, не знајући, пада у тежак грех богохулства" (6, 471)

"Сва добра али немоћна људска дела, која (и поред тога што су добра) силазе у пакао, замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа" (Св. Игнатије Брјанчанинов 6, 471).

"Бојте се одступања од вере, као почетка свих зала... онај ко верује у Господа, као гора Сион - неће се померити: остаће занавек" (Преп. Антоније Велики 7, 12).

"Сама вера без добрих дела није довољна за спасење. Вернику су за оправдање потребна још и добра дела." "Дјелима се оправда човјек, а не само вјером" (Јаковљ. 2, 24).

 

2. Дела вере

 

"За спасење није довољна само вера, хладна и мртва. Не, спасава нас само жива вера, делатна, која се испољава у духовним и добрим делима...

"Где нема добрих хришћанских дела, тамо без сваке сумње нема ни истинске хришћанске вере: и насупрот томе, где постоји истински хришћански живот тамо сигурно постоји истинска хришћанска вера..." (1, 3).

"Немој мислити да вера, ако се вером уопште може назвати твоја вера, коју дела разобличавају, може да те спаси, зато што вера, која из почетка оправдава захтева одговарајућа дела, без којих се није могуће спасити... Веру више треба проповедати делима него речима... Јер се делима, а не речима мора откривати скривено" (Преп. Исидор Пелусиот 2, 492).

Господ је објавио да је за оне који не верују у Христа потребна вера у Христа, а да би се спасили они који верују у Христа треба да живе по заповестима Божијим. Онај ко не верује у Христа погинуће заувек, и онај ко у Христа верује на речима, али не извршава Његове свете заповести и тако се одриче од Њега делима, погинуће заувек. Другим речима: за спасење је потребна жива вера у Христа" (6, 206).

"Када су Јудејци упитали Господа:"Шта да чинимо да бисмо творили дјела Божија?" Господ им је одговорио: "Ово је дјело Божије да вјерујете у Онога Кога Он посла" (Јн. 6, 28-29). Жива вера у Христа је дело, и то дело Божије толико велико да се њиме у потпуности остварује спасење. Таква вера се испољава у читавом људском бићу: она обухвата његове мисли, осећања његовог срца, сву његову делатност. Онај ко верује оваквом вером "имаће живот вечни" (Јн. 6, 47). "А ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истини-тога Бога и Кога си послао Исуса Христа" (Јн. 17, 3). Жива вера је живот у целости посвећен побожности и умртвљавању за овај свет. Жива вера је дар Божији. За овај велики дар су Господа молили Његови свети Апостоли када су Му говори-ли: "Дометни нам вјере" (Лк. 17, 5). Само уз помоћ живе вере човек може да се одрекне привидних врлина своје пале при-роде, да постане ученик и следбеник Господа, по разуму и делатности који доликују обновљеној природи" (Св. Игнатије Брјанчанинов ) (6, 207).

"... Али, сама вера није довољна за спасење, потребно је да човек живи свето по заповестима Господњим. "Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је т небесима," говори Господ (Мт. 7, 21). А воља Оца Небеског је изражена у Његовим Заповестима..." (8, 61).

"Веруј и, примајући благодатне силе, које се дају на живот и побожност кроз Свете Тајне, живи по заповестима Божијим под руководством богоустановљених пастира, стојећи у живом савезу са светом Црквом..." (Св. Теофан Затворник 8, 57).

 

3. За спасење је, такође, потребно примање благодатних сила ради испуњења заповести и извршавања свих неопходних дела вере

 

"Да би и вера била онаква каква треба да буде, и да би се дела извршавала на достојан начин потребна нам је благодат Светог Духа. Без ње не само да не можемо да поверујемо, него не можемо ни да помислимо на добро. А ако бисмо и помислили не бисмо имали снаге да то остваримо. Јер, као што говори Апостол, још и можемо добро да замислимо, али чим ствар крене ми одустајемо: "јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим" (Римљ. 7, 17).

"Знај, и чврсто се држи убеђења и вере да се благодат Светог Духа не даје другачије и да не може бити примљена осим у Светим Тајнама које је Сам Господ установио у Цркви рукама Светих Апостола" (8, 62-63).

"Да би ти било јасније колико је све то потребно, упореди пут ка спасењу са обичним путовањем. Да би путник удобно и безбедно путовао треба да постоји светлост, да је изграђен пут, да он сам буде здрав и крепак, да, у случају нужде на пример, на раскрсницама или укрштању путева буде неко ко би му указао којим путем треба да иде. Сличне ствари су потребне и на путу спасења: потребна је светлост - то је вера; потребан је изграђен пут - то су заповести; потребни су здравље и крепост - то су благодатне силе, које се дају у Светим Тајнама; потребни су путокази и руководиоци - то су пастири Цркве. Све ово видиш у онима који делују у светој Божијој Цркви са којом због тога стоји у живој вези свако ко на правилан начин остварује своје спасење. Сви они који се спасавају иду њиме... другог пута ка спасењу нема" (8, 57).

"Укратко се сва вера може дефинисати на следећи начин: Бог, Којем се у Светој Тројици клањамо, Који је створио свет и о њему промислитељски брине, спасава нас - пале, по благој вољи Оца у Господу Исусу Христу благодаћу Светог Духа у светој Својој Цркви, спасава спасењем које се овдескривено остварује у духу, које ће се у будућем животу јавити у свој својој неизрецивој светлости" (Св. Теофан Затворник 8, 57).

 

4. Богоустановљено пастирство

 

"Три изложене тачке: вера, живот по заповестима у духу вере и благодат у Светим Тајнама захтевају четврто - богоустановљено пастирство. Треба веровати, али како ће људи поверовати без проповедника? И "како ће проповиједати ако не буду послани? (Римљ. 10,15). Потребно је да људи приме благодат кроз Свете Тајне: али како би то било могуће без градитеља и управитеља Светој Тајни Божијих (1. Кор. 4,1)? Треба живети по заповестима у духу вере: али како је ово могуће на прави начин без руководиоца који би указивао, упозоравао, исправљао грешке, подизао посрнуле и поново усмеравао на прави пут оне који су са њега скренули. Тако су за остваривање спасења потребна лица која у име Бога делују, која би учила вери, освећивала благодаћу кроз Свете Тајне и руководила у животу, потребни су Богом даровани и постављени пастири. Они су рукоположени вољом Господа. Ево ти да би се уверио апостолског сведочанства! И Он (Господ) даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисше, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у дјелу служења, за сазидање Тијела Христова" (Еф. 4,11-12). А и само дело је ово показало" (8, 65).

"Ево четири тачке којих треба да се придржавамо и по којима треба да остварујемо дело свог спасења ако уистину желимо да се спасимо.

Међутим, има још једна, а то је: човек треба да буде у телу Цркве живо повезан са свеколиким сабором верника.

Господ је Своју Цркву назвао виновом лозом, у којој је Он - чокот, а сви верници су гране на лози. Црква или сав сабор верника због тога представља јединствену и нераздељиву целину, која је и сама и у свим деловима живо повезана са Господом. Као што грана када се одломи од дрвета почиње да се суши и престаје да живи, тако престаје да живи и свако ко се на било који начин одвоји од Цркве, а тиме и од Господа (Јн. 15, 16). Свети ап. Павле је ово јасније представио, назвавши Цркву Телом Господњим. Сви ми верници смо Тело Христово; Христос Господ је Глава овог Тела. Као што у телу сваки орган не живи својим животом него животом заједничким за цело тело и ако се одвоји од тела умире и трули, тако ниједан верник не живи сам за себе, него живи животом заједничким за сав скуп верника односно читаве Цркве, и ако се одвоји или одели од њих он духовно умире и пропада (Римљ. 12, 5; 1 Kop. 12, 12-14; 27; Еф. 4, 15-16; Кол. 1, 18). Тако је било пре и сада је тако међу онима који истински верују и који сматрају да је закон њиховог живота, живота који води ка спасењу - да буду у Цркви. Црква је, исповедамо, наша мајка. И тачне су речи да коме Црква није мајка ономе Бог није Отац. А ако му Бог није Отац, ко је онда?! Господ је утврдивши кроз свете Апостоле свету Цркву у њу уградио све спасоносно ради њеног очувања и ширења на земљи. У њој су све тајне вере и све схватање истине; у њој је истинско пастирство које истински руководи ка спасењу; на њој почива добра воља Божија, која је пази и слуша њен молитвени глас: анђели и људи, сва разумна твар која се објединила и служи једином сведобром Богу" (Св. Теофан Затворник 8, 66-67).

"Нико не достиже спасење и вечни живот осим онога чија је Глава Христос: а само онај може имати за Главу Христа ко се налазиу Његовом Телу, које је Црква... Онај ко није међу удовима Христовим не може имати хришћанско спасење... Свако ко се одвојио од заједнице са Црквом, чак и ако је његов живот достојан хвале, за само то безакоње што се одвојио од јединства са Христом неће имати живота већ ће на њему почивати гнев Божији" (Блажени Августин 1, 439).

"Море се не може препловити без брода. А овај брод означава Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву: Господар овог духовног брода је Сам Свемогући Бог Отац; кормилар је Јединородни Син Његов; повољан ветар је Дух Свети; потчињени управљачи брода Цркве су Апостоли и њихови наследници - пастири и учитељи црквени; путници на овом броду су сви правоверни Хришћани; дно и основа овог брода је права вера у Свету Тројицу; бокови брода, његов предњи део и кормила означавају правилне верске догмате, заповести Божије, Предање Цркве, апостолска правила и правила Васељенских Сабора и уопште правила Цркве; јарбол је свети Крст Христов, којим се све у Цркви повезује и утврђује; једра су љубав, сидро је нада.

Овај духовни брод Цркве из разних места и земаља превози морем живота све правоверне и истинске Хришћане у Небески Јерусалим" (Св. Јован Златоуст 1, 421).

 

 

 

^  >