Како се треба односити према људским наукама?

 

"Људи су после пада у грех почели да обрађују земљу, постала им је неопходна одећа и стекли су многобројне потребе, којима је праћен наш пут земаљски, једном речју, постао им је потребан материјални развој и тежња према њему је главна одлика нашег века.

Науке су плод нашег пада, производ нашег оштећеног палог разума. Ученост је сакупљање и чување утисака и знања које су људи стекли за време палог света. Ученост је светионик старог човека, светионик којим се "мрак таме у векове чува". Искупитељ је људима вратио онај Светионик који им је Саздатељ даровао приликом стварања, а којег су се они лишили после свог пада у грех. Овај светионик је Дух Свети, Он је Дух Истине, Он учи свакој истини, испитује дубине Божије, открива и објављује тајне, такође дарује познање материјалног када је то потребно ради човекове духовне користи. Ученом човеку који жели да се научи духовној мудрости Апостол оставља као завештање: "Ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме вијеку, нека буде луд да би био мудар" (1. Кор. 3,18). Тачно! Ученост није мудрост у правом смислу речи већ је само мњење мудрости. Познање Истине коју је Господ открио људима и која је недоступна људском палом разуму замењује се у учености нагађањем и претпоставкама. Мудрост овог света у којој почасна места заузимају многи пагани и незнабошци је по самим својим начелима у директној супротности са духовном божанственом мудрошћу. Не може се истовремено бити следбеник и једне и друге: човек једне обавезно мора да се одрекне. Пали човек је "лаж" и из његових умовања је створен "лажни разум", т.ј. начин мишљења, сакупљање лажних појмова и познања који само изгледају разумно, а у суштини су лутање и бунцање, опседнутост ума, оштећеног смртном раном греха и пада. Ова болест ума се у потпуности открива у философским наукама" (Св. Игнатије Брјанчанинов 4, 6).

"Господ нам је још овде отворио улаз у Царство Божије, а ми тражимо бедне мрвице истине у науци, философији и било где, само не у Јеванђељу и не код Светих Отаца који су Јеванђеље остварили у свом подвигу. Јадни смо ми људи. Сами себе осуђујемо на несрећно полуживотињско постојање, а притом још друге кривимо за животне тешкоће" (Игуман Никон 6, 112).

"Питао сам науке шта ви дајете човеку? Човек је вечан и његово власништво треба да буде вечно. Покажите ми то вечно власништво, то поуздано богатство које бих са собом могао да понесем са оне стране гроба! Досад видим само знања која се дају, тако рећи, на позајмицу, која се завршавају са земљом и не могу постојати после раздвајања душе од тела. Чему служи изучавање математике? Њен предмет је материја. Он открива познати облик закона материје, учи човека да је израчунава и мери, да примењује израчунавања и мерења за задовољавање потреба земаљског живота. Она указује на постојање бесконачне величине као на идеју ван граница материје. Тачно познање и одређивање ове идеје је логички немогуће за свако разумно, али ограничено биће.

....Затим физика и хемија се врте у истој материји, шире сазнања о њеној употреби у циљу задовољења пролазних земаљских потреба човека и људског друштва. Мање позитивна од поменутих наука је философија којом се пали човек посебно поноси. Природне науке се стално ослањају на материјално искуство, њиме доказују тачност прихваћених теорија, којима без ових, доказа нема места у науци. Философија је лишена радикалног средства за убеђивање искуством. Мноштво различитих међусобно неусаглашених система, који један другом противрече, већ само по себи разобличава људско мудровање и показује да оно нема позитивно знање истине. Колико простора у философији је дато произвољности, маштовитости, измишљотинама, красноречивом бунцању које не трпи прецизна, одређена наука! При свему томе философија је обично собом веома задовољна. Са њеном варљивом светлошћу у душу обилато улазе умишљеност, уображеност, надменост, сујета, презир према ближњима. Заслепљени свет је као своју обасипа похвалама и почастима. Задовољавајући се познањима која му омогућава философија човек не само да не стиче правилне појмове о Богу, о самом себи, о духовном свету, већ напротив, б? а заражен наопаким појмовима који кваре ум, чине га неспособним за општење са Истином пошто је заражен и оштећен лажју: "Јер будући да у премудрости Божијој не позна свијет премудрошћу Бога (1 Kop. 1,21), говори Апостол.

"Јер тјелесно мудровање је смрт, а духовна мудрост живот је и мир. Јер тјелесно мудровање непријатељство је Богу, јер се на покорава закону Божијему нити може" (Римљ. 8, 6-7), јер му није својствено.

"Браћо! Чувајте се да вас ко не зароби филозофијом и празном пријеваром, по казиеању човјечијему, по науци свијета, а не по Христу - у Којем је све благо премудрости сакpuвeнo" (Koл. 2, 8, 3).

Пошто је философија пород људског пада она овом паду ласка, маскира га, чува и храни. Она се боји учења Истине као своје смртне осуде. Стање у које философија доводи наш дух је стање самообмане и душевне погибељи, што је потпуно очигледно из горе наведених речи Апостолових, који свима онима који желе да стекну истинско познање од Бога заповеда да одбаце знање које им даје мудровање палог рода људског. "Нико нека се не вара говори он, "ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудap" (1. Kop. 3, 18).

А истинска философија (љубомудрије) се садржи само у Христовом учењу. Христос је Божија Премудрост (1. Кор. 1, 30). Ко премудрост тражи ван Христа одриче се Христа, одбацује премудрост, стиче и усваја лажни разум, удео одбачених духова. О географији, геодезији, лингвистици, књижевности и другим наукама не вреди ни говорити - све су оне ради земаљског: човекова потреба за њима престаје са престанком земаљског живота, а већином и много раније. Ако све време земаљског живота употребим на стицање знања која се завршавају са земаљским животом, шта ћу понети са собом преко граница грубе материјалности?.. Науке! Дајте ми, ако можете да дате нешто вечно, дајте ми оно што нико не може да одузме и што је поуздано, достојно да се назове човековом својином! Науке су на ово ћутале" (Св. Игнатије Брјанчанинов 5, 557-559).

У делима вере и спасења се не захтева философија него простодушно и покорно прихватање предатог... Своју малу памет треба изгазити ногама, ево, као што на слици Архангел Михајло гази сатану, а сатана је ум бунтовничког бесплодног размишљања од којег заправо потичу све револуције и у породицама и у Цркви... Нека не мисле људи да у области вере нема философије... Не, скуп истина вере представља најскладнију, најузвишенију, најутешнију и најинспиративнију философију, прави систем какав не представља ниједан други философски систем. Само што се до сазрцавања овог система не може доћи одједном. Да би се овај систем сазрцавао истину треба прихватити као истину чисто, онако како се она предаје, без празног размишљања и треба је слагати у срцу... Када се сакупе све истине, онда ће свест изоштрена молитвом видети њихов склад и наслађиваће се њима. Ова премудрост је од века сакривена! Неки наклапање, на пример хегеловско, слушају стрпљиво до краја иако у њему ништа не схватају. Нека тако поступају и са истинама Божијим. Разлика ће бити у томе што је овде свака истина схватљива, а на крају ће душу обасјати велика светлост којој нема сличне. А тамо је (у филозофији) и у средини и на крају све тама најбезизлазнија" (Св. Теофан Затворник, Писма о хришћанском животу, писмо 93).

"Некада сам био толико наиван да сам хтео да упознам душу на курсевима психологије. Колико глупости човек направи у младости кад нема руководиоца! Ето, и ја сам стварно био као у непроходној шуми. "Кнез овога света" тако заслепљује људе да као слепи ходају пипајући и зато стално иду из једне баре у другу...

Наука је лаж када се њене чињенице прихватају као апсолутна истина, јер ће сутрашња наука одрицати данашњу. Уметност је углавном свесно фалсификовање. Политика је увек била пуна обмане, лажи и преступа, овде све треба схватити "обрнуто", а оно што се назива "живот" је таштина над таштинама, потпуна таштина, а што је главно, ужасно ситничарење, празнина и лаж без краја. Једном речју, "епоха лажи", царство кнеза овога света..." (Игуман Никон 12,110).

"Непрестано се мењају и обнављају форме људске речи. И нека. Али, само у свим овим благоглагољивим делима ретко или уопште не срећемо оно што изражава суштину Хришћанства, као на пример: "И Ријеч постаде тијело и усели се у нас" (Јн. 1, 14), "Који гријехе наше Сам изнесе на Тијелу Својему на дрво (1 Петр. 2,24), "Кроз једног човјека дође на свијеш гријех, и кроз гријех смрт" (Римљ. 5, 12) и друго, онда знајте да је оно има лажан смер и немојте му подражавати.

Науке брзо напредују. И нека. Али, ако оне допуштају закључке супротне откривењима истине као што су: све је постало зато што Бог рече и би, заповеди и створи се, или када се тело врати у земљу из које је узето, дух ће отићи Богу Који га је створио - знајте да су науке скренуле на пут лажи и не идите за њима.

Свуда се повећава животни комфор. И нека. - Али, знајте унапред да ово никако на може да измени истину да уска врата и тесан пут воде у живот и да би онај ко би почео да проповеда супротно овоме проповедао би лаж. Не слушајте га.

Прецизирају се форме узајамних односа (хуманост, цивилизованост). И нека. Али, нека вас нико не обмане ласкањем да за љубав овоме истина може да пружи руку лажи, дух плоти, Христос - велијару. Ко би почео ово да тврди нема истине у њему. Немојте имати ништа са њим.

Све се измишља да би се учврстило благостање на земљи. И нека. Али је несумњиво да никад ово неће доћи дотле да не буде потребе за очекивањем новог неба и нове земљу по обећању Божијем, - клоните се таквог.

Тако је у свему! Утврдите у себи сазнање духа вере и хришћанског живота и чувајући га непоколебљиво одбацујте све што није у сагласности са њим. Ово сазнање нека буде у вашем духу као стена међу морским таласима..." (Св. Теофан Затворник 9, 210).

 

 

 

<  ^  >