Црква Оваплоћенога Сина Божијег Дом нашег Спасења

Свештеномученик Иларион Тројицки

 

У време свог земаљског живота, Господ Исус Христос је скривао Своје Божанство. У данима Својим у телу, био је - Бог скривени. Бисере Својих узвишених истина, Христос није бацао пред свиње. Када је сијало Лице Његово светлошћу Таворском на гори Преображења, народ под гором могао је да Га види само жалосног, у тешким мукама.

Није без разлога било ово скривање Божанства. Не би ли се у противном случају читав род људски изједначио са Симоном Петром који је после чудесног улова рибе припао ногама Исусовим и рекао: Изиђи од мене, Господе, јер сам човек грешан (Лк. 5, 8)?

Карактер скривености и некакве тајанствености одликује и ону Христову беседу с ученицима у којој је говорио о камену који лежи у темељу Цркве. Христос је пошао (Мт. 16, 1) са Својим ученицима на крајњи север Палестине, у села Кесарије Филипове, ка изворима Јордана. Христос као да је избегавао градове: путовао је.

По сведочењу јеванђелиста Луке, Христос је био у молитвеном расположењу духа и сам са Својим ученицима. И осамљивање с ученицима, и молитвено стање - све су то обележја важности тренутка, обележја тога да е беседа која следи имати нарочито дубок смисао и значење.

Будући у удаљеном и усамљеном месту, сам са Својим ученицима, Господ Исус Христос им поставља питање: Шта говоре људи ко је Син Човечији?. Христос пита за мишљење обичног народа.

Због чега - каже Св. Јован Златоусти није прво питао за њихово мишљење, већ за мишљење народа? Зато да би они, изневши народно мишљење, потом, будући упитани: а ви шта велите ко сам Ја? - самим редоследом питања били узведени ка вишем разумевању, те да не би о Њему мислили исто тако ниско као народ. Христово питање има двојако значење.

Он, пре свега, пита о оним мишљењима која су била раширена у народу о Њему Самом лично; у Христовим је устима име Сина Човечијег означавало Њега Самог. Али, ово име, узето из књиге пророка Данила (Дан. 7,13-14), било је у време земаљског живота Господа уобичајено за означавање Месије. Зато је, барем за ученике, Христово питање било питање о томе које то Месија, каква је Његова природа, да ли је Он Бог или човек.

Ученицима су била позната народна мишљења о Христу и они набрајају та мишљења у одговор на Христово питање. Рекли су: Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, други опет Јеремија, или који од Пророка. О овим народним мишљењима јеванђелисти говоре и другим поводом (Лк. 9,7-8) и тамо се набрајају иста ова мишљења.

Из Јеванђеља је познато да је Ирод Антипа сматрао Христа за васкрслог Јована Крститеља (Мк. 6,14). Илија је, као Месијин претеча, чекан на основу Малахијиног пророчанства о доласку Илије Тесвићанина пред наступањем дана Господњег, великог и страшног (Малах. 4, 5). Књижевници су говорили да Илија мора први да дође (Мт. 17,10).

Христос је говорио о остварењу Малахијиног пророчанства на Јовану Крститељу (Мк. 9,13). 0 очекивању Јеремијином или још којег од пророка пред долазак Христов - ништа се не зна; помињање Јеремије у Другој Књизи Макавејској (2,1-9; 3. Јездр. 2,18) не даје основ за било какве одређене закључке. Марко и Лука изостављају Јеремијино име. Постојали су, дакле, људи који су Исуса Христа сматрали уопште за једног од васкрслих Пророка, без везе с Месијиним доласком...

Кад су Апостоли набројали различита мишљења о Христу, раширена у народу, Он их пита: а ви шта велите - ко сам Ја ? Сама форма питања показује да Он од Својих најближих ученика и следбеника очекује мишљење које може да се супротстави народним мишљењима. Када је Христос питао за народно мишљење, сви су одговарали на Његово питање; када их је пак питао за њихово лично мишљење, онда Петар, као уста Апостола, увек ватрен, старешина у сабору апостолском, не може да издржи, предухитрује и каже: Ти си Христос, Син Бога Живога (Мт. 16,16).

Сином Божијим ученици су називали Исуса Христа и раније: тако Га је назвао Натанаило приликом његовог позивања (Јн. 1, 49) и они у лађи после обуздавања ветра (Мт. 14, 33). Међутим исповедање Христа устима апостола Петра у пределима Кесарије Филипове чува свој изузетан значај. Усклик апостола у чамцу имао је за свој схватљив источник оне доживљаје које су они имали као очевици чудесног испољавања моћи Христове и Његове власти, чак и над при-родним стихијама; овде се исповедање појављује као јасно и формирано убеђење. Тумачи и коментатори скрећу пажњу на то што у Петровом одговору уз све речи (у грчком) стоји члан. Петар је назвао Христа Јединородним Сином Божијим.

Посебно је у датом случају важно називање Бога - Живим. У Библији се Бог назива Живим насупрот бездушним идолима (Иса. 37, 4.17; Дан. 6, 26, 2; Кор. 6,16.1; Сол. 1, 9 и др.). Бог је самобитни Живот... Отац има живот у Самом Себи (Јн. 5,26). Имајући живот у Самом Себи, Бог је Источник живота за твар коју одржава у стању живота. По исповедању Петровом, Бог се у Христу и показао свету као Живи. Јован Богослов назива Христа Логосом живота (1. Јов. 1,1). У Њему је био живот (Јн. 1,4). Њему је такође дато да има живот у Себи (Јн. 5, 26). Он је Сам за Себе рекао: Ја сам Живот. 11,25). Његове су речи-живот (Јн. 6,63).

Он уопште даје свету живот. (Јн.6,33), јер је дошао ради тога да бисмо ми имали живот (Јн. 10, 10). Он је Начелник живота (Дел. ап. 3,15). Христос - живот наш - пише ап. Павле (Кол. 3,4). Не сме да се не обрати пажња на то да чувени кодекс Безе (Д) уместо Бога Живога чита Бога Који спасава: Ти си Христос, Син Бога Који спасава. Ово читање чува примесе паралелног арамејско-сиријског текста... Живот, о коме је реч у Јеванђељу, може, дакле, да се схвата као спасење. Бог се открио као  Онај Који спасава у Своме Једнородном Сину, Који се оваплотио на земљи.

У Петровој је изјави изражена иста она истина која постоји и у речима Јована Богослова: Бог је Сина Својега Једнороднога Послао у свет да живимо (да живи будемо) Њиме (1. Јн. 4,9), и зато онај који има Сина има живот, а ко нема Сина Божијега нема живота (1. Јн. 5,11-12).

У речима Ап. Петра треба да видимо исповедање велике тајне, велике истине Оваплоћења Једнородног Сина Божијег на земљи. Исповедање Петрово исто је што и Јованово, Логос постаде тело и настани се међу нама иако је слава овог Логоса била као Једнороднога од Оца (Јн. 1,14). У овом исповедању је велика тајна побожности: Бог се јави у телу (1 Тим. 3,16). На виђење управо ове тајне у речима Петровим исповедања упућују и светоотачки ауторитети. Св. Јован Златоусти каже да је Христос, задајући питање уче-ицима, силно желео да они исповеде Његово Оваплоћење.

Али нарочито добро говори Исидор Пелусиот у писму Серину: "Речи ове: Ти си Христос, Син Божији, означавају сједињење две природе које је за наше спасење богоприлично извршио у Себи Син Божији. Дакле, у Петровом је исповедању - семе црквене христологије и сотириологије.

Римокатолички аутори се труде да докажу да Петрово исповедање припада само њему самом, тј. да је он одговорио Христу само у своје име. Петар није, наводно, познавао тајне срца, да би могао да исповеди заједничку веру. Између питања и одговора није било никаквог саветовања с ученицима и није била дата никаква заједничка порука Петру.

Али, готово да се и не може обавезно мислити о нарочитом откривењу, које је само Петар имао у датом моменту. У 15. стиху Христос није Својим ученицима постављао некакву загонетку. Питао је за мишљење које се утврдило међу њима, различито од народног. Друго Христово питање по карактеру је потпуно истоветно првом.

Шта говоре о Мени људи? Шта, пак, ви говорите о Мени? Употребљен је исти глагол. У овој или оној форми ученици су, очевидно, већ исто то говорили о Христу. Њихово се мишљење у Христовом питању чини већ исто толико постојећим, као и различита народна мишљења. Апостоли су чули Христову проповед на Гори, били су очевици тога како је Христос дозвољавао да буде назван сином Давидовим (Мт. 9, 7-12), вероватно су знали за откривење приликом Крштења (у Јордану), памтили шта је Христос наредио да се одговори Јовану Крститељу (Мт. 11, 4-6) и шта је Сам у тој прилици говорио народу о Јовану (Мт. 11, 7-15). Све то је могло да увери ученике у Божанскост њиховог Учитеља.

Близу Кесарије Филипове ап. Петар је само изузетно целовито исказао ово убеђење скупа апостолског. Очевидно, ап. Петар је у датом случају био уста апостолска, како га назива Св. Јован Златоусти. Исти поглед износе Бл. Јероним, Св. Амвросије Медиолански и Бл. Августин. Исповедање Петрово може бити названо исповеда њем апостолским.

У лицу изабраних (Лк. 6,13) род људски је исповедио велику истину спасења људи кроз Оваплоћење Сина Бога Живога. Као одговор на исповедање Апостолово Христос је рекао Петру: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац Мој Који је на Небесима (Мт. 16,17). У овим речима Христос карактерише исповеђену истину у погледу њеног порекла. Ову истину нису открили тело и крв.

Тело и крв је хебреизам који се не користи у Старом Завету, али се често среће у рабинској литератури у Новом Завету. У Талмуду и Мидрашу човек се, насупрот вечном и највишем Бићу Божијем, увек назива телом и крвљу. У Новом Завету тело и крв такође служи као описни израз за означавање телесног и смртног човека за разлику од вечних и духовних бића (Еф. 6, 16; Гал. 1, 16).

Према томе, велику тајну вере, тајну Оваплоћења Сина Божијег Апостоли су познали посебним откривењем. Овде је речено исто што и у Мт. 11,27: нико не зна Сина до Отац и 1. Кор. 12,3: нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим. Заиста, у телу и крви јеврејског народа из Христовог времена није постојала идеја Оваплоћења Сина Божијег и чак није било погодног тла за ову идеју. Идеја Емануила Који је у Својој богочовечанској Личности показао идеалну савршеност, излазила је изван граница тадашње јудејске, као и уопште греховно-људске свести.

Мисао о Оваплоћеном Богу чинила се Јудејцима не само саблажњивом, но и богохулништвом. Јудеји су говорили Христу: Не каменујемо Те за добро дело, него за хулу, што се Ти, човек будући, правиш Бог (Јн. 10, 33). Када је Господ на суду признао да је Он Христос, Син Божији, првосвештеник је раздрао своју одећу и рекао: Он хули на Бога! Ево сад чусте хулу Његову! Шта мислите? А они одговарајући рекоше: Заслужио је смрт (Мт. 26, 63-66; Мк. 14,60-64; Лк. 22,70-71).

На једном месту Јерусалимског Талмуда богохулном се назива мисао да Бог може да има Сина, а на другом читамо: Рече равви Аббагу: ако ти човек каже: Ја сам - Бог, знај да лаже.

У дијалогу Јустина философа с Трифоном Јудејцем можемо да видимо како се идеја Оваплоћења не уклапа у јудејску свест: Трудиш се да докажеш нешто невероватно и готово немогуће, да је Бог претрпео рођење и постао човек. Исти Јудејац јасно исказује своје месијанске наде: Сви ми очекујемо да ће Месија бити човек од људи.

Слично о месијанским надама Јудеја говори и Св. Иполит Римски: "Рођење ће његово, кажу, бити из рода Давидовог, не од Дјеве и Светога Духа, но од мужа и жене, као што је свима одређено да се рађају - из семена... У сваком случају. У јудејском богословљу Месија се замишља као људски цар и владар, коме је Бог једино подарио особене дарове и моћи. Још су се у хришћанском периоду све јереси, никле под утицајем јудејства, удаљавале од истине управо у решавању христолошких питања.

Јудејствујушчи су, према Евсевију Кесаријском, имали оскудно и увредљиво схватање о Христу. Сматрали су Га јадним и обичним човеком који је само због етичког савршенства био сматран праведником и који се родио од сједињења мужа са Маријом. Евионити - каже Св. Иринеј Лионски не примају вером у своју душу сједињење Бога и човека. Историјат учења о Логосу, може још да се дода, показује да није једино јудејска мисао била она која није могла да појми истину Богооваплоћења, зато што су од ове истине подједнако били удаљени и деизам Палестине, и пантеизам Јеладе, и синкретизам Александрије.

Таква је била воља Божија да ова велика истина вере буде скривена од мудрих и разумних, а откривена безазленима (Мт. 11,25-26). Указавши, кроз одговор на Петрово исповедање, на источник и порекло исповедане истине, Господ говори даље о значењу ове истине и указује на после-дице саме чињенице Оваплоћења: А и Ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16, 18)...

Христос као да овако говори Петру: Исказао си истину која ти је откривена. Она ће бити онај камен на коме ће стајати Моја Црква и биће главна истина вере Мојих ученика. Разјашњење Христових речи нам даје сам онај коме су биле непосредно упућене - ап. Петар Христа назива

Каменом Живим, од људи одбаченим, али од Бога изабраним, драгоценим, јер стоји у Писму: ево полажем у Сиону Камен, крајеугаони, изабрани, драгоцени; и ко у Њега верује неће се постидети (Иса. 28,16). Дакле, за вас, који верујете, Он је драгоценост, а за неверујуће камен који одбацише зидари, но који поста глава од угла (Пс. 118, 22), Камен спотицања и Стена саблазни (1. Петр. 2,4,6-7). У свом говору пред јудејским властима ап. Петар исто тако говори о Христу: Он је камен који ви зидари одбацисте, а који постаде глава од угла: и нема ни уједноме другоме спасења (Дел. ап. 4,11). Пророчанство Псалма 118. примењивао је на Себе и Сам Христос (Мт. 21,44), а Исаијино пророчанство на Христа примењује и ап. Павле (Римљ. 9,33) који Христа и сам назива Каменом (1. Кор. 10, 4), угаоним каменом, на коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу (Еф. 2,20-21), тако да темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1. Кор. 3,11).

Сва ова места Св. Писма показују колико је новозаветним писцима својствена представа о Христу као о Камену; они су у целини прихватили пророчку представу и прихватили је у примени на Христа. Када је Христос, у одговор на Петрову исповест, говорио о камену, употребивши слику градње куће, и код ап. Петра и код осталих Апостола истог часа се у свести појавила позната пророчка представа. Св. Оци и Учитељи Цркве приликом тумачења Мт. 16, 18 под каменом понекад схватају Петра, али чешће Самог Христа или исповедање Петра.

Таква су тумачења Св. Јована Златоустог, Преп. Исидора Пелусиота, Бл. Јеронима, Иларија Пиктавијског, Св. Амвросија Медиоланског, Св. Григорија Богослова, Св. Епифанија Кипарског, Св. Кирила Александријског, Бл. Теодорита, Бл. Августина, Касиодора, Преп. Јована Дамаскина, Бл. Теофилакта и др. Христос је засновао Цркву на богословљу Петровом  каже Нил Кавасила, архиеп. Солунски. Али, шта значи засновати Цркву на Самом Христу или на исповедању вере, на вери Петровој?

Оци Цркве приликом тумачења Мт. 16,18 не одговарају на ово питање, али ми, ипак, можемо да нађемо задовољавајући одговор у светоотачком богословљу. Оно што лежи у темељу Цркве није Петрово богословље као некакав збир теоретских поставки и правила вере. Баволи, такође, верују у Христово Божанство (Јаковљ. 2,19); они су и исповедали Христа као ап. Петар (Мт. 8, 29), али су они изван Цркве. Ве-ра или исповедање Петрово лежи у темељу Цркве по свом стварном значењу и Христос јесте темељ Цркве у оном смислу у коме је исповеђен.

Ап. Петар је исповедио Оваплоћење Сина Божијег и Христа као Оваплоћеног Сина Божијег. Не идеја, но сама чињеница Оваплоћења Сина Божијег јесте онај Камен на коме се заснива Црква. Црква је - директна последица Оваплоћења. Речи Христове, Петру нераскидиво повезују христологију с еклисиологијом. Религијски збор старозаветног народа називао се Јахвеовом заједницом. У Старом Завету се уз јеврејски народ прилагала представа саздавања; користио се исти глагол, као и у Мт. 16,18, који означава и стварање и поновно стварање.

Тако пророк Јеремија говори о Израелу: Ја ћу те створити и поново ћеш бити створен (Јер. 3,14). Старозаветним речима Христос говори о новозаветним истинама, говори о поновном стварању човечанства Оваплоћењем Бога, и о стварању нове религијске целине - Цркве.

У Христовим је речима дата суштина читавог новозаветног и црквеног богословља и ово богословље, са своје стране, својим општим духом и смислом потврђује наше схватање јеванђељског текста. Христос је говорио о новом рођењу (Јн. 3, 3-7) и ап. Павле - о новом рођењу и обнављању Светим Духом (Тит. 3,5). Ко је у Христу, нова је твар (2. Кор. 5, 7).

Али, ново стварање у много чему понавља прво стварање. Бог је створио човека узевши прах од земље (1. Мојс. 2, 7). Први човек је од земље, земан; какав је земан, такви су и земни, и ми носисмо слику земнога (1. Кор. 15,47-49). Христос од земне природе људске, макар то било и од најчистије Дјеве, Божији, оваплоћујући се, прима тело и саздаје новог човека у Себи Самом (Еф. 2,15) не у том смислу да је Христос представио пример овог новог човека, већ у томе да Он јесте други Адам, Глава и Родоначелник новог рода људског. Исповедивши истину Оваплоћења, ап. Петар каже да су људи постали причасници Божанске природе, у чему су и садржана велика драгоцена обећања (2. Петр. 1, 4). Приликом првог стварања Бог је духнуо у лице човека дух животни и човек је постао душа жива (1. Мојс. 2, 7).

У новом се стварању Логос није ограничио на примање земне природе у јединство Своје Ипостаси, већ је, исто, духнуо, говорећи: примите Дух Свети (Јов. 20, 22), и при хујању силном испунише се сви Духа Светога (Дел. ап. 2,2-4), тако да Нови Адам јесте Дух Који оживљује (1. Кор. 15,45). Старо је прошло, сада је све ново (2. Кор. 5,17). Дух Божији живи у новој твари (Римљ. 8,9-11; 1 Кор. 3,16); у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дела 17, 28). Духом ће се Хришћани уградити у обиталиште Божије (Еф. 2,22). Ми морамо да носимо образ Адама Небеског (1. Кор. 15, 49) и у овај се лик преображавамо из славе у славу од Духа Господњег (2. Кор. 3,18).

Одбацује се ранији начин живота старог човека који пропада у варљивим жељама и обавља се облачење у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф. 4, 22-24).

Још је кроз уста старог Пророка говорио Господ: биће ново небо и нова земља (Иса. 65,17), и ми очекујемо нова небеса и нову земљу (2. Петр. 3,13), а Пророк Новога Завета је та небеса и ту земљу већ видео (Откр. 21,1). Оваплоћењем Сина Божијег је отпочео процес обнављања рода људског. Овај се процес збива у Цркви, постепено, али непоколебљиво. Врата ада неће је надвладати (Мт. 16,18)...

Силе пакла, ма колико се трудиле, не могу да зауставе процес обнављања твари који је отпочео у Оваплоћењу и који се на основу Оваплоћења наставља у Цркви. Обнављање твари ће се обављати доследно и стално до оног времена док не каже Онај Који седи на Престолу: Ево све чиним новим! Сврши се! Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак! (Откр. 21, 5-6). Сва светоотачка сотириологија може да служи само као откривење истине коју је Христос изрекао у близини Кесарије Филипове.

Духоносни богослови Цркве видели су темељ спасења у Оваплоћењу Сиа Божијег и обједињавали су христологију са еклисиологијом.

Ограничићемо се тек на малобројне примере. Још су у другом веку, првенствено у противјудејској полемици, црквени писци говорили о Цркви као о новом народу који је свој почетак добио у Оваплоћењу Сина Божијег. Ово срећемо још у посланици са Варнавиним именом.

Отац наређује Христу да приготови Себи свети народ (14, 5-6). Христос је и дошао да би приготовио Себи нови народ (5,7); за грехе новог народа дао је Тело Своје (7,5).  На нас се односе речи из Писма које Отац говори Сину: да начинимо човека по Својему обличју (1. Мојс. 1,26). На крају времена Господ је извршио у нама друго стварање. Господ каже: Ево учинићу последње исто као и прво. Поново смо створени, како опет код другог Пророка говори Господ: Ево узећу од њих срца камена и ставићу у њих телесна (Језек. 9,19), јер Он је требало да се појави у телу и да обитава у нама (6,12-14). Тако у Варнавиној посланици идеја новог рода људског или Цркве стоји у најтешњој вези с чињеницом Оваплоћења.

Поимање новог рода људског стоји у центру општих погледа Св. Игњатија Богоносца на Хришћанство. За њега је Хришћанство - Домострој (Божији) о новоме човеку (Игњ, Еф. 20,1), а нови човек се поистовећује са Црквом (Игн., Еф. 17,1).

Но, посебно јасно о основном значењу Оваплоћења и о Цркви, као последици или плоду Оваплоћења, говорио је у другом веку Св. Иринеј Лионски. Други - пише Св. Иринеј не придају никакав значај силаску Сина Божијег и Домостроју Његовог Оваплоћења које су Апостоли објавили и Пророци предсказали, да кроз то мора да се оствари усавршавање нашег рода људског. И такви треба да буду убројани у невернике. Христос је донео све ново тиме што је донео Себе Самог. Јер је то и било предсказано, да ће доћи ново (novitas), да ће обновити и ожи-вотворити човека. Логос Божији Исус Христос Господ наш је, по неизмерној благости Својој, постао што и ми, како би нас начинио оним што јесте Он . Исус Христос Син Божији је из велике љубави према Својом саздању сишао до рођења од Деве, сједињујући кроз Себе Самог човека с Богом.

Саздање се усавршава, будући да је постало саобразно и сателесно Сину. Твар прима Логоса и уздиже се до Њега, превазилазећи Анђеле и постајући по образу и подобију Божијем. Што се извршило на Господу, извршава се и на нама, пошто тело следује за својом Главом. Нови, изнова створени род људски Св. Иринеј назива Црквом. Бог  жели да узме Цркву која ће бити освећена кроз општење с Његовим Сином. Црква бива усиновљена Богу кроз Господа.

Познато је колику је важност и значај имала идеја обожења у богословљу старе Цркве од Истока, почев од IV века. Заузимајући централно место у богословљу Цркве, ова је идеја у један целовит и узвишени систем складно синтетисала христологију, сотириологију и еклисиологију. Логос се оденуо у тварно тело, како бисмо ми могли да се обновимо и обожимо у Њему. Он је постао човек да би нас у Себи обожио. Ово је главно у Спаситељевом Домостроју у телу - да узведе човечанску природу у сједињење са Собом... и да, искоренивши лукаву раскољеност, успостави првобитно јединство: слично ономе како најбољи лекар исцелитељским лекаријама изнова обједињује тело, растројено на многе делове. Природа се наша поново враћа у своје пре-ђашње стање. Логос Који јесте у почетку и у Бога, и Логос Који јесте Бог Који је у последњим данима, кроз присаједињење ништавности наше природе, постао је тело из човекољубља и, сјединивши се са човеком, примио у Себе сву нашу природу, како би се кроз сједињење с Божанском (природом) обожило оно што је човечанско....

Хришћани се утврђују на човечанској природи Христовој. Чињеницу Оваплоћења Сина Божијег и идеју новог човека повезују с идејом Цркве посебно јасно Св. Кирил Александријски и Преп. Максим Исповедник.

Св. Кирил пише: Једнородни је одредио некакав, премудрошћу која Му приличи и саветом Очевим, изнађен начин за то да се и ми сједињујемо са Богом и једни са другима, премда одељени међусобно душама и телима као посебне личности, и то управо (на овакав начин): у једном Телу, очевидно Његовом, благосиљајући оне који у Њега верују кроз Свету Тајну Евхаристије, Он их чини сателеснима како Њему Самом, тако и једне другима. Зато се Црква и именује као Тело Христово, а ми смо појединачни чланови (Цркве), према схватању ап. Павла.

За Св. Кирила су нови род људски, који је постао Оваплоћењем Сина Божијег, и Црква - синонимни појмови, а Преп. Максим, навевши речи ап. Павла о Цркви (Еф. 1, 11-23), говори о тајни Оваплоћења: Тајна је била сакривена од векова и поколења, а сада је, пак, откривена кроз истинско и савршено очовечење Сина и Бога, Који је неразделно и несливено нашу (човечанску) природу присајединио Својој Ипостаси, присајединивши нас Себи... и Који нас је удостојио да будемо једно исто с Њим по Његовој човечанској природи, као што смо били предназначени раније да заувек будемо у Њему, као удови (Његовог) тела.

За Преп. Максима света Црква Божија јесте икона Бога, зато што она, као и Бог, обједињује верујуће. Тако светоотачко богословље у Оваплоћењу Сина Божијег види темељ нашег спасења и Крајеугаони камен Цркве, и у светлости овог богословља под Каменом у Мт. 16,18 можемо да разумемо Сина Божијег Који се оваплотио односно само Оваплоћење, дакле, не учење о Оваплоћењу, не идеју истог, но саму чињеницу Оваплоћења.

Наше савремено академско богословље подлеже прекору Св. Иринеја Лионског, прекору о маловерству, зато што оно Истину Оваплоћења Сина Божијег не узима као крајеугаони камен, и ову истину не сједињује с истином Цркве, како то треба да буде по речима Самог Господа. Али, Црква и сада живи од истог оног идеала обожења од кога је живела и у старини, за који су се до крви подвизавали њени истакнути богослови и учитељи.

Довољно је само пажљиво ослушнути црквено појање, удубити се пажљиво у црквене молитве - свуда се и стално чује химна Оваплоћењу, и учење о Оваплоћењу се, у богослужбеним књигама, излаже у светоотачким појмовима. Потпавши под Цркви туђе утицаје, творци академске догматике су пренебрегли Камен Оваплоћења, али за Цркву он и данас јесте крајеугаони камен. Нарочито догматички дубоку и прекрасну химну Оваплоћењу пева Црква на дан Рождества Христовог.

У служби на сам празник чујемо: Видевши Саздатељ човека погибајућега, кога Рука Његова сазда, преклонивши Небеса силази, и ради тога од Дјеве се стварно оваплоћује... Мудрост, Логос и Сила, Син овај Очев и Сијање, Христос Бог... поставши човек обновио је нас. Уподобивши се (нама) кроз сједињавање с пролазном ништавношћу (нашом) и примањем земаљскога тела, начини (нас) причасницима Божанске природе. Бог-Логос Који је био на почетку у Бога, желећи да сачува наше биће, изнемажуће одавно, сада га учвршћује, силазећи Сам у ново (са њим) општење и изнова (га) ослобађајући од страсти Христоимени народ, достигавши жељено и удостојивши се доласка Бога (у телу), очекује сада животворно обновљење. Преславна се тајна остварује данас - обнавља се природа и Бог постаје човек. Истину казује Црква да у овој служби она приноси Христу Рођеноме православно богатство богословља као Богу и Спасу душа наших.

А богатство овога богословља је у оним великим и јасним истинама које је у име свих Апостола исповедио Петар недалеко од Кесарије Филипове, и које је потврдио и допунио Господ у Свом одговору Петру: спасење човечанске природе и оснивање Цркве отпочело је самом чињеницом Оваплоћења и Очовечења друге Ипостаси Пресвете Тројице.

 

 

 

 

^