IX

 

Свети Оци су били искатељи своје душе, тј. умне божанствене красоте, коју су налазили на путу умног делања. Они су умним делањем проналазили анђелско живљење на земљи и вечни живот.

 

Благословени небески људи и земаљски анђели, тј. свети оци беху неуморни трагаоци за скупоценим божанственим драгуљем, за благом скривеним у пољу међу трњем свих могућих страсти и похота, искатељи за образом вечнопостојеће славе Божије, бесмртне умне суштине, тј. наше бестелесне душе, која је испуњена божанственом красотом и неувењивом лепотом. Они су заволели ту своју душу, ту дивну Божију творевину, са ватреношћу се устремивши на пут потраге за њом од младих дана па све до дубоке старости. Они су је тражили са пламеним срцем!

О, душо, душо! Бестелесна умна Божија красото и - тело[љубива], многострасна, безумна грешнице. Светла вољена невесто небеског Цара и - жалосна робињо мрачних похота и дружбенице блудних демона!

Њој служе анђели и арханђели! За њом плачу херувими и серафими! За њу се непрестано моле свети! Њу је вечном љубављу заволео сам Владика небеса! Њу са рањеним срцем, у крвавом зноју и са многим сузама иште Син Божији.

„И Онај који седи у небеском граду на престолу величанства на висини, сав пребива са душом у њеном телу будући да је њен образ сместио горе у Јерусалиму, у небесном граду светих. Он је сопствени Образ неисказиве Светлости Божанства положио у тело њено. Он служи њој у граду тела и она служи њему у граду небеском. Душа је постала Његова наследница на небесима, а Он ју је примио у наслеђе на земљи. Јер, Господ постаје наслеђе душе, а душа наслеђем Господа" (свети Макарије Велики, 46,4).

Ето скривене, божанствене песме о души, коју је запевао дивни равноанђелни Макарије. Свети су познали Божију тајну о грешној души људској и уздрхтали, забринувши се божанственом и спасоносном бригом. У тренутку небеског просвећења они су видели, појмили и свим бићем разумели [питање]: кад је сам Бог оставио своја светла небеса и зборишта анђела и дошао на тамну, тужну и мрачну земљу, на место изгнанства палих умних бића и усред „умне таме", тј. усред демона и палих људи, те стао да у крвавом зноју и са смртном тугом тражи свој љубљени и изгубљени образ, кад је, дакле, сам Владика и Творац постао први Искатељ изгубљене душе и сам за себе рекао: „Дошао сам да нађем изгубљено" [уп. Лк. 19,10], неће ли они који су прах и пепео (који у себи скрива наведени образ, тј. изгубљену душу) [утолико спремније] дејствовати, искати и потрудити се око потраге?

Својим болно-осетљивим срцем чувши за тајну Божије потраге, за Божију жалост, за анђелски плач, за Божију тугу за људском душом они су напустили многопохотни живот плоти и „стресли прашину са очију ума", те се кроз пустиње и шуме, кроз горе и брда, кроз гладовање и жеђ, кроз наготу и зиму, кроз тесноту и сузе, кроз одрицања и муке, кроз молитву и плач устремили у потрагу. Они су се молитвеном и трезвоумном пажњом устремили на умни напор потраге за својом душом.

Скупа са светим Лествичником они су вапајно зазивали Бога:

„Не подносим више пламен ове чежње, већ иштем бесмртну лепоту коју си ми ти дао пре него што сам пао у ово блато". (Лествица, Слово 29, 11).

У дугим молитвама и многим сузама, у борбама и напорима, рањени небеском стрелом и пробуђени сузама анђела, неуморни трагаоци за душом и духовним постојањем и трагаоци за умном красотом,

 

крстоносци духа су

 

„у поворци

кроз сузе неућутних мољења

кроз вапаје и уздахе тајних борби

одлазили на крсни пут тесноте,

са крстом на распеће... телесни живот,

и свој ум,

умном молитвом приковавши на крст".

 

И они су проналазили благо које је сам Бог тражио и за којим су плакали анђели и све небеске силе. Они су налазили умну божанствену красоту, тј. своју изгубљену душу. Они су налазили и своју радост, своју светлост, своје вечно весеље и ликовање, своје Васкрсење, своју Свету Пасху, свој вечни живот, тј. Дивног Бога. Јер, Његово име је за сваку изгубљену грешницу-душу било чудесно и дивно и спасоносно.

Да, непромењиви духовни закон [гласи]:

 

„Онај ко изгуби своју душу - губи Бога.

Онај ко налази своју душу - налази Бога".

 

Њу, уосталом, губи свако и сви. Њу, међутим, налазе само веома ретки. Њу свако губи у варљивим маштањима ума и плотољубивим похотама срца. Губи је онај ко живи непажљиво према својим помислима и ко лута својим умом. И ретко ко налази своју изгубљену душу. Налазе је само они који су се одрешили [од света], који продају своја богата имања маштања и телољубивих похота, који се одричу од сатане и свих мислених дела његових и сузама купују поље покајања, у коме је скривена грешница - душа, тј. Божији бисер и драхма. Њу налазе они који се труде у зноју лица и ископавају и чисте од прљавштине свог изгубљеника.

Празник проналажења душе увек је величанствен. На земљи он пролази неприметно, а на небесима је - весеље: тамо се анђели радују са својим Владиком.

Радујте се са мном, јер нађох драхму своју изгубљену. Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једног грешника који се каје, рекао је Владика анђела (Лк.15,9-10).

Празник налажења грешнице-душе јесте анђелски и божанствени празник. Тек када дође до прага уских врата тесног мисленог живљења, тј. тесног умног пролаза (где се остављају све земаљске, вештаствене, па и мислене ствари), тек кад пређе праг вештаственог и мисленог, човек у многим сузама проналази невештаственог небеског изгубљеника - своју душу, умну божанствену красоту и са њом и Дивног Бога. Тада наступа тај празник радовања.

Малобројни налазе тај праг тесноте и одрицања од вештаственог и мисленог и само ретки прелазе преко њега у невештаствени живот. Само ретки живе заиста духовним и небеским животом и малобројни познају анђелско радовање на земљи. Само малобројни познају светоотачку тајну „пажења на себе".

Стога је много званих а мало изабраних. Мало је оних који се спасавају од непажљивог вештаствено-смртног постојања. Мало је оних који се са пажњом причешћују бесмртним животом. Мало је оних који траже своју душу и још је мање оних који је налазе. Јер, велики је подвиг одрицања од вештаственог и мисленог. Велики је напор проналажења невештаственог изгубљеника, тј. своје душе. Кроз губљење вештаственог и мисленог проналази се невештаствено и умно.

Просвећени Божанственом благодаћу, оци су речено схватили и спознали. Стога су се читавог живота и трудили у потрази за својим умним изгубљеником, за својом душом. Трудили су се смирено и са трпљењем, у невољама и самозлопаћењу. И нису га налазили у пештерама и шумама, у глади и жеђи, него у „умној тесноти пажње", у „умној молитви".

Све остало служило је само као средство за „умну тесноту". Умним трудом и умним делањем налазили су они „умног изгубљеника". Они су познали тајну умне молитве, која беше сакривена од столећа и поколења. У светом трудбеништву, у покајању и сузама они су том молитвом проналазили своју душу, а са њом и дивни дар благодати, који је нашој природи дарован у Христу Исусу, тј. богати и многодејствени, велики и благословени дар новог богоносног бића. Они су тај дар познали искуствено: у измени свог живљења, у просвећењу своје „умне" суштине, у живом осећању срца, које је у себи носило Светог Живог Бога. Стога су и били богоносни и свети. Живећи телом на земљи, они су духом живели на небесима. Још овде, усред греха и искварености, они су у себи носили тражену умну красоту, тј. просвећени бесмртни образ Божији, који је у њима блистао непотамњивом славом. Он је блистао на посрамљење злих демона (који су га газили) и на укрепљење наше изнемогавајуће вере у непромењиво и непостидно искање.

Потражимо и ми уз помоћ благодати своју изгубљену умну красоту, тј. своју душу, ступајући на пут „умне тесноте". Јер, она се налази само на уском путу „умне тесноте". У умној тесноти молитвене пажње човек познаје бездан свог пада. На путу пажње познаје он бесмртну красоту душе, као и бездан Божијег милосрђа и љубави према умној грешници-души. Само на путу одрешења и мислене тесноте човек познаје небеску величину душе, по први пут видећи боголепни образ њене божанствене красоте и уједно познајући и сво безумље греха, који га унакажава. И он приноси покајничку заклетву да ће до смрти волети тај образ. Он се заклиње да ће мрзети грех непажње и његову поги-бељну одвратност.

Човек се са дубоком свешћу одриче мисленог кваритеља - сатане и од ковитлања у његовом вихору штетних помисли.

И само на путу мислене тесноте раскрива се сав ужас и ружнота мисленог греха, као уосталом и бесмртна красота мисле-ног образа, који је у човеку сијао пре пропадљивости.

Једино су свети оци познали тајну мислене природе наше душе и пропевали чудесне небеске химне о „образу неизрециве славе, премда и у ранама сагрешења".

Неприкосновени песник наше умне мислене природе, тј. грешнице-душе, свети Андреј Критски је пропевао бесмртне песме, обливене божанственим сузама. У његовим песмама чује се ридање анђела, који плачу за умном красотом, за Божијом грешницом, коју је сам Син Божији заволео вечном љубављу. Стога је Света Црква и прихватила те песме: она их увек са сузама пева у свете дане Великог поста, тј. у дане великог покајања.

Скупа са светим Андрејем Критским безбројна поколења смирених Хришћана вековима облива те песме својим сузама, плачући над својом великом грешницом-душом, која у њима вапајно рида:

 

„Помилуј ме, Боже, помилуј ме".

 

За том божанственом грешницом ридају свети анђели, тј. плаче Црква небеска, а са њом и земља. Јер, душа човечија јесте велика божанствена красота, а велики је и њен пад.

Онај ко је макар једном својим унутрашњим очима видео своју велику грешницу, читавог свог живота неће престати да плаче. За онога ко је макар једном видео њену бесмртну красоту „премда и у ранама сагрешења", једном заувек се помрачила свака друга земаљска красота: он јој се више неће клањати. Земаљској лепоти се клањају само они који још нису прозрели унутрашњу лепоту. Земаљска красота је само пролазна слаба сенка унутрашње и вечне красоте. Земаљска красота није циљ по себи, већ само једва приметна стаза према великом циљу (додуше само за малобројне).

Малобројни, дубоко обдарени самотници на тој стази проналазе пут до бесмртне красоте. Остали иду широким, прокрченим путем уметности и њене технике, тј. путем спољашњег канона, обреда, спољашње побожности. То је пут за „многе зване". Међутим, мали број на том путу налази спасење. Изабрани иду од спољашњег обреда према унутрашњем служењу, према пажњи. Они спољашњим обредом и уметношћу откривају унутрашњу лепоту. То су они ретки који ступају на пут „умне тесноте", распињући свој живот похота на крсту одрешености [од света] и кличући: „Тражим твоју бесмртну красоту, коју си ми даровао пре ове прашине".

Своју бесмртну красоту, тј. душу наћи ће само онај ко се од похота устремио у потрагу за њом, па макар се налазила и у рову страсти (свети Макарије Велики). И он је налази у покајном плачу и сузама: само у њима се први пут познаје боголепни лик. Осим тога, уз помоћ Божије силе види се и познаје властити страшни пад. Онај ко још није сагледао своју палу бестелесну грешницу и није заридао (потресен виђењем), остаје слеп и сиромашан и убог. Он још не види и не зна шта је умна бесмртна красота. Њу, пак, свако може да види кроз сузе дубоког скрушеног покајања. Ипак, само код ретких се рађа дубоко сакрушено покајање. Стога само ретки познају себе, тј. своју душу. Само ретки проналазе пут преподобне Марије Египћанке или блажене Таисе. Јер, већина је раслабљена сластољубивим похотама, не будући у стању да остави свој греховни одар и да се спусти у бању суза до анђела покајања.

Грех раслабљује и парализује душу, чинећи је млитавом, немоћном и бесилном. Он је раслабљује и чини немоћном, услед чега није у стању ни да се покаје. Маријино покајање беше покајање њене неомлитавеле душе. И каква само величанствена беше душа свете Марије и њено покајање! Она се због своје душе узнемирила божанственом забринутошћу. Она се са храброшћу и одважношћу бацила у борбу са страшном змијом, чупајући из њене чељусти своју на пропаст осуђену душу. Њену душу је змија већ прождирала. Па ипак, она се бацила да спасава поругану божанствену умну красоту.

Какве ли храбре и прелепе и силне душе у слабом и изнемоглом женском телу! Четрдесет година је у околностима пустиње [трајала] напета борба са страстима унутрашње, мислене змије, која се прилепљивала уз њу и исисавала јој душу. Какве ли снаге! Величанствене ли душе! Није узалуд свети и велики Макарије рекао да су „душа и демон једнаке снаге".

Благодат Господња њој је, међутим, помогла да савлада демона страсти. Она помаже и свакој души која одлучно и са храброшћу (а не двоједушно) креће у подвиг против греха. Ипак, само ретки на време ступају у борбу против својих страсти. Већина са њима живи читавог живота. Они и не примећују да ситне страсти црпу духовну енергију душе. Исцрпљене, пак, душе нису способне за подвиг. Оне више немају снаге да прођу сурови и напорни пут покајања. Оне леже на одру својих ситних похота и страсти, које их држе у ропству тридесет и осам година, тј. целог живота, услед чега више не могу да приђу Богу. Оне леже и чекају да им већ сам Бог приђе. Оне су раслабљене те више ни уз помоћ твари (као Закхеј) не могу да се подигну са земље како би погледом пронашли Бога који пролази и привукли га себи. Да, Бог се привлачи умним погледом душе. Он види тајни поглед који га тражи и брзо излази у сусрет души.

Умни поглед људске душе јесте дубока, божанствена и непостижна тајна, коју су само свети овлаш открили. Велика је и тајанствена душа. И њене способности су такође велике и тајанствене! Умни поглед човекове душе привлачи оно на шта падне. Та способност је загонетна, потресна и страшна, али и спасоносна.

Свети Давид је погледао на Вирсавеју (тј. на туђу жену) која је пролазила и привукао је себи. Међутим, он је (авај, авај) привукао плач и ридање за цео живот. И заједно са њим тај поглед оплакују миленијуми... Погледао је, међутим, и Закхеј на Бога и привукао га себи, привукавши и спасење свему дому свом. И свети апостол говори о истој тајни нашег умног погледа. Он вели: Ми који откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик (2.Кор.З,18). У реченоме је скривена тајна учења светих отаца о „умној молитви". Ум прима оно на шта пажљиво мотри. Стога је и речено онима који умно ишту Бога: „Непрестано се молите и непрестано гледајте на славу Господњу, на славно име Његово. На тај начин ћете привући Бога". Међутим, душа која је раслабљена и измождена страстима није кадра да умно гледа Бога, тј. није кадра да га тражи умним погледом. Стога је мало оних који схватају „умно делање" и још мање оних који у њему са разумом пребивају.

Да, грех је, са својим малим страстима, стравичан! Као неистребиви паразит душе, он се сисаљкама ситних страсти у њој снажно држи и живи на рачун њених духовних сокова. Он је раслабљује, измождава и чини неспособном за духовни живот. Стога већина Хришћана и живи земаљским, вештаственим и плотољубивим животом. Духовни и унутрашњи живот (који је одрешен од вештаствености) за њих је недоступан. Живот анђелске бесмртности у умном сагледавању њима је несхватљив. Они су лишени могућности да сагледавају бесмртну лепоту, као и да мислено виде своју грешницу-душу, тј. да боголепну умну красоту виде у одећи страсти, у смрдљивим прњама похота и греха.

Јер, само онај ко унутрашњим очима види своју душу и ко је познао њено достојанство, уз помоћ Божије силе види и познаје и свој страшни пад. Видети своју бестелесну душу, тј. божанствену умну красоту у одећи страсти, у смрадним прњама похота и грехова заиста представља тајанствено виђење.

Ради се, дакле, о потресном, неописивом, божанственом виђењу, које рађа непрестани вапај:

„Помилуј ме, Боже, помилуј ме".

И оно грешницу гони у брда и шуме, у одрицање и муке, у плач и молитву.

Свети Андреј Критски је опевао велико створење Божије у великом паду. А тајанствени песник душе, тј. свети равноанђелни Макарије (велико светило великих египатских отаца) запојао је о души скривене песме: о њеном величанству, о њеној слави, о њеној богоподобној умној красоти. Те песме Црква са љубављу чу-ва у његовим богонадахнутим списима.

Навешћемо његову небеску песму о умној божанственој красоти, тј. о нашој мисленој природи - души. „Песма" је једна од многих које су Духом Светим запевала најчистија уста најсветлијег богоносног Макарија.

Ево његових речи:

„Господ је себи створио прекрасну обитељ - човека. Он је себи саздао тело и душу човекову као станиште, тј. да се насели и упокоји у његовом телу као у дому сво ме, а да душу, која је створена по Његовом образу, има као прекрасну и љубљену невесту" (Беседа 49,4).

„Душа је заиста велико, божанствено и чудесно дело. При стварању, Бог је у њену природу положио законе врлина: расуђивање, знање, благоразумност, веру, љубав и владалачки ум. Он је створио лакопокретљивом, лакокрилом и неуморном, даровавши јој способност да за трен долази и одлази и да му служи мишљу када усхте дух.

Једном речју, Он ју је створио са намером да је учини својом невестом и сажитељницом, тј. да са њом буде у јединству и да она са Њим буде једног духа, као што је речено: А ко се сједини са Господом, једанје дух с Њиме (1.Кор.6,17). Јер, између свих твари Бог је једино са душом успоставио велику блискост и узајамност" (Беседа 45, 5).

„Јер, душа је драгоценија од свих створења" (Беседа 15, 41). „Када су ради твог спасења долазили анђели? [Напротив, сам] Цар, тј. Син Царев је сачинио савет са Оцем својим. И послано је Слово које се обукло у тело и сакрило Божанство своје како би сличним спасло слично и како би положило душу своју на Крсту. Ето како беше велика љубав Божија према човеку! Бесмртни је благоволео да за тебе буде распет. Погледај шта значи душа и како је Бог високо цени. И Бог и анђели траже да буду са њом у општењу и у Царству.

А сатана и његове силе траже да је привуку на своју страну" (Беседа 15, 42).

„Стога размисли, човече, о своме достојанству, тј. о својој драгоцености. Бог те је поставио изнад анђела с обзиром да је лично дошао на земљу да буде твој Заступник и твој Искупитељ" (Беседа 15,41).

Свети оци су размислили о свом достојанству, познали своју умну и мислену природу и пламено се устремили у потрагу за својом душом, тј. за нетрулежним образом божанствене бесмртне красоте. Они су се устремили у сродну „умну област", прешавши од живота по телу ка животу по духу, од пространог и широког пута мисленог лутања - у мислену тесноту пажње и молитве.

И уз Божије садејство они су налазили тражено: налазили су умну божанствену красоту, тј. своју душу, а са њом и дар божанственог постојања, који нам је дарован у Христу Исусу, Господу нашем.

Своју душу и анђелско благодатно постојање они су налазили на путу умног богоноштва, тј. у устима, у уму и у срцу.

Они су са пажњом непрестано носили најсветије име Божије. А оно је многодејствено и спасоносно за свакога ко га носи са вером и љубављу.

Свети оци и нас позивају да налазимо своју душу и благодатно анђелско постојање „умним делањем" и „умном теснотом", тј. пажњом и непрестаном молитвом.

 

 

 

<  ^  >