О значењу речи "КАТОЛИЧАНСКИ" и "САБОРНИ",

а поводом написа језуите о.Гагарина

Алексеј Хомјаков

 

Писмо уреднику листа "L'Union Chretienne"

 

 

М. Г.!

Какво год да је моје мишљење о програму вашег издања, питања која се у њему разматрају дотичу ме се у толикој мери да ја не могу остати равнодушан на полемику коју су она (питања) покренула, и на нападе на Цркву које су она изазвала. Смем се надати да нећете одбити да објавите неколико речи написаних као одговор на брошуру оца Гагарина (под насловом: "Одговор Руса Русу").

Пре него што је издата ова брошура, многопоштовани отац је рекао следеће: "замислите, браћо, у словенском преводу Символа вере реч "католичанска" замењена је неодређеном и нејасном речју, која уопште не изражава појам свесветкости (universalite). Када певају Символ вере, милиони хришћана, уместо да кажу: "верујем у Цркву католичанску", кажу "верујем у Цркву саборну". И онда нас (тј. Латине) оптужују да кваримо символ вере!"

На ову смешну оптужбу ви сте сасвим аргументовано одговорили да реч "саборни" значи "католичански", да такав смисао има по црквеном речнику, да је у истом значењу употребљена у наслову посланице светог Јакова итд, итд. Сада, у својој брошури, о. Гагарин ставља себи у задатак да оправда своју пређашњу (оптужбу; но, пошто је притеран уза зид и разоткривен као незналица!, шта он налази да каже у своју одбрану? Ево његових речи: "Било како било, свако види да је за жаљење што символ, у облику у којем се чита у руским храмовима не садржи у себи израз у којем би смисао речи "католичански" блистао пунимсјајем".

Рецимо и да је имао разлога да жали због слабог или мањкавог превода; но да ли из тога следи да је изјави жаљења имао разлога додати узвик: "и онда нас оптужују да кваримо Символ вере!" не следи ли да је овај узвик доказ очигледне несавесности?

Али шта рећи за прву оптужбу? Чиме њу објаснити: несавесношћу или незнањем? Прва претпоставка би сама по себи била врло вероватна и чак се не би могла сматрати увредом за писца који у расправи са противницима прибегава потказивању и клевети. Ја сам му то рекао и доказао у једној од мојих брошура. Он није одговорио; није се усудио, није могао ништа одговорити, нити ће икада смети и моћи. Позивам га да то учини. Али у овом случају ја га оправдавам: оптужба, коју је изрекао, производ је крајњег незнања; оно га је окуражило да непромишљено срља у пропаст које није ни свестан и да се, тако да кажемо, набоде на копље смртоносно по целу његову странку.

Размотримо најпре његову критику: "Руска реч (саборна) је неодређена и нејасна" Добро, рецимо да је тако; али реч којој о. Гагарин даје предност (католичка) нема никаквог смисла. Она исто ткао ништа не значи ни на француском, ни на немачком, ни на италијанском, нити на било км језику осим на грчком.

Да би се она могла разумети, неопходно ју је најпре објаснити, другим речима: превести је. А чим се допушта објашњавање, ништа нас не спречава да тим објашњењима неодређени израз учинимо одређенијим. За шта нас, дакле, оптужују?

"Но - пребацују нам, - реч саборни се употребљава и у другим значењима; она понекад значи: синодални, катедрални, па чак и јавни (public)". Рецимо да је тако; али, зар реч "католичански" нема у грчком језику и других значења, осим оног које има у Символу? Очито отац језуита не само да не зна грчки језик, него нема у својој келији ни речник грчког језика из којег би се могао обавестити о различитим значењима која ова реч има у том једином језику, у којем она нешто значи. Питам опет: у чему се састоји оптужба?

Све ово је просто смешно; али ево озбиљне стране питања: да ли отац језуита схвата шта значи реч "католичански"?

"Она значи светски", одговара отац језуита. Светски! Али у ком смислу? - "Па то је јасно: у смислу да Црква обухвата све народе". Ја не подмећем ништа о. Гагарину, то су његове сопствене речи. Ево објашњења које он даје: "својство које понајвише недостаје источном (веро) исповедању, оно својство чији недостатак просто боде очи јесте управо католичност, светскост. Треба само отворити очи, па ће се видети да су цркве овог исповедања цркве обласне, месне, народне и да не сачињавају Цркву светску. У том погледу протестантизам је изнад њих: јер протестанте можете свугде срести, а за источне се то не може рећи".

Дакле, католичански значи " онај који припада свим народима". Али која је Црква у том случају католичанска? Где је она? У Риму? Нека ми покажу римску цркву међу Турцима, у Турској; међу Персијанцима, у Персији; међу Црнцима, у срцу Африке. Одговориће можда да је цепидлачење и да је у овом случају важан већи или мањи број лица која исповедају веру. Заиста, само најлакомисленији међу лакомисленим синовима овог века могу претпоставити да би се за тако груба одређења нашло места у Символу.

 

Већи или мањи број!

 

Добро, а шта да кажемо за оно време када је Црква била такорећи у повоју; када је цела стала у невелику просторију која је на дан Педесетнице била осветљена огњеним језицима да ли је, по вашем мишљењу она, Црква, била католична, или је у оно време то својство (светскости) било одлика паганства? А када је ислам победоносно раширио своја орловска крила од Пиринејских планина до граница Кине и држао у својим џиновским канџама мали хришћански свет, шта мислите, ко је тада био католичан: Црква или ислам? Ако се све сведе на бројно стање неће ли се испоставити да је данас будизам католичнији од Рима? Авај! У смислу који ви придајете овој речи, католични су досад само незнање и порок, који су збиља својствени свим народима и земљама.

Или ће рећи да је Црква католична и да је таква била од искони не у смислу да је фактички обухватала све народе, него у смислу да јој је то било обећано, тј. да је католична због своје будућности? Ја верујем у то, али како у том случају може бости очи сада, овог часа, одсуство нечега што ће тек доћи? Не, отац језуита није мислио на оно што је у будућности; он је имао на уму само величину садашње владавине, распрострањеност ове данашње власти и неприметно је упао у апсурд, јер је умисли ода је и данас цели свет или скоро цели свет остао римски. Њему цифре значе све.

Зато додајте протестантизму још неколико милиона следбеника и неколико нових колонија, па ће у његовим (Гагариновим) очима протестантизам добити најважнију, специфичну црту католичности. Ово произилази из његових речи.

Али Црква мисли другачије. Она познаје себе не по будућој светкости, него по другим обележјима. Ма каква да је била судбина вештаствених сила света, ма каква да су била кретања духовних сила народа, ма какви да су чак били и успеси апостолства, суштинско својство Цркве - њена католичност, ипак ни најмањ^ не би зависило од тих околности; то својство је увек било неизмениво, и остаће такво заувек. Тако га је схватао и свети Атанасије. Он није рекао: "нас је више, или даље смо се разишли по целом свету" (то би било сумњиво у односу на аријанце, и особито у односу на несторијанце који су се касније појавили); он је рекао: "ни у једној области нас нема више него аријанаца, евионита или савелијанаца; али ми смо свугде католични, свугде смо признати као такви." (Указујем на смисао речи светог Атанасија, јер ми његова дела нису при руци и не могу да наведем његове изворне речи). Овде се не ради о бројности и распрострањености, нити о светкости у географском смислу, него о нечему несравњиво вишем. "Сви ваши називи су од људске произвољности, а наш је из саме суштине хришћанства." Тако католичност схвата Свети Атанасије. Погледајмо како католичност схвата Црква.

Отац Гагарин жали што у словенском преводу Символа вере наводно не постоји израз у којем би идеја светкости сијала пуним сјајем. Нека је тако; али шта је узрок томе? Можемо ли претпоставити да преводиоци нису нашли или нису хтели да пронађу израз због чијег одсуства он толико тугује? Да ли је словенски језик био толико сиромашан, или преводиоци нису знали да се користе његовим богатством? Рецимо најпре нешто о преводиоцима. Од самог почетка словенски првоучитељи су желели да народу кога су призивали Христу, подаре превод Светог Писма. Да и је вероватно, да ли је могуће да они нису на самом почетку превели и Символ вере? Додуше, ми немамо њихове оригиналне списе; али ван сваке сумње је да превод који користимо јесте њихово дело. А ове првоучитеље. Кирила и Методија, који су Грци по рођењу, али су у то време још увек били у општењу са Римом, латинствујући, иако сасвим неосновано, присвајају као своје. Зато они и у очима оца Гагарина треба да имају одређени ауторитет. Баш они су одлучили да грчку реч католичански преведу речју саборни, тако да по овој другој можемо судити и о томе како су они схватали оригинални израз. Природно се намеће питање: да ли је у словенском језику постојала реч која би потпуно одговарала појму свеобухватности? Могли бисмо навести неколико таквих речи, али биће довољно указати на две: светски и васељенски. То је довољно да бисмо се уверили да је постојало довољно речи које би предале овај појам.

Прва од наведених речи (светски) среће се у веома старим песмопојима; древност друге (васељенски) такође је несумњива; она се употребљава када се говори о Цркви, за изражавање њене свеопштости (васељенска Црква) и када се говори о саборима (васељенски сабор). Дакле, ове би речи користили први преводиоци за превођење речи католичански, да су овој придавали значење светскости. Свакако, ја не поричем да реч καθολικοζ  (од κατά и ολα, при чему се подразумева έθνη - народи или друга истородна именица) може имати и значење светскости; тврдим, међутим, да је словенски првоучитељи нису тако разумели. Њима ни на крај памети није било да Цркву одређују географски или етнографски. За такво одређење (дефиницију) очито није било места у њиховом богословском систему. Они су се зауставили на речи саборни; сабор изражава идеју сабрања не само у смислу пројављеног, видљивог сједињења многих на одређеном месту, него и у општијем смислу свагдашње могућности таквог сједињења.

Другим речима, изражава идеју јединства у мноштву. Дакле, очигледно је да реч καθολνκζ по схватању двојице великих служитеља Речи Божје које је Грчка послала Словенима происходи не од речи κατά и ολα, него κατά и όλον; јер ката често изражава исто што и наш предлог по, на пример: κατά Ματθαίον κατά Μαρκον, πο Матеју, по Марку.

Црква католичанска је Црква по свему, или по јединству свих καθ όλον των πιδτεψωντων, Црква слободног једнодушја, једнодушја потпуног, Црква у којој су ишчезле народности, у којој нема ни Грка ни варвара, нема разлике у положају, нема ни робовласника ни робова; она Црква, ο којој је пророковао Стари Завет и која је остварена у Новом Завету, - једном речју, Црква како ју је одредио свети апостол Павле. Не усуђујем се рећи: да ли им је дубоко познавање суштине Цркве, поцрпено са самих извора истине у школама Истока, или још узвишеније надахнуће, ниспослато од Онога, Који је Једини, "Истина и Живот" дошапнуло да су Символу вере реч католичански преведу речју саборни; али смело тврдим да та једна реч садржи у себи целокупно исповедање вере.

Римљани, ви који присвајате словенске првоучитеље, одреците их се што пре! Ви који сте разорили једномислије и јединство, изменивши Символ, без учешћа и савета ваше источне браће, како бисте и могли да се усагласите са одређењем Цркве које су нам завештали Кирило и Методије? Оно вас осуђује. Останите ви при вашим претензијама на географску, светску распрострањеност: Даље ви и не можете. Нека при том појму остану и реформисти, које сте ви родили, јер би у истинском значењу речи "католичански" и они нашли себи осуду. Апостолска Црква у деветом веку није Црква ни καθ  εκαδτον  (по схватању сваког појединачно), нити Црква κατά τον επιδκοπον τηζ Πωμηζ (πο схватању римског епископа) као што је то код Латина; она је Црква καθ όλον (πο схватању свих у њиховом јединству), Црква каква је била до западног раскола, и каква је она остала и до данас код оних које је Господ сачувао од раскола: јер, понављам, тај раскол (римски) је јерес против догмата ο јединству (јединствености) Цркве.

Ето, м. г., на који начин је незнање оца Гагарина, тако да кажемо, натакло га на копље Кириловог и Методијевог сведочења. Свакако, он није био свестан ни опасности којој је сам себе изложио, ни тог оруђа које је сам дао у руке против своје партије. Рим бива осуђен сведочењем оних, које он сам, иако неоправдано, прибраја својим мисионарима. Уместо што ломи своје слабашне зубе ο камену чврстоћу Цркве, о. Језуита би боље поступио да се лати проучавања истине, коју је он услед незнања изневерио.

По годинама својим он још није престар за учење, а још мање за покајање.

 

Примите, м. г., уверавање и остало.

 

Превод са руског:

Родољуб Лазић

Св. Кнез Лазар 4/1995

  

преузето из књиге

"Православна Црква и римокатолицизам - од догматике до аскетике"

стр. 118-122