Хиндуизам

 

Хиндуизам је настао око 1500. година пре Христа, након инвазије аријских племена из Централне Азије. Још од тада је претрпео многе степене еволуције и поделе. Аријски освајачи донели су  са собом Ведизам, религију са ноштвом различитих богова, чији се број стално повећавао. Аријска племена су веровала у пресељење душа (метемпсихоза) и вршили су обреде очишћења уз помоћ огња и спаљивањем мртвих.

У почетку су незнабожачка веровања Аријаца била преношена усмено, али на око 1000. година пре Христа, почели су да стичу писани рукопис, у облику колекције песама и молитви, који је дообио име Веда или Веданта (мудре изреке или знање). Ова збирка текстова, оставила је велики утицај на религиозни и философски развој каснијег Хиндуизма. Многа од божанстава древног Хиндуизма, будући сумњиве моралности, постали су заштитници различитих садистичких радњи и сексуалних изопачења. Учење о пресељењу душа (реинкарнацији) помогло је стварању система касти у Индији.

Почињући са шестим веком пре Христа, са почетком перода Упанишада, Индијска религија је добила више песимистички карактер. Хинду аскетизам се развио у овом периоду, а велики ауторитет је даван гуруу, или религиозном учитељу. Када су основна начела савременог Хиндуизма попримила облик, примитивно незнабожачко многобоштбо, почело је да се замењује начелом монизма, према коме је све, укључујући ту и Бога и свет, у суштини једна и иста ствар. Ова пантеистичка идеја, постала је темељ Хиндуизма, њихово основно веровање.

Земаљски живот доспео је до тога, да се посматра као непрестајући низ пресељења душе. (samsara, или метемпсихоза), а циљ овог живота је бити ослобођен од кажњавајућег закона карме. Поптуна слобода (moksha или mukti) из кругова живота, задобија се када човекова душа (atman) споји и буде у потпуности растворена у души света (Brahman). Ова идеја је основа за грану Браманизма у склопу Хиндуизма. У отприлике исто време, настао је Будизам, као реакција протиив злоупотреба кастинског ситема Браманизма.

Последњи степен развоја Хиндуизма, почео је пре појаве Хришћанства. Литература Веди, задобила је значај светих рукописа, а религиозни философ Санкара, разрадио је идеју маје (maya), према којој све предмети и догаћаји које видимо, јесу илузија.

Аскетизам је постао чак још озбиљнији, а свесност моралне дужности (dharma), постао је пут ка ослобођењу од нестварне природе света и пут ка заједници са Једним. Бог Брама заузео је прво место међу боговима, а Господар Кришна (десета инкарнација бога Вишнуа) постао је предмет општег обожавања.

Кроз целу своју историју, Хиндуизам је избегавао прозелитизам или мисионарски рад; међутим, почетком осамдесетих година XX века, почео је да се грана у САД, када је Свами Вивекананда, ученик Индијског реформатора Рамакришне, основао Друштво Веданте у Њујорку.

Од тада, мноштво покрета надахнутих Индијом, почело је да ниче: Трансцендентална Медитација, Међународно Друштво Свети Кришне, Мисија Божанске Светлости, Еканкар.

Многе савремене секте, култови и Источњачке религиозне групе, укључујући ту и Теозофију, Антропозофију, Хришћанску Науку, Масонерију, Баха веру и Сајентологију, препуне су Хинду идеја. У исто време су се појавили бројни само-проглашени гуруи, рекламирајући широкој публици, своје методе само-свести и откривања нечијих унутрашњих могућности.

 

Хинду учења

 

Литература Веди, састављена је од веома различтих религиозних и философских материјала, заједно са националним епом. Први део Веда, Риг-Веда, састоји се из химни, упутстава по питању жртвовања, легенди и молитви, испуњен је духом хиндуистичког политеизма.

Други део Веди, Упанишаде или Веданта, који се појавио касније, садржи религиозно-философски поглед на свет хиндуизма. Док је древни хиндуизам у сбе укључивао безбројно мноштво божанстава сваке врсте, временом су они почели да се посматрају као разлилита испољавања, једног јединог начела. Индијска изјава Браман је један, и нема другог осим њега, наизглед звучи као исповедање монотеизма. Браман, међутим, није трансцендентално Лично Биће, већ пре начело које обликује основе бића. Од многих древних пагански божанстава, три су стекла посебан значај у Хиндуизмау. Браман је почео да се гледа као бог-творац, Вишну као бог-чувар, а Шива као бог-уништитељ.

У овоме, нема ничег сличног са Хришћанском Тројицом, пошто су сва три бога представе безличног, првог начела постојања. У исто време, Вишну је обдарен способношћу, да постане оваплоћен и да узима људски облик.

Пошто се свет састоји из чисте енергије, материјалност предмета је просто наша илузија. Као што сан постоји у машти онога који је заспао, наш свет је врста сна божанства. Бог је душа света (Mahatma), а свака појединачна душа (atman) јесте његово представљање.

Хиндуизам даје велики значај карми и пресељењу душа, као што сме већ приметили. Из индуизма је ово учење пренето у теозофију, покрет New Age и друге Источњачке култове. Хиндуизам не нуди ни један метод спасења.

Умето тога, философија Јоге (мистичко просветљење и заједница са душом света), нуди различите путеве, од којих се сваки може изабрати, у зависности од нечијих сопствених способности и нагињања.  Циљ свих врста Јоге, јесте да човеку открије сопствено божанство. Различити путеви воде до истог циља, неки су бржи и лакши, док су неки дужи. Онај ко није просветљен, приморан је да буде реинкарниран хиљадама пута,, пре него задобије покој у нирвани.

Постојање Раја и Пакла се не одбацује, али се не сматрају коначним одредиштима; они су само пролазна стања у круговима реинкарнације. Пошто је човек део душе света и према томе бог, грех је само илузија. Осећања кривице и моралне одговорности пред вишим Судијом, јесу идеје сујеверне масе.

Вивекананда је изјавио грех је некога сматрати грешником. Верујући у ово, следбеник Хиндуизма не осећа уопште потребу да се покаје и да поправи свој живот, према Божански откривеним заповестима.

Циљ живота, са својим многобројним реинкарнацијама, јесте нирвана заједница са Браманом и растварање у њему, или, другим речима, уништење личног постојања, која је једнака вечној смрти. Ово се сматра највећим блаженством.

Док свака религија има сопствену хијерархију и систем владања, у Хиндуизму влада потпуна анархија. Хиндуизам се може испољити у различитим облицима ритуала, од оних узвишених и духовних, до неких који су вулгарни и сурови.

У неким гранама Хиндуизма, човек сусреће потпуну одвратност према било каквом проливању крви, док се друге одликују најкрвавијим жртвеним понудама. Хиндуизам се креће од најстрожег аскетизма, па све до најраспуштеније изопачености. Хиндуизам не поседује општи морални кодекс или усклађен облик богопоштовања.

Истина је једна, али је људи изражавају на различите начине, тврде свети рукописи хиндуизма. Ова изрека врло прецизно саопштава суштину Хиндуизма, као најпроменљивије и прилагодљивије лажне религије човечанства. Хиндуизам не одбацује истину ни једне друге религије, јер сматра да је све једно. У свом дугом постојању, он је упио веома различита веровања, поставши испуњен противуречностима, али ова чињеница уопште не узнемирава своје следбенике.

Упркос аморфном и прилагодљивом карактеру Хиндуизма, не смемо мислити да он не поседује догме. Сама његова све-укључивост и толеранција, шири се из основног начела: све је једно. Ово је основа за све особитости Хиндуизма: његове разноликости, противуречности религиозно-философских идеја и одсуство одређених моралних норми.

 

 

Назад