Уводна реч приређивача 

 

Ово је   зборник  текстова  чији  је   превасходни  циљ-православни одговор на изазове далекоистичне духовности, као и сведочење оних који су, милошћу Божјом, прошли беспутице веровања у оријенталне мудрости и нашли Онога Који Јесте Пут, Истина и Живот.

Несумњиво, у учењима Индије, Тибета, итд. има нечег хипнотичког, нечег древног и опасног што је привлачно за савременог неупућеника у Свете Тајне хришћанске вере. Зато књига носи наслов "Стаклене очи Индије". Тај израз припада Владики Николају (Велимировићу), који се са индуистичком духовношћу рвао читавог свог живота.

У Господа се надамо да ће ова књига помоћи онима који траже Истину - да је нађу, а онима који су је нашли - да се у њој учврсте и помогну трагаоцима.

 

Култ змије

 

Хришћанство зна ко је духовна змија. Сатана је узео обличје змије када је преварио прамајку Еву и наговорио је да проба забрањени плод. Она је покушала да безблагодатно, магијски постане бог, нудећи ту лаж своме мужу. То зна хришћанство, али не зна паганизам. Све паганске религије имале су понеку змију у средишту култа. Египатски фараон је на круни носио две змије, символ уједињења Горњег и Доњег Египта, Кинези су се клањали крилатој змији, змају; Аполон Питијски се јављао у виду змије, Питона, и говорио кроз пророчицу Питију; Астеци и Маје су знали за бога - пернату змију, Квецелкоатла... Права тврђава змије је, међутим, Индија.

У Индији се једном годишње слави Наг - Панчами, дан кобре. Хари Милер, немачки природњак, описао је како Индијке украшавају мравињак у који се настани кобра. Кобра се пред женама не повлачи. Оне пред њом изводе плес, нишући се тамо-амо. Зачуђен таквим мирољубивим односом, Милер је од једне старице чуо следеће: "Јасно је да овде обожавамо кобру, и наравно да смо знале да нам неће нанети никакво зло. Зар ви не знате да је кобра пројава бога Шиве? Сам бог је седео пред нама и ми смо се молиле без имало страха".

Тамшш кобру зову "nulla panba" - добра змија. Жене које желе мушко дете усвајају кобру и мажу јој главу сандаловином. Свуда се срећу камене скулптуре у виду кобри. Она је и Агни - бог огња, и кундалини, енергија која почива при дну кичме и буди се да би се уз кичмени стуб успињала ка трећем оку на челу...

Месец дана пре празника кобри, Индуси их лове и носе их у кућна светилишта. Све их сабирају и смештају у један храм, да би се извршила "смотра пред божанством". Змији се жртвује пиринач и горући камфор. Иста врста сандаловине се ставља и на чело жене (тилак, символ "трећег ока") и на врх змијине главе... Змија се сматра господарем жене и плодности.

Већ ово неколико чињеница било би довољно православним Србима да знају о чему је реч. На жалост, многи о томе не мисле, и крену у змијињак као да им се тамо ништа не може десити.

 

Срби и Индија

 

"Покрет за свесност Кришне" у свом часопису на србском језику "Атма" (бр. 4) подсећа Србе да.у њиховом језику има много речи које су сродне санскрту: "Веде" (знања, на санскритском) имају исти корен као србског (тако је медвед - "онај који зна где има меда"). Знање је "жнани".

Наша реч Бог, кажу они, долази од "бхагаван", онај који има сва обиља; "говедо" - има исти корен као Говинда (име Кришне, које значи "чувар крава")... Међутим, оптужују кришнаисти Србе, они су се, у доба пре потопа, иселили из Индије, иако је она била на високом ступњу ведске цивилизације. Зашто? Побегли су, јер нису могли да живе по високим захтевима "Веда" - јели су месо и наносили штете брахманима, који су их бесплатио поучавали. Зато се Кришна јавио у виду брахманског сина Шри Парашураме, и протерао кшатрије, међу којима су били и преци данашњих Срба. Зато нас кришнаисти позивају да се вратимо у загрљај онога кога зову "најчистији Божји слуга и Његов посланик", то јест гуруа Свами Прабхубаде.

Пошто су се кришнаисти позивали на лепу, мада нимало романтичну и погодну за мистификовање књигу др Олге Луковић - Пјановић "Срби - народ најстарији", и ми ћемо то учинити, указујући пре свега на језичке моменте сродности србског и праиндоевропске основе која је најбоље очувана у санскриту. Француски лингвисти Маје и Вајан сматрали су да је србски најсличнији ведском санскриту.

Он познаје вокално "Р", кога нема ни у грчком, ни у латинском, као ни у европским језицима савремености. (Рус не каже "крв" - само "кров"; "крава" је "корова"; смрт је смерт...) Такође, у србском народном језику постаје гласовне групе "рг" ("ргати") и "рњ" ("рњати"); изворни назив групе древних индијских књига је "Рг-веде" - у оригиналном облнку ово ово најлакше изговарају Срби.

Речи за родбинске односе (тата, нана, брат, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика) имају праиндоевропско порекло. Срби су некад имали и имена за родбину до десетог предачког колена: иза чукундеде, предак се звао наврндеда, иза наврндеде аскурђел, иза тога курђел, иза тога курлебало, иза курлебала сукурдов. Десето колено је курајбер. Рећи неком да је курајбер значи рећи му: "Ти ми ниси никакав род!" Лингвисти, поред гласовних група "рг" и "рњ", у народном говору налазе и групе "срмб" (србмати, рмбачити), "мрд" (мрдати), "мрз" (мрзнути се)... Реч "агни" (име бога ватре) у савременом србском је "огањ". "Прија", "пријати", "пријатељство" - Прија је име једне индијске богиње, заштитнице љубави. Индијски пантеон зна за полубожанство Србинду, што буквално значи "принц Срба"!

Наш угледни песник и есејиста, Миодраг Павловић, на основу озбиљних изучавања утврдио је да Срби и Литванци имају древне песме о женидби и удадби небеских тела, што је тема ведских химни. Ведски бог Варуна постао је прасловенски Перун... Србски обичај крсне славе, христијанизован још у давно доба, по спољашњем облику има сличности са ведским обредима зазивања домаћих богова и предака.

Али, али, али... Да видимо какав је однос Срба (који су, вековима, били "кшатрије", народ племенитих ратника) према Индији из које су се одселили (кришнаисти кажу - били протерани.)

"Веде" и "Упанишаде" настале су као плод неколико столећа. Само учење о реинкарнацији није било пристуно у религији белих, аријевских племена која су главни творци индуистичких светих списа. Тек у додиру са тамнопутим Дравидима који су били староседелачко становништво они су свој изворни монотеизам покварили увођењем многих богова и полубогова. Реинкарнација је прихваћена као став о загробном животу. То се види из кључног списа "Махабхарате" - "Бхагавад Гите", у коме тамнопуто сточарско божанство Кришна ("Кришна" управо значи "тамнопути" - Дравиди су били ратари и сточари, а Аријевци ратници) поучава принца Арџуну новој науци - реинкарнацији. Племенитом Арџуни је жао што у рату мора да се бори против својих рођака, али му Кришна каже да то нема никакве везе - с обзиром да достоји реинкарнација; ко год је убијен, није убијен!

 

 

Дравидском становништву индијског потконинента треба приписати и многе демонске елементе потоњег индуизма, пре свега снажно занимање за култ Шиве и Кали, богова смрти и уништења, као и приношење људских жртава.

Од свега овога Срби су побегли. И то бекство може се уочити и у србском језику. Речи високог религијског значења добијају ниско, профано смисаоно поље. Наш архитекта Предраг Ристић није случајно приметио да је индијска кали-југа, последње космичко раздобље пред уништење и стварање нових свемира, код Срба постало каљуга (Кали - кал, блато). "Самсара", точак карме, код Срба (у крајевима око Западне Мораве) значи псето - луталица, џукела. Тантра и мантра појављују се у подсмешљивој формулацији за нечије брбљање -"тандара-мандара-броћ!" (Може се претпоставити да је ова формула некад била магијска, с обзиром да је броћ биљка употребљена у магијским ритуалима.)

Покојни деда писца ових редова причао му је старо србско предање, по коме Цигани међу Србима просе зато што су ови некад нешто давно позајмили од Цигана, па им нису вратили. (Можда је то прасећање на тамнопуте Дравиде, од којих су Аријевци - кшатрије утекли.)

Међутим, најснажнији доказ одбојног става Срба према индуском наслеђу је песма "Свеци благо дијеле", за коју се сматра да припада најстаријем епском слоју. У овој песми свеци питају Огњену Марију, Свету великомученицу Марину, где је била, а она им каже да долази из "Индије, из земље проклете". У тој проклетој земљи влада безакоње: кумови не поштују кумове, и браћа се са браћом сваде. Тада свеци кажњавају Индију - у њој настају суше, разне болести, од којих је најопаснија срдобоља - дизентерија (поред губе, најопакија гошћа убоге Индије); тамо нестаје хлеба за просфору - не служи се Света Литургија. Тек кад се становништво покаје, стање се Поправља.

Веома је занимљив однос Владике Николаја према Индији. Читавог живота он се дивио индијском аскетизму и потрази за метафизичком дубином света, и чудио примитивизму незнабожачког пантеона или, пак, нихилизму будизма. У књизи "Речи о Свечовеку" он покушава да створи неку врсту "христијанизованог индуизма", одговарајући на ничеанског натчовека и његову антихришћанску усмереност.

Међутим, већ у " Индијским писмима" Владика уочава немогућност синтезе, и, указујући на висок лични морал индијског човека, даје православне одговоре на погрешне поставке њихове догматике. Православни Балкан мора надићи и мане Европе (техницистичке "Беле Демоније") и мане Индије (успаване у свом нирванском миру без Бога): томе је посвећен оглед "Изнад Истока и Запада". На крају, као да слути будућност свог народа, и свих хришћанских народа, који ће се наћи на удару индуизма, у манастиру Љубостињи, где су га Немци држали у заточењу, он 1941. и 1942. годину посвећује писању блиставог дела "Теодул", у коме показује лепоту Eванђеља у односу на све многобожачке мудрости земље којом је својевремено био очаран. Читавог живота његова молитва је: "Христе, дођи у Индију!" Надао се у Свечовекољубивог Бога да ће Индији послати неког ко ће наставити апостолску мисију Светог Томе. Данас, када православни Грци у Индији имају све више својих мисионарских центара, и када многи Индуси упознају Јединога Који их може ослободити точка за мучење званог самсара, молитва Владике Николаја изгледа нам услишеном.

Са друге стране, страшно је што се Срби, ни не познајући довољно понор у који срљају, враћају паклу пантеизма из кога су њихови преци побегли, називајући Индију - "земљом проклетом".

 

Гуру богови

 

Једна од најстрашнијих (и, наравно, најсмешнијих) претензија индуских гуруа је да су они - богови у људском телу. Колико је таквих "богова" крстарило и крстари савремених светом! У тексту Бориса Дамјана "Путовање кроз универзум" ("Тајне" бр. 26) писано је о некима од таквих.

Тако је 1970. године у селу Хаиркхану у стању "самадхија" (врхунског просветлења) нађен гуру Бабаџи, за кога се одмах поверовало да је отеловљени апсолут. Он је рекао да је огледало у коме се може огледати сваки човек. Поручивао је ученицима: " Не сумњај никад у моју љубав, чак ни тада кад ти шаљем изазове и искушења јер је све то за твоје највише добро и твој највиши раст". Умро је, позивајући на опште братство... Марван Шеирар, родом из .заратустријанске персијске породице, рођен је 1894. Године 1913, једна баба од 107 година, учитељица јоге, пољубила га је у чело, после чега је он био усхићен девет месеци, уопште ни не спавајући. Усхићење су сменили тешки болови и сметње...

Године 1922, пошто се "просветлио", основао је свој ашрам у Бомбају, под именом Мехер Баба. Шта је о себи говорио? " Мисли на мене више него на себе. Једном кад се пробудим у твом срцу и ти ћеш се пробудити и остати будан за сва времена ... Ја сам бог сто одсто... Нема ничег мимо мене... Никад се нисам родио. Никад нисам умро. Иако присутан свуда у свом безличном стању, понекад узимам форму /.../. Ја сам древно Једно. Ко ради за мене, не обавезује ме, јер ради за себе"...

Да не заборавимо: Мехер Баба је умро, иако је рекао да никад не умире. У овој књизи ћете се срести са многим гуруима који себи придају божански значај и моћ. Саи Баба каже да је бог; Шри Ћинмој тврди да је највиша медитација-медитација на његову слику; Ошо Раџниш је био обоготворен... Статуи покојног Прабхубаде, кришнаистичког учитеља, одаје се божанско поштовање... Сагледаћете куда све то води...

 

Далекоисточне борилачке вештине

 

Један од начина ширења далекоисточних мистичких техника код нас биле су i борилачке вештине, које су Србима нуђене још од половине шездесетих као чисто спортска упражњавања. Међутим, у овој области треба раздвојити оно што је заиста спорт, и као такво у извесној мери неутрално, и оно што је веома опасно, јер је пут ка прелести.

У књизи Владислава Гигова и Александра Илића "Основи каратеа за младе" истиче се да је основни циљ каратеа пре свега "психичка еволуција", што подразумева постизање одређених измењених стања свести, каква су екстаза, транс, халуциногени ефекти и на крају достизање Надсвести, то јест "сатори" (просветлење у зен-будизму). Они такође саопштавају да су многе кате (телесни положаји) у ствари мистичко-медитативне вежбе, па је карате у ствари "мистичко-борилачки систем". Циљ је да нестане "ја" у корист борилачке креације.

У својој књизи "Покајање и грех последњих времена" руски архимандрит Лазар опомиње да човек који се обучава некој од ових вештина често не схвата ни позе, ни медитације које се користе приликом вежбања каратеа, кунг-фуа, џудоа, аикидоа, итд. Чак и многи хришћани то не поимају... Он каже: "Чему уче побројана "спортска" занимања? То је јасно сваком ко престане да вара себе - убијању или суровом сакаћењу противника голим рукама! Ту углавном поново почињу да противурече, тврдећи да је то "вештина самоодбране", да каратиста или кунгфуиста никад не напада први, итд. При том у вежбе улазе ствари које би код смиреног хришћанина требало да изазову "благи" ужас, јер је он васпитан на заповестима еванђељским и учи се да достигне кротост, незлобивост и љубав према непријатељима и да ономе ко га удара понуди и други образ: тако, на пример, кунгфуиста вежба да тако удари супарника и да двама палцима руке, пробивши му груди, извади срце из њега; ако су "телесне могућности савршено развијене" то се учини тако брзо, да убијени пада мртав, не схвативши шта се десило. Постоје слични методи да се из човека истргну други животно важни органи.

При таквом ударцу убица се најпре мора концентрисати на тајанствени извор "кими" енергије (он се налази негде у области желуца), која - по учењу неких школа - даје такву натприродну снагу ударцу и прелази приликом наношења истог на противника (о пореклу тог извора енергије се ништа не каже). Приликом ударца каратиста или кунгфуиста испушта стравичан крик, који тобож даје могућност да се концентришу све те силе (ако се тај крик ослушне и ако се покуша наћи расдоложење које му одговара, он више од свега нодсећа на згрушај мржње који је "излетео на слободу": та мржња се, као змијски отров, дугим вежбама, као у посудици, скупља у срцу таквог човека.) На таквим часовима ученику се често предлаже да чини нешто слично далекоисточним верским обредима: да клекне на колена и руке ставља у тајанствене положаје, и нуди му се нешто слично медитацији; много шта тајанствено и оно што сами ученици не схватају треба чинити са својим телом и душом"...

Јасно је, дакле, да су учитељи борилачких вештина који су, скупа са спортом, нама у Србију и Црну Гору доносили разне врсте медитација такође били проповедници заблуда Оријента. Додуше, у Србији и Црној Гори постоје и учитељи који пре тренинга својим ученицима предлажу православну молитву, и који се труде да борилачке технике на буду праћене паганском мистиком, али је, на жалост, већина кренула другим, беспутним путем.

 

Садржај књиге

 

Карма... астрал... реинкарнација... Брама, Вишну, Шива, Кришна, Буда... Самсара... Јога... Тантра.... Мантра... Мандала... Тао... Кундалини... Зен... Тибет... Далај Лама...

Већ десетлећима наш духовни простор је бомбардован пропагандом далекоисточних религаја... Скоро да нема човека који се није суочио са неким од елемената учења Индије. Притом, не треба заборавити на чињеницу да је већина тих учења била усвајана у хришћанском контексту. Рецимо, учење о реинкарнацији доживљавано без индуистичко-будистичког песимизма, који презире тело и твар. Домаћи реинкарнационисти су га доживљавали као могућно^ за читав низ нових живота. На жалост, код нас није било довољно књига које би разграничиле појмове, указујући на перспективе православне духовности, откривења Васкрслог Христа и Цркве, која је Тело Његово.

Књига која је пред читаоцем се састоји од неколико делова. У првом, "Пред лицем обновљеног многобоштва", налазе се текстови ђакона Андреја Курајева "Хришћанство и паганизам" и игумана Александра Милеанта, "Величанственост Бога и ништавило богова". Они нам објашњавају каква је начелна разлика између православног учења о обожењу и паганске тежње за самообоготворењем, која је, гогледа, суштина окретања савременог човека духовности Оријента.                                                      

Поглавље "Хришћанствоииндуизам" разматра питања без којих се не може разумети начин на који индуистичке секте делују на нашем простору, маскирајући се као "хришћанство без Христа". Руски свештеник Владимир Јелисејев говори о православној и оријенталној аскези; Владика Николај и ђакон Андреј Курајев решавају два аспекта питања које неопагани често постављају - "Да ли је Исус био у Индији?". Др Иван Панчовски пореди будистичко и хришћанско схватање љубави, а анализа тибетанског будизма је ту да би се показало како је непремостив понор између Откривења Божјег и пало-адамскодемонске религиозности ламаизма. Јања Тодоровић тумачи јогу из хришћанске перспективе. Чланци Курајева и архиепископа Јована (кнеза Шаховског) показују неодрживост вере у реинкарнацију ако се усвоји православни библијски поглед на свет. Затим следе чланци о далекоисточним сектама, углавном из пера познатих страних и домаћих стручњака. "Покрет за свесност Кришне", Саи Баба, Шри Ћинмој, трансцендентална медитација, раџинишизам узети су у разматрање зато што су присутни код нас, и стичу све већи утџцај у наметању духовности "Новог доба" потомцима Светог Саве и Светог кнеза Лазара.

Поглавље "Хималајски успон ка Христу" доноси три исповести православних Американаца, који су, у наше доба трагања и лутања, ишли далеко и дубоко у потрази за Богом и собом. Попадија Јунија је стигла у Индију, посећујући Саи Бабу; монах Адријан је био на Тибету;. јеромонах Дамаскин је упражњавао зен-будизам пре о што се срео са својим духовним оцем, блажене успомене свештено-монахом Серафимом Роузом. И сви су се они вратили Христу, Сунцу Правде...

За крај, доносимо житије Светог апостола Томе, просветитеља Индије, призивајући његову молитвену помоћ да би ова књига свима који је читају била на корист и спасење. Амин, Боже дај!

 

Приређивач

 

 

На Дан Свете и Благе Мироносице, Марије Магдалине,

22. јули/4. август 1997.

године од Рођења Спаситеља

 

 

^ >