Библија и Индија - Христос и Кришна - Протојереј ставрофор др Лазар Милин

Излазим пред вас са једном темом коју лично никад не бих поставио, јер је сматрам за грешну. Реците и сами, зар није грех ставити на исту раван конкретну историјску личност вечно живога, васкрслога, Господа Исуса Христа и исфантазиранога бога Кришну, шумског љубавника спрам којег је Казанова тек незнатни шегрт. Јер по сведочанству најистакнутијег гуруа Шриле Свами Прабупаде који је 1965. године напустио Индију, стигао у Америку (Бостон) да њу просвећује индуском религијом, а његови ученици осамдесетих година стигоше и у Србију да нама кажу своју "истину" о Богу, о души, о земаљском и загробном животу - тај Кришна је на земљи имао шеснаест хиљада и сто осам жена. Па и сада после свога земаљског боравка у којем је доживљавао стотине љубавних свађа и скандала са својом најмилијом љубавницом пастирицом Радхом, и гопијама (пастирицама) проводи своје љубавне забаве у свом најинтимнијем пребивалишту Вридавани. Но кад су његови ученици већ стигли међу Србе да нас упознају са "правом истином" о Богу, о свету, о човеку и његовој судбини, молим вас за мало стрпљења да саслушамо шта то Индија има да каже Библији, шта Кришна Христу, шта Индус Хришћанину.

Библија нас обавештава да су се Адам и Ева учинивши први грех, и чувши глас Божји, сакрили у рај међу дрвеће, да их Бог не би нашао (Пост 3, 8-10). Значи, њихов разум и религијско осећање које им је пре греха било савршено чисто и јасно, помрачило се, извитоперило се, те заборавише да је Бог свезнајући, свевидећи и свудаприсутан, па да се од Њега нико нигде не може сакрити. Ако читамо даље Библију, а и историју светских религија, видимо да се та помраченост ума и срца се више ширила, појачавала, тако да апостол Павле пишући посланицу Римљанима каже за многобошце: "Залудјеше у својим мислима и потамне неразумно срце њихово. Кад се грађаху мудри полудеше и претворише славу вечнога Бога у обличје смртнога човека и птица и четвороножних животиња и гадова" (Рим. 1, 21-23).

Ова библијска истина толико је очигледна да је видимо на сваком кораку и кроз историју човечанства а и у садашњости. Ради илустрације ево само неколико примера.

Стари Грци и Римљани били су врло културни. А каква им је била религија? Јад и покор! Њихови многобројни богови се свађају, туку, подваљују једни другима, опијају се, блудниче једни с другима.

У многим религијама старога света било је на молитвеним скуповима приношење људи на жртву. У том погледу су ваљда најдаље дотерали Индијанци из Мексика. Када се 1454. године император Мексика уплашио да су се богови нешто наљутили на његову државу, и почели слати разне недаће на Мексико, тада је он објавио рат околним индијанским племенима да би тако добавио велику количину заробљеника које ће све до једног жртвовати врховном богу Хицилопохтлију. И заиста, 1487. године приликом освећења храма Хицилопохтлија, 19. фебруара жртвовано је 20000 (двадесет хиљада) ратних заробљеника. То је био читав покољ! Клање је вршено у 13 храмова, а трајало је четири дана. Сличних појава, у мањој или већој мери било је и у Индији.

Прегледајмо изблиза како је текао развој религије у тој земљи старе културе.

Најстарије свете књиге Индуса зову се Веде. У њима има не само религиозног песништва него и философије разних праваца: теизам, пантеизам и атеизам, чак и скептицизам, затим у делу које се зове Атарва Веда има и мађијских формула и заклињања. Осим тога, има у Ведама и обичних световних песама, чак и крајње непристојних стихова.

Књиге које сачињавају збирку Веда писане су као и Библија, као и Талмуд, у једном дугом временском размаку, од стране многих писаца. Објективној науци није пошло за руком да тачно утврди време постанка Веда. Неки научници сматрају да су Веде написане најраније 1.100 година пре Христа. Дакле, отприлике у време цара Давида Псалмопевца. Други, пак, држе да су оне старе чак 4.000 година пре Христа. А Шрила Прабупада, тај савремени мисионар хиндуизма међу хришћанима, сведочи нам сасвим озбиљно да "ти списи постоје од почетка стварања света" (стр. 22).

Оставимо тај проблем научницима и стручњацима нека се њима позабаве, а Шрили Прабупади кажимо отворено да ниједан разуман човек не може у то веровати.

Као што европска историја има стари, средњи и нови век, тако и културно-религијска историја Индије има три периода који постепено прелазе један у други. То су: стари период назван ведизам, средњи период назван браманизам, и најновији још и садашњи период назван хиндуизам.

У браманизму се старом-кодексу светих књига Ведама прикључују нови списи Упанишаде. Реч Упанишаде значи отприлике "тајно заседање", то јест седница философа и њихових ученика. Основна философија Упанишада јесте пантеизам. У њима се расправља такође и о многим проблемима живота и смрти. У једној Упанишади која се зове Каушитаки-брамана први пут се спомиње вера у реинкарнацију, или у сеобу душа. То место гласи: " Сви који напуштају овај свет падају на Месец који се у својој првој, светлој половини надме од њиховог даха. А у другој, тамној својој половини Месец их припрема за ново рођење у виду црва, мољаца, риба, птица, лава, дивље свиње, дивљег магарца, тигра, човека или било ког другог бића у овом или оном стању."

У религиозно-философску литературу браманског периода спада и такозвани Мануов законик. У њему је вера у сеобу душа, или реинкарнација, систематски изложена и до ситница разрађена.

Ко је то Ману чије име носи овај законик? Према тврдњи Рг-Веда, то је родоначелник људског рода, као библијски Адам. По другим списима то је човек који је са осам мудраца преживео потоп, као библијски праотац Ноје. А до тврдњи самог Мануовог законика Ману је манифестација апсолутног Бића, Браме. Очигледно је, дакле, колико те "свете" књиге противрече саме себи.

У том законику је тачно, такорећи таксативно, набројано шта ће се десити са којим човеком у поновном рођењу. Разбојник ће се поново родити у виду грабљиве птице. Ко краде жито, родиће се као пацов. Ко краде месо, родиће се као јастреб. Ко убије брамана, родиће се као пас или као магарац. Браман, ако је пијаница, родиће се као смук; ако је лопов, родиће се као мољац. Ко заведе жену свога учитеља, родиће се у виду трна, или чкаља, или крвожедне звери.

Како је и зашто настао потоп? Десило се да се Брама одмарао, па ваљда мало придремао, а један демон по имену Даинт-Хаџагрива украде му из руку Веде. Људи после тога заборавише за Веде, постадоше зли, па је зато наступио потоп.

У трећем културно-историјском периосу званом хиндуизам, појављују се нове "свете" књиге и то две Рамајане. Она старија потиче од песника Валмикија, а она новија из 16. века хришћанске ере потиче од песника Тулзи-Даса. Обе говоре о Рами који је инкарнација бога Вишну. Још значајнији је за религију хиндуизма спис "Махабхарата". То је највећи еп у индијској књижевности. Она име 2.109 певања и 100.000 двостиха. Све те песме прикупио је у једну целину митски певач Вјаса, као што је "Илијаду" и "Одисеју" прикупио Хомер. За историју религије најважнији је онај део "Махабхарате" који носи назив "Багавад-Гита". Њу често цитира и споменути пропагатор кришнаизма Шрила Прабупада.

У овом хиндуистичком периоду појављују се и списи под називом Пуране у којима се говори о космогонији. Нарочито су познати списи Тантре, чији се поједини стихови зову мантре, што је дало повода српским шаљивцима да створе израз "тандара-мандара", кад хоће да прикажу бесмисленост и безвредност неког списа или говора. И заиста, Тантре управо и јесу то. У њима је пуно магичких формула такозваног тајног култа који је у Индији раширен. То је нека врста еротичног мистицизма. Таквих секти је било и међу хришћанима, на пример стари николаити још из доба св. Јована Богослова, па акуљиновци у 16. веку у Русији, па следбеници Еве Бутлар у Немачкој, па "Храм народа" у Америци, па "Бело братство" која су ових дана чинила нереде по Украјини и још многи други. У Тантрама су детаљно описане теревенке и авантуре које је Кришна водио са "гопијама" (пастирицама) и посебно са лепом Радхом, са којим, по сазнању Шриле Прабупаде, и данас живи у Врндавани (стр. 220).

Тешко је наћи шаренији и фантастичнији политеизам (многобоштво) него што га је створила народна машта Индије. У ведској теологији обично се набрајају тридесет и три бога, који су подељени на богове неба, ваздуха и земље. Али у једној песми Веда говори да су се богу Агни поклонили 3.339 богова.

У прадавно, преведанско доба, Индуси су знали само за једног Бога, кога су звали "Дијаус-Питар", што значи Небески Отац. Чувени историчар религије Макс Милер каже да је то доказ давнашњег, већ заборављеног једнобоштва. У веданском периоду њега су заменили многи богови и полубогови, међу којима су се највише истицала три бога: Варуна као Господ неба који влада светом, затим Агни који је најприснији са људима и Индра који је био посебно омиљен у војничкој касти кшатрија, јер је он замишљан као непобедиви борац. Кад се једном приликом докопао свога највећег непријатеља, ваздушног чудовишта, старе змије Вритре, тада се развила тако страшна борба да су сви боговн у страху побегли са небеса куд који, а бог Твастар, који је као божански ковач исковао за Индру копље и оружје, није стигао ни да побегне него се од страха просто онесвестио.

А што је Индра могао да поједе и да попије, ту му није било равна! Сома је божанско пиће. Индра попије пуно језеро соме па збрљави н целу ноћ онако пијан лута испод неба не успевајући да пронађе небеска врата. А ни у браку није баш беспрекоран па његова жена мора много пута да му прогледа кроз прсте.

Ево још једног божанског скандала из веданског периода. Ради се о рођењу бога Рудре, једног злог и пакосног бога који шаље болест и пушта смртне стреле у људе и стада. Он је постао тако што је бог Праџапати извршио родоскврњење са својом ћерком коју је силовао. Богови згранути над таквим грехом решише да створе једно биће које ће бити исто толико зло као и сам тај грех. То биће је бог Рудра. Касније у хиндуизму Рудру ће заменити и наследити бог Сива.

У периоду браманжзма стара веданска божанства одлазе у позадину. Народ их заборавља и замењује новим божанствима. Тако Варуну замењује Брама, Агнија Вишну, а Индру и Рудру Сива. Реч "брама" првобитно је значила молитва. Затим се у Упанишадама употребљава у средњем роду у смислу пантеистичком, као Апсолутно Биће. Најзад је у фантазији народних маса он постао лично биће мушког рода, па су га чак и оженили божицом Сарасвати. Он је у браманизму био највише божанство и називан је каткад и Васвакарман, а некад и Праџапати. Он је Бог саздатељ, тако да није јасно да ли та три имена означавају три различита бога, или су само три имена за једну исту божанску личност.

Али, у свету не постоји само стварање и живот. Очигледно је да у свету има и смрти и разарања. Тим процесом руководи један такође моћан али зао бог. То је Сива, чија се жена зове Парвата, Кали, Сакти.

Но далеко најбољи је бог Вишну, који је у свему наследник веданског бога Агни. Вишну је пун љубави и благости. О томе сведочи "доживљај" философа Бхригу. Једном су се философи препирали који је од три бога (Брама, Сива и Вишну) највећи. Философ Бхригу је решио да то утврди емпиричким начином. Он ступи пред Браму не поклонивши му се. Брама се јако разгневи, али се напослетку ипак смири. Затим оде ка Сиви. Њему чак ни на поздрав не одговори. Сиву спопаде бес. Зграби свој трозубац и хтеде философа смождити. На сву срећу умеша се Сивина жена Парвата и једва га некако умири. Напослетку дође философ на небо бога Вишнуа. Нађе га да спава, па га свом снагом удари ногом у груди. Вишну се пробуди и поче се философу извињавати што га је дочекао спавајући. Тада философ донесе овакав закључак: ово је најмоћнији бог, јер савлађује своје непријатеље пријатељетвом и великодушношћу.

У периоду хиндуизма бледи значај богова из браманског периода. Брами се више не зидају пагоде. Његов кип сада се прави само са 4 главе. Пету главу откинуо му је Сива зато што се хвалио да је већи и јачи од Сиве. У хиндуизму Вишну избија у први план. Он наслеђује све симпатије које су имали некадашњи Индра и Агни. Крај његовог кипа на врежи лотоса, која му расте из стомака смештена је сићушна фигура Браме.

Хиндуистичка теологија коју представља и споменути пропагатор хиндуизма код нас Шрила Прабупада, доказује човекољубље Вишнуово у његовим многим инкарнацијама, или оваплоћењима. Он се први пут оваплотио у виду рибе, други пут у виду корњаче, трећи пут у виду вепра, четврти пут у виду полу-лава полу-човека. Пети пут у виду кепеца. Шести пут у виду Парашу-Раме, седми пут у виду хероја Раме (отуда назив онога спева Рамајана). Осми пут у виду Кришне, и девети пут у виду оснивача будизма, Сидарте Гаутаме Буде.

Ово последње тобожње оваплоћење у личности Буде није ништа друго, него израз источњачког лукавства за време борби хиндуизма и будизма. Наиме, у почетку своје историје будизам се почео нагло ширити у Индији, тако да је озбиљно угрозио и потиснуо хиндуизам. Да би ослабили његов утицај, хиндуистички гуруи се сетише спасоносног лека: против Буде се не треба борити. Па он је управо оваплоћени наш бог Вишну!

Сличну тактику су применили будистички калуђери бонзе у Јапану где су се сукобшга са домаћом религијом шинтоизмом. Они су објаснили Јапанцима шинтоистима да њихови шинтоистички богови, ками, толико воле и цене Буду, да су изјавили да ће сви листом прећи у будизам. Кад је јапански император Шому, као ватрени будист, хтео да подигне у граду Нари велики будистички храм Тодаи са огромним Будиним кипом, морао је за ту идеју задобити врховног шинтоистичког свештеника који је столовао у Изи. Он је тамо послао бонзу Гоги, да издејствује пристанак првосвештеника шинто религије. И шта је тај урадио? Ту у храму шинтоистичке врховне божице Аматерасу он је седам дана и ноћи медитирао и молио се. Најзад је "чуо" глас божице Аматерасу која му је отворено рекла да јој је врло драга и пријатна царева намера да подигне Будин храм.

Дакле, чујте шинтоисти, ако ваша врховна божица Аматерасу нема ништа против Буде, чак јој је и драг будистички храм; ако ваши богови ками желе да пређу у будизам, шта онда ви оклевате, шта чекате?!

Сличну, па скоро и исту тактику примењује и Шрила Прабупада међу хришћанима. По његовој тврдњи Христос и Кришна су исто лице и исто биће, позивајући се на сличност речи Крист и Кришна. Обе речи значе исто: привлачност. Он буквално каже: "Кад се обраћамо Богу са Христ, Крста или Кришна, подразумевамо исту свепривлачну Свевишњу Божанску личност."

Дакле, исти лукави метод као и са Будом и са Аматерасу. Метод којим наивне н неупућене може врло лако да придобије.

Покрај Вишнуа у данашњем хиндуизму се сачувао исто тако раширен и култ бога Сиве. Тако је данашња Индија пуна разних секти двају праваца сиванзма и вишнуизма. Можда се чак и више поштује Сива као страшни бог рушилац. Он се још назива Махадева што значи велики бог, и Исвара што значи Господ. Назива се још н Господар планина јер живи у планини Каиласи у Хималајима. Представљају га у разним облицима и символима. Он има три ока, тело увијено змијама. Око врата има ђердан од лобања јер је бог смрти. Али Сива се још чешће представља у виду линге или фалуса то јест мушког сексуалног органа јер је он бог који не само руши него и обнавља. А зачеће је символ обнове.

Он лута но горама праћен пијаном гомилом разузданих бића одајући се и сам вину и игрању и разврату са женама. Такав какав је, он служи као пример за углед многим распусним бандама. Поштују га и учени брамани а и најраспуснији олош, као на пример једна секта лингаита на југу Индије, коју је основао Базеба у 12. веку. Они стално носе уза се малу фигуру фалуса као какву амајлију да их "штити" од несреће.

Као што су се у дуготрајној историји Индије мешала божанства тако се мењао и култ посвећен појединим боговима. У доба ведизма култ се обављао у слободној природи. У доба хиндузнма култ је везан за величанствене храмове и сложени церемонијал. Облнк култа зависи од тога коме је култ посвећен, да ли богу Сиви или Кришни или Сивиној жени Сакти.

У једном сиваистичком спису говори се о свештеним обредима да се они не састоје само из жртвоприношења, молитава и свечаних литија него и из смеха, певања, играња, и чак из хркања, дрхтања, љуљања, еротичних и безумних покрета тела, брбљања бесмислених речи, и у свим могућим изразима болесне екстазе - као што видимо код присталица рок музике на телевизији.

Друга карактеристика хиндуистичког култа јесте окултизам. Сав је испуњен магијом и магијским формулама. Тантре и мантре су главни текст. Тај магизам и окултизам нарочито је примењен у култу Сивиној жени божици Сакти (Парвати). То је култ који се обавља тајно, такозвани култ леве руке у којем достиже врхунац сексуална распусност и гадости примитивних култова. Тај култ нас подсећа на средњовековне црне мисе тадашњих сатаниста. У светлости ноћне ватре поштује се женски принцип у виду наге жене. Њој се приноси на жртву вино и месо и дели се присутнима ради угошћења. Цело празновање се завршава дивљим развратом. Тај култ је често спојен и са приношењем људских жртава. Постоје сведочанства да је тога било, иако су некадашње енглеске власти то законски забрањивале и спречавале.

Додуше, као што покрај развијеног многобоштва има у хиндуизму и трагова монотеизма, тако у понеким култовима има и узвишених молитава. Постоји и оваква молитва у стотрама: " Ти Господе, нека си увек хваљен. Сав живот је у теби. Ти си мој родитељ, ја сам твоје дете. Сва срећа излази из Твога милосрђа. Нико Ти краја не зна. Највиши Господару, Ти управљаш свим што постоји, и све што има почетак послушно је вољи Твојој."

А мало пре споменути песник Тулзи Дас, писац Рамајане, има и овакву личну молитву: Господе, погледај на мене с висине Твоје. Ја сам од себе не могу ништа учинити. И коме бих пошао? Коме ја могу поверити своје брига?... Ти, источниче милосрђа не одвраћај лица свога од мене."

Таквој молитви не би могао ни један хришћанин ништа замерити. Да, али Тулзи Дас је живео у шеснаестом веку хришћанске ере кад је Индија већ у великој мери могла бити упозната са Еванђељем!

Из досадашњег излагања могло се јасно приметити да постоје трагови монотеизма у религији Индије. Али тај монотеизам се утопио у мору политеизма, који боговима приписују све људске особине и мане. Од тога није могао да побегне ни Шрила Прабупада који је долетео на Запад да нам проповеда своју веру у Кришну кога поистовећује са Христом, и још при свему томе заступа пантеистички поглед на суштину Божију. Он каже, на трећој страници своје књиге "О самоспознаји": "Сва су бића делићи Бога".

Ништа бесмисленије од такве тврдње. Она не одговара чињеници чисте људске свести да сам ја - ја и ништа друго и нико други. Ја нисам ти, нити си ти ја, нити смо ја и ти - он. Ја нисам Бог нити део Бога. Бог и ја смо два сасвим различита субјекта. Заједничко нам је само то што сам ја, као и сваки човек, Божје дело. Створен по слици Божјој која се огледа у томе што је Бог персонално, лично биће, а човек такође. Животиње и биљке, иако су жива бића нису личности него индивидуе и комади. Само за човека кажемо "ко" - на пример: "кога си видео" ? - а за животиње, биљке, као и за минерале, кажемо "шта". Тако питамо: "шта си видео?" - и одговарамо: видео сам коња, видео сам јабуку итд.

Дакле, у томе што је човек лично биће као што је и Бог лично биће у томе се суштински састоји слика Божја у човеку, која се манифестује кроз цео човеков психички живот и кроз свест о моралним дужностима.

Други разлог зашто је погрешна тврдња да су сва бића делићи Бога јесте у томе што је Бог духовно биће, а дух је недељив. Материја има своје делиће, молекуле и атоме. Дух није састављен ни из каквих делова. Према томе, Он је недељив. Ми чак и о Светој Тројици верујемо и певамо у цркви да је јединосушна и нераздељива.

Шрила Прабупада нас даље поучава да се Бог појављује у облику каменог или дрвеног божанства (стр. 13), да бисмо га могли видети.

Ето, то је право изразито идолопоклонство, кад он верује, па захтева и од нас да и ми поверујемо, рецимо, да је кип Кришнин исто што и прави Кришна. Тако је Арон брат Мојсијев, у дужем одсуству Мојсија, салио од злата кип телета и рекао Израиљцима. "Ово су, Израиљу, богови који су те извели из Мисира"! Ми хришћани тако шта о нашим иконама и кшовима нити смо икад тако шта рекли, нити уопште мислимо тако.

Даље на Шрила Прабупада на стр. 15. обавештава да је бог Кришна свемоћан, али његове моћи делују по упутству његових помоћника полубогова. Дакле, тај Кришна који је по веровању Шриле Прабупаде свемоћан, зависи од некаквих пол-убогова! Ништа нема бесмисленије од тога.

Ево још неких поука којима нас поучава овај многобожачки мисионар. На основу хиндуистичког списа Шримад Багаватама он сазнаје да је секс битна особина свих ствари па и Кришне, који је за њега Свевишњи бог. Зато - изјављује он на стр. 16. своје књиге: "Ми обожавамо Радху и Кришну. Код Кришне је секс стваран." - Ако Прабупада може тако нешто да истински верује, нека му служи на част!

Шта бива са човеком после смрти? На то питање у Ведама и Упанишадама има разних одговора. У најстарије доба веданског периода Инди су веровали да човекова душа после смрти иде у царство Јаме где је очекују њени пеци. Тако и Библија каже: "умрије Аврам и би прибран роду својему" (Пост. 25, 8). Сам Бог рекао је Авраму: "Ти ћеш отићи оцима својим у миру и бићеш погребен у дубокој старости" (Пост 15,15).

Добро би било да адвентисти и јеховисти и други секташи, који кажу да верују Светом Писму а поричу постојање душе у загробном животу, још једном прочитају ово Божје обећање Авраму па да изведу на чистац своја схватања.

Међутим, има и разлике између овог библијског и индуског схватања. По Библији, "тело се врати у земљу од које је и постало, а дух се врати Богу који га је и дао" (Проп 12,7). ."А Бог није Бог мртвих, него Бог живих", каже сам Спаситељ лично (Лк. 20, 38).

То је, дакле, хришћанско, библијско веровање: душа иде у духовни свет. Али Веде знају нешто друго. Душа иде у Јамино царство које је у подземном свету и потуно је материјално. Ту покојник добија своје старо земаљско тело, само без икаквих земаљских недостатака. Тамо има много крава и млека и путера и меда и лепих девојака и свега што човек може пожелети. Праведници ће живети пред Варуном, а грешници иду у мрачни ад, где ће седети у потоку крви и јести длаке.

Али постоји и агностички одговор. Неки философ Насикетас да би решио питање шта бива са човеком после смрти, отишао је директно богу Јами да му постави то питање. Бог се ушепртљио, па да би избегао одговор понуди философу и част и славу и богатство и дуг живот, само нек се окани тога питања. Ја! Неће философ ни да чује. Упорно тражи одговор. Најзад Јама није имао куд, него даде неки одговор, али је заобишао суштину проблема, тако да је философ отишао кући празних руку. Исто се тако агностички завршио и разговор о том проблему између учитеља Џанавалке и његовог ученика Артабага.

Ево најзад и трећег одговора на питање, које смо већ напред споменули. То је реинкарнација. Тај одговор заступа и Шрила Прабупада, нудећи га хришћанима и муслиманима, Американцима и Европљанима. Он каже: "Сваки пут када умрете, мењате тело, али ви, духовна душа у телу остајете исти. Иначе, човек може после смрти постати мачка, или пас, или било шта друго. Шта ће постати, то на основу закона карме зависи од његових дела које је чинио пре смрти. И тако ће се та сеоба његове душе понављати толико пута док се потпуно не очисти и постигне потпуну свесност Кришне" (стр. 21). За овако екстравагантну тврдњу Шрила Прабупада не износи никакве доказе. И не само он него нико такве доказе не поседује. Напротив, постоје чињенице које сведоче против тако фантастичне тврдње.

Пре свега, духовну суштину човека сачињава његова лична свест о себи, његова самосвест. Кад ње нестане, ако је нестане, онда нестаје и дотичне личности. Међутим, у нормалном стању свести нико се не сећа никакве своје преегзистенције. Заступници реинкарнације наводе примере да се понеко тобож сећа своје преегзистенције. Али то сећање не бива под нормалним психичким околностима, него под утицајем сугестије, аутосугестије и медитације. Али под тим околностима човек може сва-шта да осећа и доживљује. Но нико не може доказати објективност тих осећања н доживљаја. Један човек из Сплита, Чеда Вељачић, који је био на Цејлону и који је упознат са источњачким религијама, па и са учењем о реинкарнацији каже да су стручњаци приметили две личности које су истовремено тврдиле да су реинкарнација једне треће личности. То је разуме се, немогуће. Тиме су "сећања" разних личности на тобожњу преегзистенцију дефинитивно одбачена као некакав доказ реинкарнације. Ако неко ипак тврди да се сећа некакве своје преегзистенције, то је више проблем за психијатрију него за психологију.

Друкчије би ствар са реинкарнацијом стајала кад бисмо се сви ми сећали бар једне своје преегзистенције. Ено, крајем петнаестог и почетком 16. века живео је велики италијански песник Лодовико Ариосто, Он је написао чувени еп Орландо Фуриозо (Бијесни Орландо). У томе спеву има свакаквих фантазија па и оваква: Тамо у Индијском океану, на једном острву живи грозна вештица, бабускера, која је својим магајама ловила витезове, опчињавала их да је она дивна девојка, и сладострасно уживала с њима док јој не досаде, а онда нх претварала у разне животиње, биљке и дрвеће. Тако је једног витеза, Астолфа, претворила у мирту. А кад је на то острво дошао Астолофов друг и пријатељ, витез Руђер, Астолфо га је препознао и проговорио са њим. Фантазија, зар не? Да, али та фантазија је логичнија од приче о реинкарнацији. Јер, Астолфо је претворен у мирту, али је његова душа, његова свест остала иста, и он се сећао себе и свога бившег човечанског статуса. Али да се реинкарнирао у мирту, он се више не би сећао себе и не би више био Астолфо.

Кад би постојала таква реинкарнација у којој бисмо се сећали преегзистенције, онда она не би била бесмислена, јер би се човек сећао себе, своје бивше егзистенције, својих грехова и погрешака и знао би зашто се поново јавио у земаљском свету. А у реинкарнацији баш тога нема. Ја нисам пас. Али ако сам пре рођења био пас, због чега ја сада као Лазар Милин морам да испаштам неке грехе које је тај пас починио?!

Да ли би био праведан судија онај који би некога осудио на робију, а да му не каже зашто га осуђује? Да ли би био добар васпитач професор који би казнио ђака, а да му не каже зашто га кажњава? Нити би онакав судија био праведан, нити би овакав професор био мудар, нити би њихове казне имале икаква смисла и позитивног дејства. Биле би директно противне сваком здравом смислу и основом закону правде. Јер ја, ако се патим у овој егзистенцији, патим се због греха којих се уопште не сећам а које је учинио неко кога нисам ни познавао.

Најзад споменимо још и чињеницу да ни сви окултисти не верују у реинкарнацију. Један енглески спиритист, Артур Финдлеј, написао је књигу "На прагу етеричког свијета". Њу је у Загребу превела на хрватски Марија Ројц-Маршези. Писац књиге каже да је успоставио везу са неким духом из етеричког света који му је ноћу давао подуке о томе свету. Писац га је питао, да ли је истина да се душе из етеричког света враћају у овај физички свет из којег су једанпут отишле. Дух му је одговорио: ја сам у овом етеричком свету већ хиљаду ваших земаљских година, али нисам приметио ни један случај да се неко одавде вратио на земљу.

Ја спиритистичке доказе не сматрам ни за какве доказе. Али ово сам навео само зато да се види да ни сви окултисти не верују у реинкарнацију.

Шрила Прабупада је вегетаријанац. То је његово лично право које му не може нико оспорити. Али он сматра да сви људи морају бити вегетаријанци. За тај циљ он се позива на Библију, посебно на шесту Божију заповест која гласи: "Не убиј!". Кад су му два римокатоличка теолога патер Емануел и кардинал Данијел рекли да се та забрана односи на човека, а не на животиње, он је инсистирао на томе да заповест гласи само "Не убиј", а не "Не убиј човека". Према томе, то по његовом тумачење значи "не убиј ништа живо". Кардинал му је одговорио да човек има духовну душу, а животиње је немају. Шрила је то порицао тврдећи да између човека и животиње не постоји никаква разлика. Свако је остао при своме.

Чуди ме што су римокатолички теолози дристали на такво поравнање, осим ако Прабупада није прекратио извештај о тој дискусији. Да сам био присутан, подсетио бих Прабупаду да је и он сам рекао да човек има духовну душу у телу (стр. 21), а по Библији душа животињска је у крви. Ми не кажемо да су животиње само неки аутомати, као што је учио Декарт. Ми знамо и верујемо да и оне имају у себи душу животињску која оживљава њихово тело, јер их Библија назива "душе живе" (Пост. 1, 20), али је очигледно да између човека и било које животиње покрај свих сличности - нарочито у погледу материјалног састава тела - постоје битне разлике и телесне, а још више духовне.

Осим тога, ако Шрила Прабупада захтева да шеста заповест гласи: " Не убиј човека", онда бисмо и ми од њега могли захтевати да пише: "Не убијај ништа живо". А то тако ипак не пише. Бог то није ни могао рећи, јер је знао да је после прародитељског греха ушла смрт у свет, и да је ситуација у свету таква да се живот људи и животиња одржава смрћу и једних и других. Јато је пре греха Бог рекао Адаму и Еви: "Ево, дао сам вам све " биље које носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме, то ће вам бити за храну" (Пост 1, 29), а пошто је грех изменио однос бића у свету, то Бог говори праоцу Ноју: "Што год се миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као траву зелену" (Пост 9, 3). Осим тога, сам Христос није био вегетаријанац. Напротив, светковао је Пасху где је свакако постојало и пасхално јагње. А својим ученицима каже: "У који град дођете и приме вас, једите што се изнесе пред вас" (Лк 10, 8). Напослетку, како хиндуистички списи описују раскалашни и разуздани живот Кришне и његове теревенке са пастирицама, није ни мало вероватно да је он свој земаљски живот провео само на биљној храни.

Према томе, онај који хоће да живи само на воћу, поврћу и млечним производима нека тај свој начин живота за-држи за себе, а нема право никога да обавезује на тај подвиг. Ако нас од тога разрешава сам Бог, зашто бисмо више слушали којекакве фанатизоване и занесене мисионаре?

Ево нас најзад пред директним упоређењем двеју личности: Исуса Назарећанина, прозванога и доказанога Христа, и једне проблематичне личности по имену Кришна, за чију историчност немамо никаквих доказа.

Споменимо најпре сличности: а) сличност је пре свега у њиховим именима Христос и Кришна. Реч Кришна на санскритском језику значи "привлачност", а реч Христос на грчком језику значи помазаник. Према томе, сличност је само привидна. А ако реч Христос изговарамо по јеврејском језичком корену Машијах, или јелинизирано Месија, онда не постоји чак ни привидна сличност.

Друга је тачка сличности што хришћани верују да је Исус Христос оваплоћено друго лице Свете Тројице, Син Божји, или Бог Син, а Шрила Прабулада, као и многи хиндуисти верује да је Кришна осмо оваплоћење или аватар, то јест појава, привидна, бога Вишнуа.

Али постоји и велика разлика. Хришћанин за своју веру у Богочовека Христа имају неоспорне доказе пре свега да је Исус из Назарета конкретна историјска личност. Да је он не само обичан назаретски дрводеља него обећани Месија у чијој су се личности испунили сви старозаветни закони и пророчанства, па је зато и могао речи: "Нисам дошао да покварим Закон и пророке, него да испуним" (Мт. 5, 17). Даље, тај исти Исус Назарећанин каже о себи "Ја и Отац једно смо" (Јн 10, 35), "Ко виде мене виде Оца" (Јн 14, 9). И не само што је Он то рекао, него је и доказао својим чудесима, па је зато и могао рећи својим неверујућим савременицима: "Ако мени не верујете, верујте делима која чиним"(Јн 10, 38). И заиста је по сведочанству многих очевидаца чинио чудесна дела, а посебно чудо његовог васкрсење. Он се није реинкарнирао у неку другу личност, још мање у какву животињу као што хиндуистичке књиге говоре о Вишнуу, него оно исто тело које је било положено у гроб, сјединило се преображено са његовом душом. И најзад, Његова пророчанства остварила су се и остварују се пред очима целог света.

А Кришна? Ко је посведочио уопште његову историчност, а камоли његову истоветност са Вишнуом? Ко је дао живот за таква сведочанства? Зар нису и Вишну и Кришна дело усијане песничке фантазије?

Кажете - Кришну су при оваплоћењу носиле у утроби две мајке Девака и Роина. Коме је тако бесмислено чудо потребно? Шрила Прабупада доказује божанство, Кришне на овај начин: Реч Кришна значи привлачност. И да је имао заиста привлачну моћ то Шрила Прабупада доказује овако: "Када је Кришна живео на земљи имао је 16.108 жена, и свака је живела у мермерној палати. Собе су биле испуњене намештајем од слонове кости и злата, и свуда се видело велико богатство... У историји људског рода не можемо наћи никога ко је имао
шеснаест хиљада жена и шеснаест хиљада палата. Кришна није ишао једног дана једној а другог дана другој, он је истовремено био код свих".

У читавој овој тврдњи тачно је само то, да заиста нико у историји није имао шеснаест хиљада палата и шеснаест хиљада жена. Нико, па ни Кришна. Он је то могао имати, ако је уопште постојао, само у бујној источњачкој фантазији индијских песника. Али, Шрила. Прабупада изгледа није знао да је његовог Кришну у том погледу далеко надмашио Сидарта Гаутама Буда, који је по тврдњи будистичких списа имао сто хиљада наложница.

Па Кришна је онда спрам Буде права сиротиња!

Најзад, тај Кришна који треба да важи као Бог благости убио је бар две личности. Ако је веровати Багавад Гити он је још као дете убио демоницу Путану и свога ујака Камзу. Христос се таквим "подвизима" заиста не може похвалити

Господо, верујте ми већ сам сит ових нагваждања и којештарија у име некакве нове религије која треба да замени хришћанство. Једино се још питам: зар је могуће да има људи који у све то верују. Нажалост, има, како да нема! Одавно је премудри Соломон рекао: "Луд верује свашта, а паметан пази на своје кораке" (Приче 14, 15).

[1] Предавање одржано у Новом Саду 17. априла 1994. године поводом књиге "Наука о самоспознаји" од Шриле Прабхупаде".

< ^ >