Саи Баба, Ђаво или бог?

Одрасла сам у кући у којој се ишло редовно у цркву, постило се и причешћивало о Божићу и Ускрсу, славила се слава и поштовали се сви верски обичаји. То сам понела из дома свога деде и оца, када сам у раној младости пошла за Београд, ради школовања и посла.

Давно је то било (шездесетих година). Баш у време када су људи, у Београду више него у варошици у којој сам ја стасала, већ увелико били окренути неким другим боговима, а не Живом и Једином Богу.

Одлазила сам редовно код својих за све значајније празнике да их заједно прославимо. Да, баш тако - славили смо их. Сада видим да је то много више било поштовање србских обичаја и чување традиције, него право и суштинско познавање своје православне вере.

Ништа нисам знала о догматима Православне Цркве. Није било никога да ме упути у догмате моје вере и да ми каже да догмат представља драгоцено наслеђе Цркве и да кроз те одредбе спознајемо шта Хришћанство суштински јесте.

Нисам стекла навику читања Светог Писма. Оно би ми казало како се живи јеванђелски и онда би за мене постојао само један Пут.

Прво сам заборавила да је "добар хлеб храна за тело, а реч Божја храна за душу", па сам онда посегнула за сурогатима.

Када истерамо из свога срца Живога Бога, неко други запоседне наше срце. Тај "неко други" је злодух, демон. Јер, не може се истовремено служити и Богу и мамону.

Да ме је неко тада поучио, све би било другачије.

Али, мени је једног дана дошла у посету познаница која се управо вратила са пута по Индији. Ишла је на поклоњење Саи Баби. Провела је извесно време у његовом ашраму и са заносом ми је причала о њему. То је било 1990. год. Та девојка је у међувремену више пута била у Индији. Пада у све дубљу занос. На радном месту држи слике Саи Бабе. Рекла ми је да у Београду постоји Саи Бабин центар, који је регистрован у Загребу и води га Весна Крмпотић. Испричала ми је да се састају једном недељно и у чему се састоје активности. Тако је то почело. Кренула сам на Пут мудрости. Да проучавам Веданту. Веданта значи -знање. То су записи и збир многих знања о физици, метафизици, психологији, гностицизму, астрономији, астрологији, медицини и другим наукама.

Док Господ Исус Христос заснива све на вери, Индија заснива све на знању. Тобоже на духовним знањима.

Док је Исусова реч непроменљива истина, у индијском учењу све је релативно - истина и лаж, добро и зло, светлост и тама...

У шта верују присталице Саи Бабе? У то да је Баба аватар (месија, спасилац). Да ће се у тој улози инкарнирати три пута. Ово му је друга инкарнација. Претходна је била у лику Ширди Бабе. Када се трећи пут инкарнира као аватар, онда ће га цео свет прихватити као бога.

Године тих догађања, како Баба предвиђа, сам заборавила, а сву литературу сам избацила из куће.

Учи следбенике да су све религије исте, све су у праву. Не само да се толеришу све религије, него се и усвајају. Религије су само латице једног цвета. Лотосов цвет је симбол Саи Бабе. Свака од светских религија представља једну латицу цвета. Пет главних религија, пет латица. Тврде да су га до сада прихватиле све религије, осим ислама. Они ће га, наводно, последњи прихватити.

То, наравно, врло лукаво и неосетно води - ка екуменизму. Једна светска религија за све! Један општи бог за све! Уствари - један човек, који је лажни бог. У овом случају Саи-Баба (пошто он није једини "претендент" на овај положај). То је циљ антихриста, који ће доћи и кога ће људи прихватити као бога. На обредима се, поред песама на санскриту тзв. "бађана", певају и неке песме о Христовом рођењу, као и химна Св. Сави! То тек да се ми заварамо како и даље служимо нашем, хришћанском Богу. А што је најстрашније од свега - да се наше православне светиње уведу у паганско друштво и да се на тај начин оскрнаве, а ми паднемо у тешки грех.

У својој мрачној заблуди, доносила.сам иконице од своје куће и стављала их у друштво паганских идола. Кадила сам их све заједно тамјаном. Нека ми Господ опрости и Св. Мученик Варлаам, кога су хтели да приморају да окади идоле тако што су му на длан ставили огањ и тамјан, надајући се да неће издржати бол и да ће бацити тамјан на идоле и тако их окадити. Но, Св. Варлаам држаше огањ на длану све док му прсти и рука не изгореше и отпадоше, а он душу предаде Богу (19. новембар).

После певања "бађана", медитације, нзговарања мантре, проучавања Веданте, служио се "вибути" (змијски прашак). Од тог праха се човек све више и сам претвара у прах, сагиње се ка земљи, док као змија својим стомаком и грудима не почне да гмиже по прашини. Ваљда се зато и зове змијски прашак: причешће демонско. За разлику од Светог Причешћа, које човека све више уздиже ка небесима, док га на крају не приведе Царству Небеском.

Састајали смо се у почетку недељом поподне, а касније четвртком, у просторији месне заједнице "Ђуро Салај". Просторија је узимана у закуп. Новац смо између себе скупљали и тако плаћали закуп. Понекад смо се састајали у дому неког од чланова. Код мене се нисмо никада састајали. Касније сам чула да им је једна имућна чланица уступила своју вилу на коришћење на неодређено време. Чула сам и то да су се регистровали у Београду, и имају званично допуштење за рад.

Ја сам неколико месеци одлазила на те састанке. Не редовно.

Весна Крмпотић је читала и тумачила "Багхавад Гиту" и остале делове огромне "Махабхарате".

"Багхавад Гита" (Божанска песма) је, ипак, само красно дело људске мисли и драгоценост литерарна, а никако хлеб живота попут јеванђеља Христовог.

Али, индијска философија и поезија очарале су, зачарале и завеле многе.

У шта се још верује у Саи Баба друштву? Наравно, у реинкарнацију (карму). То је веровање да се једна душа јавља у безбројним телима и живи вечно у овом вечном свету. Циљ је Нирвана. Ништавило. Бесвесно ништа. Небиће. Неживот. То се постиже кроз тешки аскетизам и самомучење. Лавиринт, мрачни, без излаза. Какав ужас! Какво безнађе у поређењу са хришћанском истином да је овај свет ограничен временом и простором тј. да је постао и да ће престати и да душе одлазе у живот вечни, у Царство Небеско, или у вечну смрт, царство таме.

Искрено признајем да ми је после тих сусрета душа остајала празна. Само сам се осећала све збуњеније.

Сва та силна тројства и тријаде... Вишну, Брама и Шива... Што Вишну тврди, Брама у то сумња, а Шива одриче. Три бога без истоветног духа. Несвета триада вечно у завади.

Насупрот Светој Тројици Хришћанској - Једном Богу у Три Лица. Тројици јединосушној, неразделној и животворној.

Нисам могла да се унесем ни у мантрање ни у певање "бађана", јер нисам ништа разумела.

Шта ме је онда задржавало? Добротворни рад, тзв. "сева". Сваки члан је према правилима требао да проведе одређено време у добротворном раду. Посећивали смо болеснике и незбринуту децу. Носили храну и одећу. Ја сам се неколико недеља бринула о младићу који је био дијабетичар, слеп и живео је сам. Помагала сам му у набавци, понекад спремила нешто у кући, обавила неки посао у граду. Одвела сам га у болницу и посећивала га данима, носећи му храну за дијабетичаре.

Шта ме је још привукло? Много се говорило о љубави.

Када сам их ја напустила и искрено рекла да сам то учинила јер сам схватила да је моје место само у православљу и нигде више, онда сам се уверила да ту нема ни толеранције, а камо ли љубави. Сада знам и зашто. Док човек не заволи Господа свим срцем и свом душом, он није у стању истински да воли људе, јер нема разумевања, опраштања, пожртвовања и доброте.

Ето где сам ја као заблудела овчица тражила спасење! На широком путу за пакао! Заборавила сам Христе, Боже наш, да си Ти Пут, да си Ти Пастир Добри. Али, Ти Господе, ниси заборавио своју вољену овчицу. Ниси дозволио да се изгуби већ си је привео своме стаду.

Једнога дана заблудела овчица је опет дошла да пева "бађан" на санскриту, и да изговара мантру ОМ, уопште не знајући шта изговара. Без смисла, као мађију, више као звук него као реч. Али, Милостиви Господ ми је "затворио уста". Као да сам занемела. Једноставно нисам могла ни да отворим уста, ни да певам, ни да говорим. Десило се право чудо.

Господ ме је посетио, и избавио, милошћу Својом.

Тада сам први пут у животу била потпуно свесна Божјег благослова. Ту срећу и радост у срцу и тај трепет у души речима не могу исказати. То се само опитно може спознати. Наступило је отрежњење. Следио је повратак у топло и сигурно крило Мајке Цркве.

Моја исповест не би била потпуна, нити би коме корисно послужила, ако не кажем какве све погубне последице доноси чак и овако кратак боравак у друштву јеретика.

Ја сам се јако променила, и душевно и телесно. Телесно сам се осећала све горе и све болесније. Јако сам слабила и видно пропадала. Људи кажу, "душа ми је била у носу". Некако сам и сама видела као да ми је на лицу печат смрти. Иако су ми говорили да мантром и медитацијом постајем здравија.

Сада знам да је то била последица греха. Јер, последица греха је смрт.

У души сам била узнемирена, уплашена. Са људима више нисам имала добру комуникацију. Нарочито са најближима.

Циљ демона јесте да разори личност и породицу.

Рекла сам већ, да у том паганском друштву нисам остала дуго. Нисам свему томе ни прилазила целим својим бићем. Нисам ујединила ум, вољу и осећања. Прихватала сам све понајвише умом.

Сада видим да је баш то опасно. Да сам продужила, дошло би до "расцепа" личности. То је лудило од кога се неминовно разбољевају они који настављају да иду путем демонских учења Истока.

Онда, служење мамону а не Богу, неминовно доводи до гордости. А гордост је отац свих грехова. Гордост претвара човекове врлине у мане и пороке. Основа свих ових учења је да је човек - бог! Још Луцифер (архетип гордости) је рекао: "Бићу једнак са Највишим. И човек у својој гордости хоће исто.

По њима, човек је спаситељ! Отуда толики аватари и месије, који нуде нове и нове "божанске истине" а не спасавају никога.

А истина је да човек, уз помоћ Божју, може да постане сличан Богу, јер је и створен по Његовом подобију. Затим, следбеник источњачких секти кроз практиковање.медитације и понављање мантре, неизоставно пада у прелест. Без помоћи Духа Светога не уме да разликује да ли су духовна искуства која доживљава од Бога или од демона. А то се на крају плаћа највишом ценом - губи се душа.

При обреду идолатрије - клањају кипу или слици, са приношењем на жртву камфора, тамјана, слаткиша и сл. - ту је обавезно и слика покојника претходне инкарнације аватара (у овом случају Ширди Бабе), која значи општење са духом покојника. Није потребно наглашавати колико је то за душу погубно и да временом доводи до душевног растројства.[1]

Пошто душу не напајамо са извора "воде живе", ми постајемо "слепи код очију". Не распознајемо више шта је добро", а шта зло. Зло се надовезује једно на друго као карика на карику, док нас демон ланцима не привеже за себе. Од веровања у реинкарнацију (карму), астрологију, исцелитеље, биоенергетичаре, регресотерапију, разне враџбине, mind control технике, и сл. неосетно, мало по мало, потпуно се окрећемо Злу. То је пут јереси. Само то. Пут у сигурну пропаст душе.

А спас је вера у једнога Господа Бога, Спаситеља, Откупитеља и Исцелитеља. Повратак Мајци Цркви. Јер Господ Исус Христос јесте Глава Цркве, а ми крштени верници смо тело Цркве. Ту се Духом Светим остварује саборност и јединство. Гу се кроз молитву, искрено, дубоко и болно покајање, исповест и причешће исцељује душа и тело, и благодаћу Божијом налази пут спасења. Слава Богу!

[1] Нпр. једна старија жена из Саи - центра по цео дан проводи у "разговору" са Саи Бабом пишући питања и одговоре у свеску. Она је потпуно уверена да је у прошлом животу била велика Бабина љубав и сада му се потпуно предала. Иако је сиромашна, више пута је боравила у ашраму код Саи Бабе. Неки су постали самозвани исцелитељи, радиестезисти, пророци и сл.

Весна Крмпотић пише аутоматски (уз помоћ Саи-Бабину - тј. по диктату демона) стихове под називом " Стотину и осам". Исписаће укупно сто осам књига на тај начин. Неколико их је већ издала.