Ослобађање од Самсаре - попадија Јунија

"Самсара" је санскритске реч за "обману". Дирљива прича која следи говори нам о томе како млада особа у потрази за духовном истином одлази у Индију 1973-уобичајен феномен међу америчком омладином крајем шездесетих и почетком седамдесетих. Тај први корак значио је ослобађање од самсаре материјалног света. У другој фази, Бог је хтео да је отргне од самсаре опасних религиозних путева, приводећи је коначно пуноти чисте и спасоносне Истине, према Његовом недокучивом промислу:

- Када ваш живот не укључује у себе истину и светлост Господа Исуса Христа, онда настаје збрка. То је свакако био случај са мојим животом. У двадесет другој години држала сам свој живот у рукама (споља гледано!), али изнутра сам осећала ужас. Укратко речено, схватила сам да сам варалица. Приметила сам да глумим очекиване "улоге" у свакој релацији: глумила сам ћерку, глумила сам сестру, другарицу, девојку... Свака улога имала је одређени код понашања и мишљења. Било ми је неугодно у сопственој кожи. Поврх свега, схватила сам да сам тако јадна изнутра да чак, иако сам волела људе, нисам била у стању да будем оно што сам и да то покажем. Извођење мојих "улога" било је пропраћено презиром и бесом што је вређало људе које сам волела. Осећала сам да нисам оно што стварно јесам. Моје питање је било како да пронађем себе и научим да волим.

У то време живела сам у Њујорку у Гринвич Вилиџу, улица седма. Сваког дана када сам се враћала са посла пресретали су ме припадници неке духовне групе. Следбеници гуруа Махараџ-џи, затим Харе Кришне који су делили бесплатно храну, Мисије Божанствене Светлости, Сун Јунг Муна - било их је у великом броју у Вилиџу и сви су изашли да би вас "придобили". Прелазила бих на другу страну улице да би их избегла. Иако сам се учтиво понашала било је немогуће ослободити их се. Нарочито ми је сметало што сви ти људи уопште нису били аутентични. Ако сам ја осећала унутарњу тескобу, онда ми није било помоћи од неке скупине људи који играју своје улоге. То се видело у њиховим очима. Само један продоран поглед у њихове очи и видећете цементни зид одмах испод површине, а све што их је чинило стварним било је закључано иза тог зида. Доводили су ме до беса. Што се тиче Бога, мислим да нисам трагала за Њим. Нисам трагала за Богом или просветљењем или нечим сличним што је тако типично за ово доба данас. Тражила сам себе.

Тако, донела сам одлуку да одем негде где нисам никада раније била, сама и да покушам да видим ко сам. То ми је изгледало савршено рационално. Пошто ништа нисам имала од уобичајених подстицаја од људи, места, чак нације, одлучила сам да одем морам постати неко и зато сам пошла у Европу.

Када сам то саопштила свом младићу који је био родом из Енглеске, исмејао је мој избор говорећи; "Европа! Тамо је исто као и овде. Зашто не одеш на неко сасвим различито место на пример Индију!". Када је рекао "Индија", то ми је зазвучало као права реч и одлучила сам да баш тамо одем.

Новац, којег нисам имала много у то време, одједном је притекао на неочекиван начин. Имала сам повратну авионску карту до Луксембурга и преко 900 долара. Пошто сам одлучила да путујем копном до мог одредишта водила сам дневник (за љубав моје мајке - опет играње улоге) што је било немогуће док смо прелетали Атлантик. Путовала сам тамо-амо: Бордо, Шпанија, Мајорка, Марсељ, Беле планине, Италија, Крф, Атина, Истанбул и тако редом. У омладинским хостелима срела бих неког са ким бих настављала путовање. Такође сам имала шатор што ми је пружало већу слободу. Повремено, неко би рекао: "Хајдемо у Мароко на неко време," и затицала сам себе како одговарам: "Сјајно, волела бих, али ја путујем у Индију." И тако сам настављала пут. Уствари, путовала сам пет месеци до Индије. Током путовања нисам посећивала туристичка места, чак ни места која би била занимљива за мене. Имала сам мапе малог формата на којима су били уцртани само већи градови. Путовало је пуно "деце". Лако смо успостављали пријатељства. Могли сте путовати неколико дана у једној групи, затим се придружити другој или неком другом; могли сте срести људе које сте већ срели, итд. Нисам била баш нарочито друштвена, али сам се упознала и путовала са неколико људи. Открила сам да непознавања језика не мора неизоставно бити и препрека за комуникацију. У малим градовима у Грчкој или Турској и у Ирану открила сам да је било довољно задубити се у нечије очи и да су истоветне потребе и бриге људског бивствовања стварале везу и међусобно разумевање. На неки начин почела сам да се осећам добро у себи, а ипак сам знала да "то" није било окончано. Морала сам да стигнем до Индије. Али нисам знала зашто.

Уследио је низ напетих ситуација. После Грчке, на Истоку се сусрећете са сасвим другачијим правилима. На пример, граница је прилика за царинике да вам задржавају пасош док не оде и последњи аутобус уколико не дате мито. Подвале и корупција су правило, и знам сада да ме је Бог штитио. Нас четворо је кренуло из Грчке за Индију - ради узајамне заштите, и то је била Божија благодат. Крдо пустињских паса који крећу на нас усред нигдине, ирански пуковнж који нас купи док стопирамо и води нас кући да нас покаже женама његове породице, иранске жене пљују на нас, један Авганистанац покушава да нас купи: искуства су била тако различита. Ипак, почела сам да проналазим себе, помишљала сам.

У Авганистану сам се разболела. Била је у питању амебна дизентерија и било ми је заиста лоше. Моји пријатељи одвели су ме до болнице у Кабулу на испитивање. После тога била сам сувише слаба и нисам излазила из мале хотелске собе. Био је децембар и веома хладно. Била сам у делиријуму и имала сам велике болове. Спаљивала сам своје књиге у малој пећи да бих се мало згрејала. Чула сам када је доктор дошао у хотел и рекао мојим пријатељима да ће морати да ме пошаљу натраг. Влада није желела да Американка умре у Авганистану.

Моји пријатељи су знали да не желим да се враћам и молили су за још један дан. Када се вратио, упитао је како се осећам. Када сам рекла да ми је много боље, окренуо се мојим пријатељима и рекао: "У реду. Можда јој је мало боље ако има снаге да лаже." Очигледно, моји сапутници су били уз мене, Требало ми је "само" још десет дана да устанем из кревета; смршала сам око 20 килограма и морала сам узицом да омотам фармерке у струку. Пријатељи су понели мој пртљаг и придржавали су ме до силаска на пут. Наставили смо путовање. Болест ми се чинила као обред у коме сам добила пропусницу за даље путовање.

Заједно са тих 20 килограма изгубила сам још нешто. Страсти су одлетеле. Нисам имала никакве жеље за пређашњим навикама и начином живота. Осетила сам чистину и свежину - спремна за нешто ново.

Раздвојили смо се у Њу Делхију. Мој бивши младић одлучио је да се сретнемо тамо и долетео је из Њујорка. То је било грубо буђење за мене. Када сам се суочила са неким из моје прошлости, поново су упливале љутина, пресија и унутарњи конфликт. Осетила сам да су претходних пет месеци путовања били узалудни. Била сам овде у Индији а нисам се заиста променила. Обузео ме је очај.

Све време током путовања осећала сам јасно унутарње вођство. На пример, ако сам намеравала да се зауставим на неком лепом месту - као што су мала грчка острва на којима су били само чобани са овцама - ја бих добила јасну поруку - "само неколико дана, онда крећи даље." Ако бих покушала да то игноришем заиста бих почела да се осећам неугодно док не бих послушала. Била сам свесна овога и у то време нисам сматрала да је то нешто изузетно. Некако сам се природно подвргавала овом вођству, и осећала сам да идем према нечем. Али сада су снаге које су ме вукле напред и биле ми вођство, остајале неме. Била сам веома очајна. Имала сам осећање промашености. Нисам имала куд да одем. Била сам у Индији и ништа није вредело. Поставила сам шатор на плажи у малој провинцији Гоа, а шест недеља посматрала сам плиму, сунце, месец, тропске рибе, циклусе живота док нисам осетила наговештај да ми се враћа здравље. Била сам на мање од пет миља од цркве у којој је било тело Франциска Ксаверског у коју нисам отишла. Пролазила сам туда бар два пута седмично, али нисам знала за то. Била сам заиста у тами, духовној празнини (ништавилу).

Онда, када је изгледало најтамније, почело је да светлуца. Једна девојка коју сам срела пре неколико седмица, стигла је на плажу где сам ја била, и рекла ми је да се окупила група западњака у малом граду у близини Бангалоре и да ја треба да одем тамо. Били су у Кадугоди у мушком колеџу Сатја Саи Бабе. Отишла сам тамо у дрвеном, расклиманом аутобусу. Мој пријатељ из Њујорка био је још увек са мном, али свађали смо се пре уласка у аутобус и ја сам одабрала место у супротном делу аутобуса - што је било забавно за индијске путнике. Наши путеви ће се ускоро разићи.

Када смо изашли из аутобуса, мој пријатељ је одлучио да попије чај. Предложила сам му да оде без мене. Нисам могла да говорим. Нешто се догађало - нешто посебно. Путовала сам преко шест месеци, и тај унутарњи глас непрестано ме покретао, говорећи: "Не овде, остани само неколико дана, а онда даље," итд., али када сам сишла са аутобуса, преплавило ме је осећање, "Сада си код куће". Осетила сам невероватан мир - била сам скоро заслепљена неизрецивим сјајем. Непрестано су ме плавили таласи светлости и мира. Некако ми се чинило да је мој живот обдржаван у живој реци стварности, и да су бол и туга имали смисао. Видела сам, као на филму, сцене из мог живота и изненада схватила како су заиста биле повезане и да су биле део целине која ме је руководила и водила-довела ме овде. Али где? Мој ум је покушао да се умеша: "Шта то значи код куће си? Ти си на прашњавом путу усред нигдине, испред тебе је колиба од палминог лишћа и скоро ће мрак..." Рекла сам свом уму да ућути и послушао ме је. Осетила сам тренутак. Знала сам да је ово на неки начин бит ствари. Морала сам то да прихватим али још увек нисам била сигурна шта је у питању. Мој пријатељ је изашао из чајџинице и кренуо напред. После кратког разговора, повео ме је да будем са његовим пријатељима. Биле су то две Американке одевене у сари - на зидовима су биле слике неког гуруа. Свиделе су ми се, али нисам била сигурна у погледу места. Пошто смо разговарале, рекле су ми за учитеља. Описале су чуда која је чинио, и покушале да ме убеде да је он заслужан за оно што сам ја доживела. Он се наметао као "Аватар овог доба".

Следећих неколико дана морала сам да одлучим да ли остајем или не. На неки начин сам знала да је ово било "то", али скоро сам била без новца - чак нисам имала довољно да се вратим до Луксембурга. Била сам сигурна да бих могла да добијем новац за Еовратну карту од маме, али не би било у реду да добијен новац трошим за боравак овде. Тако сам се молила, мада тада то нисам схватала. Молила сам се за неко знамење. Веома једноставно сам рекла: "Чуј, довео си ме тако далеко, и ја то знам, али ја не могу остати овде ако ми не обезбедиш оно што ми је потребно. Треба ми новац за храну и место где да боравим и још штошта. Ако ми то не приуштиш ја ћу схватити да је то знак да треба да одем." Никоме нисам причала о томе, да сам управо одлучила да останем неко време. Следећег јутра другар кога сам једва упознала пришао је и дао ми је 70 рупија (у Индији доста новца), објашњавајући да он одлази и да му је тај новац преостао, "вишак". (Ко је још чуо за вишак новца?) Био је то прилично јасан одговор. Тако сам остала. Читала сам и проучавала неколико књига; почела сам да схватам да је читав живот истински спојен са Богом, било да то знате или не. Доста ми је откривено о савладавању страсти, живљењу на богоугодан начин, итд., и ја сам све то упијала. Покушала сам да се уклопим у оформљене "групице", али ипак нисам. Могла сам да оденем сари, да причам ту причу, да гледам тим погледом, али опет сам знала да то није стварно. Опет је то подешавање према улози, али сада је ово схватање стајало наспрам открића да је Бог стваран-некако стваран унутар мене. Завидела сам им јер ми се чинило да су нашли своје склониште и што више не морају да трагају. А ипак они нису ништа учинили са својим животима, нити су шта открили. Њихово блаженство је некако имало лажну ноту. Да ли је сврха живота само трагање за собом - било да сте један од оних који трагају за добитком, задовољством, било физичким или "космичким" ? То није био прави одговор. Знала сам.

Али дошао је дан, пет месеци касније, када је било време да се иде кући. Знала сам да је "сунђер" пун и да морам научити да све то применим. Сада сам знала да је Бог стваран. Знала сам да има потпуну контролу над физичким светом, да је безграничан и пун љубави и строг, и да ме воли и да ја волим Њега. Било ме је страх да напустим Индију; нисам Га познавала добро и била сам још помало ошамућена. Ипак, морам ово осмислити некако. Ништа у мом протестантском васпитању није ме припремило за чињеницу да Бог јесте Стваран, да Он има "идеје" за оно што ћете радити сваког дана - сваког тренутка, и да је то истинско питање живота и смрти.

У својој невиности и неискуству, ја сам приписала излив Духа учитељу који је био тамо. Људи су причали о Саи Баби као да је он месија. Људи су љубили његова стопала, тискали се да буду у његовој близини, да дотакну руб његове одеће. Посматрала сам. Настојала сам да предам себе изнутра. Свидело ми се када је рекао: " Ако сте васпитани као Хришћани, онда треба да будете Хришћани," а не мењати се да би га следио. То је свако говорио. То је изгледао једини начин да се човек приближи Богу. Многи путници су пристизали током пет месеци које сам провела тамо. Чула сам многе приче о разним факирима и варалицама који су и физички и духовно завели своје следбенике. Изгледа да је било мало части у многим ашрамима. Људи су трагали за духовношћу са истом греховном жудњом која их је нагонила да посежу за дрогом. Да ли сам пронашла једног аутентичног? Тешко да је тако, ипак, нешто сам осетила као аутентично.

Осећала сам се као сунђер који упија смисао Бога у окружењу тако различитом од мога. Коначно сам била способна да то примим, у атмосфери којој сам добила толико много. Хоћу ли то изгубити у Америци? Како да се вратим? Али тада, мој унутарњи глас јасно ми је рекао, " Доста мелодраме!" Знала сам да идем "кући" опет-овог пута у САД.

Наравно, сви моји пријатељи су мислили да сам потпуно полудела. Моја сирота мама била је више забринута него када сам одлазила, чини ми се. поред огромне дозе спољног културног шока-електрична светла, текућа вода, храна, Америка! – постојао је унутарњи културни шок. Нисам морала да бринем о испуњавању старих улога - било је као да сам са друге планете. Молила сам за место за паркиралиште (мама је била шокирана), медитирала сам и држала сам слике свог гуруа, итд. Али упркос свим спољним украсима губила сам додир. Тако сам поново почела да трагам.

Сусед који је имао сличне склоности пронашао је једну групу која се бавила медитацијом. Позвао ме је на то хришћанско место које је он пронашао. Не, хвала. Напустила сам лутеранску цркву када ми је било 16 година, због снобизма и оговарања - Хришћанство није имало ништа за мене. Већ сам "то" пронашла у Индији. Али ако је било стварно, где је сада? Имала сам миришљаве штапиће, слике и књиге, али та жива стварност поново је измакла - тај унутрашњи контакт који је био тако драгоцен и виталан. Где је то сада?

Пошто нисам имала бољу идеју, пристала сам да одем у ову хришћанску групу која је служила цркви. Када сам ушла на врата "Holy order of MANS"[1] капеле у Вашингтону, запазила сам да је ваздух изгледао испуњен животом. Унутра, помислила сам -можда... али када сам клекла, почела сам да плачем. Одједном, знала сам Ко је то заиста био. Ко ме је водио по свету да привуче моју пажњу. Ко се бринуо за мене и научио ме да волим и показао Своју љубав према мени. Схватила сам да то није било неко људско бића у Индији, или било где другде - то је био Бог у Личности Исуса Христа. Сећам се да сам га питала: "Али , где си био?" осећајући се као мало дете које је некако једном давно изгубило свог правог пријатеља - и ништа није могло бити истински постављено на своје место док се тај пријатељ не пронађе наново. Одједном сам чула одговор: "Ја нисам отишао, већ ти." Опет су искрсавале слике из мог живота, тренуци када сам заборављала свог Истинског Пријатеља и усмеравала живот у правцу који ме је одводио све даље и даље.

Одједном све је било у реду. Осећање несигурности, збуњености, љутине, изгубљености - све је то нестало у загрљају љубави. Осетила сам целовитост и мир.

И онда је све почело да се чини смислено. Побунила сам се против духовних варалица који су покушавали да заведу изгубљене људе. Окренула сам леђа Хришћанству које је "чувано" као под стакленим звоном (беживотно друштво за осуђивање и оговарање у протестантској цркви моје младости!), а ипак очајнички трагајући за собом, открила сам истину коју нисам замишљала. Да би заиста били оно што јесте, прво морате наћи Бога, јер једино у том стварном односу са Богом можете бити оно што јесте.

Још више постајете оно што јесте када предате свој живот Богу - предавање даје потпуност. А ипак било је потребно још 22 године да бих написала ове речи... јер се моје путовање није завршило у тој маленој капели.

Требало ми је годину и по дана да приђем " Светом Реду MANS-а". У почетку на то сам гледала као на претњу мојој тек стеченој независности и аутономији. Знала сам да испред мене стоји још једна загонетка и требало је да прође још мало времена док нисам била спремна да платим цену. Савршено сам организовала стварност за себе. Иселила сам се из куће коју сам делила са још седам особа (и седам духовних стаза) у мој дивни апартман. Имала сам диван поглед, чак и пристојне суседе. Моја молба за апартман (пријава) била је коначни фактор у мојој одлуци. Чинила се као пука формалност док нисам рекла: "Ако се не прихвати, претпостављам да је то знак да сада треба да приђем Реду уместо касније." Наравно, апартман је отпао. И кренула сам са новим програмом.

Живот ми није увек био лак у Реду. Мрзела сам дволичност, то да ме оцењују и разметљивост, а Ред је био пун палих људских бића као и свуда. Такође је био пун још нечег. Био је пун жеље да се служи Богу свим срцем, душом, умом и снагом и кроз ово долазило је учење Јеванђеља да осветли сваки живот. Схватила сам да морам да се борим са истим стварима у себи на које сам реаговала код других људи. Истинска борба се одигравала овде и сада за моју душу. Имала сам много дивних, тешких, испуњавајућих, фрустрирајућих и обогаћујућих искустава током 14 година које сам провела у Реду. Једном или два пута скоро да сам напустила Ред, али некако сам веровала да ме је Исус Христос који ме је водио преко континената и океана, увео у овај Ред који, уосталом, није ни замишљен као небо на земљи. Требало је да останем и будем део покрета и његовог раста.

Јер је растао. Наш вођа је почео да нас руководи да трагамо за коренима. Било је све лепо и добро за нас да будемо "несекташка, неверска организација", али у коју цркву да иду наша деца? Ко ће да пише погребне службе пошто смо сви старили и потребне су нам? Зашто смо поново морали да "откривамо" Хришћанство? Зар није негде заиста постојало? Зар није постојало Тело Хришћана који су на исправан начин веровали? Ко је заиста веровао да је Бог стваран, ко је то заиста имао? Мало Тезеа, мало Генона, Мајке Терезе, "Облак незнања", Мертон - сви су пролетели у мислима. Није постојала стена, није било основе. Нити истинске везе са раном Црквом.

А онда је невероватан вихор свежег ваздуха ушао у мој живот, у све наше животе. Један број часописа "Православна реч". Неочекиван сусрет са јеромонахом који је имао живу повезаност са Богом - тако живу да је створио живу везу са светошћу ране Цркве (о. Серафим Роуз, нап. прир.). Све је заживело, и одједном могућност да се живи унутар те светости постаје стварна. Још једном, осетила сам у својим дубинама да је то дом за мене. Све што сам дотакла као да ми је то потврђивало. Ево, ту је Црква! Ту су Апостоли, светитељи, праведници и њихови захтевни животи и надахнута учења. Ту су и црквене службе које су руководиле Хришћане вековима - молитве које су написали светитељи и којима су се молили, као и обични људи, стотинама година. Ово је Божији пут.

Присуствовала сам Божанственој Литургији. Била сам нестрпљива и чезнула сам. Била сам захвална што сам годинама била у стању да "видим кроз стакло нејасно" - што је било боље него када уопште нисам могла да видим. Али пошто нисам знала да постоји више, није било болно не бити део тога. Почела сам да читам катихизис и открила сам да је "сунђер" који је изгледао тако пун, био тотално сув и спреман за више. Слушала сам предавања која је држало братство Св. Германа и други. Били су то стварни људи који су се борили да се сједине са умом Светих Отаца, истински водећи духовни рат; живи примери плодова Православне Цркве - и знала сам да је то све "стварно". Свети Игнатије Брјанчанинов, "Лествица", "Казивања једног боготражитеља", Житија Светих, "Невидљива борба", службе - све је то обликовало, чистило и преиначавало моје унутарје.

Осетила сам да сам опет пред избором. Допале су ми се монахиње које сам срела и осетила сам да у њиховом звању постоји истинска испуњеност. Такође ме је веома привукао један младић у Реду и мада сам покушавала да то одложим на страну и трагам за Божијом вољом, та мисао се и даље наметала. Уследио је низ догађаја за које заиста верујем да су Божији благослов и деловање и ми смо се венчали.

Након годину дана добили смо дете - сина - што нам је унело радост у кућу. Истог дана, беба је умрла због оштећења приликом порођаја. Био је то шок за тело и душу. Православни погреб убедио ме је изван сваке сумње да је Православна Црква права и истинска. Стајала сам (и седела) два сата и слушала и чула питања која моја душа поставља, а чула сам и одговоре. Када су се сви поздравили са нама и отишли, муж и ја смо се окренули једно према другом и насмешили кроз сузе. Осетили смо исцелење, милост и милосрђе. Осетили смо небески мир и мудрост Цркве.

Мој супруг и пријатељи однели су нашег сина на место које је једино изгледало прикладно за његов укоп - у манастир Платину. Мада сам морала да останем код куће, могла сам да видим како ходају по снежној падини и носе мали ковчег; чула су се звона која су у душу уносила смиреност...

Још увек смо се припремали за крштење. Сада сам знала да Бог "не игра по нашим правилима"; и мада то може болети и шокирати нас, Он је још увек ту да Му се верује, да нам помогне да узрастемо до следећег степеника и да издржимо следећи корак. Све више сам чезнула за Светим Крштењем.

Коначно, дошао је викенд када смо мој супруг и ја и још шесторо драгих пријатеља одвезли се до Платине ради крштења. Опет, ваздух се чинио жив. Сати у цркви, стризање косе, вожња до реке. Још увек је било снега на земљи. Поток је текао брзо и набујао је од отопљеног снега. Сунце је сијало тако јасно и бљештаво као да је управо створено.

Никада ме није привлачило пливање у хладном планинском потоку - чак ни када је било врело. Ово је, међутим, била вода да очисти душу и што је била хладнија, боље је чистила. "У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин."

А сада верујем да знам где је дом. Са мојим Небеским Оцем, и ја Њему и Сину Његовом могу бити ближа преко овог дивног дара Његове Цркве, дивног Православља. Наравно, то тражи нешто од нас - у ствари, то захтева све од нас. То није само веровање, нити је ствар у томе да си у правом "клубу". То је начин живота у којем све мора бити прожето стварношћу неба. Толике године уроњености у нашу бездушну културу остављају траг који се може избрисати молитвом и духовном борбом. Потребно је времена да се у потпуности "преобратите". Тако сам захвална за векове у којима су се свети људи и жене борили за веру и штитили је и пружили шансу нашој генерацији да окуша и схвати. Још увек се мора штитити, јер времена су мрачна, и чак као и у прохујалим временима, чувари вере могу бити обманути. Сви се морамо молити и тражити Божије руководство и управљање ка нашем небеском дому. Његова гозба чека на све нас - хоћемо ли бити презаузети светским стварима? Или ћемо доћи кући?

[1] "Holy order of MANS" - једна од многих новопротестантских групација, синкретичког учења и са израженим милосрдним радом. На основу сусрета са делом оца Серафима Роуза, скоро сви прешли на Православље.