Савет човеку који прилази Христу из далекоситочне религије
о. Артемије Владимиров
Ово је текст који је са траке "скинула" монахиња Нектарија, сестра аутора горњих редова, монаха Адријана. Пошто је њен брат срео оца Артемија а онда се вратио у Америку, мати Нектарија замолила је оца Артемија да му упути неколико речи на касети, пошто је њен брат још увек био у стању усаглашавања са веровањем у личног Бога, и потребом за таквим веровањем. Али, слушати речи о. Артемија и читати их, није исто. Он говори на префињен, узвишен начин, као да чита песму и човек може осетити његову дубоку и горљиву љубав за Исуса Христа, која му омогућава да изводи свој тежак подвиг старања за напаћене душе:
"Свакако је наш заједнички пријатељ Џејмс (име м. Адријана у свету) сасвим у праву када каже да је најважнија ствар у Хришћанству лична љубав за личног Христа Који је Божанска Личност. Заиста, ако узмемо хришћанско морално учење без Христа, оно постаје само збирка лепих доктрина без икаквог живота у себи - живота нашег Господа Исуса Христа, Који је васкрсао из мртвих, згазио смрт смрћу.
Али шта то значи осећати љубав за Христа? Сматрам да је тамо у Азији, у Непалу, срце нашег пријатеља било испуњено нечим добрим - не рђавим - али то су била земаљска осећања, земаљске природе. Сада он покушава да открије шта је благодат поредећи ову непознату благодат са неким расположењима, неким осећањима које је доживео - али, на несрећу, све што он зна припада овом свету.
Исус Христос каже да Његова љубав, Његов мир, Његова радост нису од овога света и да морате прво имати сасуд, па га тек онда можете испунити драгоценим миром. Пре него што имате посуду, како можете осетити, како можете дотаћи његов садржај?
Да видимо шта је почетак наше љубави према Христу! Замислите да сте сироче, беба која доживљава смртну опасност, и сасвим одједном, сасвим неочекивано, изван ваших напора и свести, вас спасава неко кога никада нисте видели ни познавали - само су вам касније људи рекли; 'Имате спасиоца који вас је истргао из чељусти смрти'. Када почнете да будете свесни постојања тог спасиоца - неког племенитог, беспрекорног у својој љубави, ко ништа није очекивао да добије од вас заузврат, већ вас једноставно спасао из љубави - почињете да осећате нешто налик на захвалност. Осећате да ваше срце жели да препозна ту особу, да му буде близу, да каже неке речи захвалности, чак да га хвали и уздиже. То није нежно расположење, то није осећање због кога вам је угодно - у срцу није топлина и лагодност - ништа од тога. То је нешто много више. Када сте заиста захвални вашем спасиоцу ви желите да му служите; желите да му припадате; желите да будете његов роб у правом смислу речи. Желите да будете слуга који не тражи никакву награду за себе. Не тражите срдачно расположење или тамно, нека празнина или ме нешто испуњава - то није важно. Желим да му служим. Желим да изразим моју љубав и на спољни и унутарњи начин. Желим да жртвујем мој живот за узврат, да га положим у подножје његових стопала. "Када волимо неког, ми уопште не мислимо на себе. Ако је ова љубав егоистична онда вам нешто не дозвољава да заборавите на себе, то је љубав усмерена према себи. Али када имамо жртвену љубав, ми осећамо да смо спремни на све - на хладноћу, ватру, глад а ово нису нимало слатка осећања.
Шта је живот у Христу? Само пажљиво погледајте Крст. Исус Христос, распета Истина и Љубав је управо испред ваших очију. Он је на Крсту. Да ли се Он осећа пријатно тамо?
Је ли Његов положај угодан? Да ли је Он сличан Буди који седи скрштених ногу испод дрвета? Не, то је мучење, то је нешто прожето тескобом, страдањем, а то је Љубав. Стога, љубав за Христа почиње са схватањем те болне жртве, одрицања, да, које нам је Он донео. А када почнемо да схватамо, уз помоћ Божје благодати шта Његово Ваплоћење и Искупљење значи; када почнемо да схватамо од нас је Исус Христос искупио од силе сатане, снаге греха, снаге смрти; када почнемо да схватамо све ово, онда видимо да желимо да служимо Њему, да припадамо Њему, да оправдамо ту жртву у нашем сопственом животу. И ако осећамо спремност да следимо Христа, да оживимо плодове искупљења у нашем срцу, да посветимо наш живот Њему, да посветимо себе Њему - то је почетак наше духовне стазе. Мислим, надам се, осећам да је Џејмс сада спреман за тај корак. Нека сада схвати да су осећања љубави и саучешћа која је доживео у Непалу биле прве посете благодати. Ова осећања била су усађена у његово срце деловањем Господа нашег Исуса Христа - али у том индијском периоду свог живота Џејмс није још увек спознао свог Спаситеља. Сигурно би се молио да је могао да се моли; трагао је за Неким кога још није добро познавао. Али сада Џејмс свакако зна да су живот и љубав, светлост и стварност, истина и саосећање у Исусу Христу. И тако, сећајући се тог саосећања које је преплавило његово срце у Непалу, нека сада усмери то сећање према свом срцу, Нека поверује да ће му после његовог крштења, после нановног рођења духовног, Исус Христос дати много више. То је био само наговештај у Непалу, али остао је наговештај јер није било свесног окретања Исусу Христу - али сада када Џејмс зна Ко је Извор Љубави (јер Бог је љубав) он се може приближити овом Извору. Као што је рекао наш Господ Исус Христос, "Ви који сте жедни дођите... и узмите воду живота забадава."
Стога, ја сам потпуни оптимиста у погледу Џејмсовог срца. Сматрам да будући да је грана америчког дрвета са прилично рационалним плодом, он жели да припише своја духовна осећања неким другим категоријама. Ово је грешка, али свакако ће наш Господ Исус Христос наградити Џејмса за његово трагање за небеском истином, подарити му зору трајне љубави оног момента када учини тај корак и једноставно зарони у извор крштења у којем хучи вода вечне љубави.
И тако, будући одвојен од Џејмса са три континента и два океана, ја се молим за његову бесмртну душу Богу, и својом десном руком благосиљам га да одбаци рухо сумње и рационализма и да постане дете без нећкања, без страха, без штетних анализа, већ са љубављу и надом и вером у свом срцу. Тако, само напред, драги Џејмсе, и нећеш се разочарати - наћи ћеш оно за чим трагаш уз помоћ Свемоћног Бога, Исуса Христа. Амин.
са енглеског:
Јелена Петровић