Иконографија у источњачким религијама

 

Хиндуистичка и будистичка иконографија имају много заједничког. Овде није само генетска прејемственост и једна културна средина, у којој су се формирали и стварали ти видови сликања, овде је нешто више: то је вештина, која изражава уништену, илузорну псеудо-личност.

Међу божанствима хималајско-тибетанског пантеона, исто као и код многобројних буда и бодисатви, нема лица. Тамо су мртве маске. Хиндуистичка божанства то нису личности, то су персонификације и пролазне форме једног и безличног, онога, о чему је немогуће говорити, имало оно постојање или не.

Теорија реинкарнације чини све облике живота пролазним и илузорним. Свет собом представља сцену огромног позоришта; људска историја је трагикомедија, а још прецизније представа илузионисте. Апсолут на себе одева маске личности који играју у његовом комаду. Он нема лица, он скида једну маску и ставља другу. Маска са њим нема никакав однос.

У хиндуистичкој иконографији, индивидуалност се може одразити као особено својство у односу на друге особе, али личности као онтологије у њој нема. Завршио се позоришни комад историје света маске се одлажу у кутију, гаси се светлост рефлектора и Брама се погружава у сан.

Буда то је иста та позоришна личност, иста та лутка, која је за разлику од других, схватила да је свет позориште. Она је скочила на сцену и рекла: Више не желим да играм, али у стварности и она је само лик, створен за позориште аутора историје света. Завршава се дан Браме и њу заједно са другим маскама и луткама одбацује Шива, божанство смрти и уништења.

У будизму нема вечности и нема личности, тамо је само једна алтернатива времена непостојање. Будизам то је маска смрти, то је некромантија, то је радост самоуништења.

У зороастризму постоје два почетка, два творца света: тама и светлост, добро и зло. Све је у противдејству и борби. Иконографија зороастризма је створила тип суровог и беспоштедног војника. Цар се појављује као оличење Ормузда. Његове особине моћ и власт. Његов живот то је борба и битка. Он носи уништење и смрт. Свет мора да буде уништен, да би се светло начело ослободило од тамног. Богови и цареви ове религије су окружени зверима и чудовиштима. Негде су то бикови са лављим главама, негде фантастичне животиње са људским лицима. Сви су они савезници богова или њихови противници.

У исламу иконографија не постоји. Божанство ислама је трансцендентно, између њега и света налази се непрелазна пропаст, бездан. Праведници ислама нису причасници Духа Светога, већ само слуге и робови божанства. Учење о прослављењу људске природе, о богоуподобљењу човекове личности и о васкрсењу из мртвих као преображењу природе и материјалности не постоји у исламу; не постоји овде, као и у Старом Завету, основа за иконографију, ваплоћење Божанства и одуховљење материје.

Кинеска философија то је космофилија. Место божанства заузима космос. Човек то је детаљ и фрагмент космоса. Космичка хармонија принцип китајске вештине. Кинеске фигуре су безличне и музикалне, то је напев без речи и садржаја.

Иконографија Јапанаца је такође космоцентрична. Али овде на први поглед иступа не хармонија. Већ динамика космоса, која је оличена у човеку. Принцип јапанске иконографије хиперболизације људске силе и воље. Овде има више индивидуализације, него у кинеској иконографији. И у сравњењу са њом, више дисонантних акорда. У кинеској и јапанској иконографији нема духовног плана, они су на једном плану, али је космос код њих одушевљен.

Афричка или индијска иконографија су одраз шаманско-ексттичног карактера религија тих народа. Тамни видови подсвести и хтонски подземни духови јесу садржај њихове демонографије. Ритуалне маске и фигуре шаманског незнабоштва налик су на слике пакла код хришћана.

Нечим другачијим се јавља у хиндуизму, иконографија кришнаита. То је култ сексуалне револуције као ослобођења од спољашњих окова, према којима се односе етика и естетика. Култ страсти као интегришућа сила, која се проповеда и остварује у служењу Астарти и Венери, у дионисијству и неким шиваистичким сектама, створио је култну обредност кришнаита. Крађа Кришнине одеће у купатилима, састајање Кришне са пастирицама, његова свадба и тако даље, оличено у миметској вештини и обредности, јављају се као неисцрпни извор за религиозна надахнућа кришнаита. Живопис кришнаита носи печат афективне чулности.

Интересантна је и карактеристична чињеница: само се у Православној Цркви не употребљавају статуе и скулптуре, у којима се осећа тежина и маса непреображене материје, где је немогуће избећи илузорну перспективу, где се пространство не открива, већ сажима, где је немогуће одразити узајамно пресецајуће и проницајуће планове, већ постоји, као на слици, само један материјални план. Икона је нераскидиво повезана са мистиком исихаста и паламита, са учењем о нествореној Таворској светлости.

Православни иконопис је органски део Предања. Нарушавање канона иконописа или замена духовних доживљаја душевним, естетским, емоционално-осећајним и тако даље, претвара икону у средство информације, то јест, у илустрацију библијског текста (например, илустрације Торе), или нешто још опасније доприноси лажном мистицизму, деформацији у посматрању духовног света, у неким случајевима контактирању наше подсвести са демонском облашћу (слике Врубеља и Далија на религиозне теме).

Православље се односи не само на догматику и литургику, оно обухвата собом живот Цркве као Једног Организма. У свест Православља улази као органски део, учење о каноничности иконе и о иконопоштовању. Замена иконе натуралистичком или апстрактном сликом представља собом исту такву корозију Предања, као замена црквених напева оперском или џез музиком, или древних литургијских текстова стиховима савремених песника на религиозне теме.

 

 

 

< ^ >