О Хиндуизму

Архимандрит Лазар Абашидзе

 

Искушење хиндуизма напада свим бојама спектра: тамо је све за саблазан за било које осећање, привлачно за било коју страст, али посебно за гордост. Савремени хиндуизам се лако носи са тим питањима и недоумицама, које данас у маловернима изазивају такви догмати Православља, као првородни грех, пакао, вечне муке, које савремени људи никако не могу сместити у свој хумани разум.

Хиндуизам исто даје интелектуално задовољавајуће, алтернативе за сваку хришћанску догму: пакао испада да представља собом само привремено стање, душа, које су навикнуте на нашу сопствену лошу карму прошлим делима у овом или прошлом животу и, разуме се, коначни разлог не би могао имати бесконачне последице...; првородни грех се претвара у првородну божанственост; човек у бесконачног сањара, који је видео коначни сан; проблем мука се решава још једноставније: бол то је маја, или илузија, она  стварности не постоји, и тако даље.

Савремени хиндуисти старају се да убаце, да не постоји никакве стварне разлике између хиндуизма и Хришћанства, да међу њима нема никаквих различитости и да је добар Хришћанин дужан да постане још бољим Хришћанином, тако што ће изучити и практиковати веданту (мистички хиндуизам). Покушавају да докажу, да Логос и крст у стварности своје порекло воде из Индије, а да је те идеје, које су срођене са хиндуизмом - реинкарнација, пресељење душа, самади (транс) могуће наћи и у хришћанским рукописима, уз услов правилног тумачења, да никакве разлике не постоје, да је све једно. Они укоравају Хришћанство за то, што се превише држи својих догмата: да је неопходно ослободити се ригидних догми и тада ће религије моћи да обогате једна другу.

На жалост, многи не схватају, да је сам хиндуизам такође систем догми, само супротстављених Хришћанству све, што поштују Хришћани или хиндуси, потиче из тих догмата. А хиндуистички догмати су директно одрицање хришћанских догмата и отуда закључак: оно, што хришћани сматрају злом, хиндуисти сматрају добрим, и супротно: оно што хиндуси сматрају злом, хришћани сматрају добрим. Најстрашнији грех за хришћанина јесте највеће остварење добра за хиндуисту. Хришћани су увек сматрали гордост главним грехом, извором свих осталих грехова...

Отац тог зла је био Луцифер: изаћи ћу на небо, више збезда Божијих подигнуће престо свој и сешћу на гори зборној на страни северној. Изаћи ћу у висине, изједначићу се са Вишњим (Исаија 14:13-14). На нижем нивоу управо гордост претвара достојанство човека у порок. А за хиндуисту уопште, за адвајтисту и ведантисту посебно, јединствени грех то је неверје у то, да си ти сам и човечанство и да си ти Сам Бог.

Један од савремених проповедника веданте Свами Вивекананда,[1] изјавио је: Ви још не познајете Индију! Ми, индијци смо, у коначном смислу, човекопоклоници. Наш Бог то је човек! Учење мукти (спасење) се закључује у следећем: човек мора постати божанствен кроз остварење божанственог...

И тако, догмати хиндуизма и хришћанства, постављени једни наспрам других, одричу једни друге у свему, што се тиче природе Бога, природе човека и смисла човековог постојања.

Хиндуизам то није само интелектуална потрага, колико је практични систем и та практика је у правом смислу речи црна магија. Гуру предлаже ученику да провери философију на свом сопственом искуству и тај види, да ритуали хиндуизма заиста и делују (по изобилном покровитељству тог учења од стране духова лажи, демона), ученик може добити силе (сиддхи) то су способности, попут читања мисли, сила за исцељење или убијање, да се материјализују предмети, да се предсказује будућност, итд. потпуни комплет смртно опасних психичких трикова и он неизоставно упада у стање прелести, у коме прима обмане за стварност, доживљава духовна искуства, пуна безграничног блаженства и спокоја, има виђења божанства и светлости. При томе, ученик ретко пита гуруа: одакле происходе његови доживљаји и ко му их даје у виду сила и прекрасних стања, он  не зна главно, да ће му доћи наплата за све то, по цени његове бесмртне душе.

Мноштво духовних вежби у хиднуизму, своди се на неколико практичних основа, то је идолопоклонство (поклоњење кипу или слици божанства са разним поклонима, пушењима и другим ритуалима), џапа, или понављање санскритске мантре, која је дана ученику приликом посвећења (то јест, понављање магијске формуле заклињања); пранајама вежбе дисања, које се односе на тантру, или поклоњење богу као мајци женском начелу, силе, енергије, еволуционом и довољном.

Оне су пуне неприкривеног зла и веома одвратне. Тако је Свами Вивекананда говорио: Ја сам се поклонио Ужасном! Погрешно је сматрати да све људе покреће само сласт ка задовољствима. Колико много има оних, који имају сласт ка мукама. Поклонићемо се Ужасу ради њега самог. Мало је оних, који су се дрзнули да се поклоне смрти, или Кали. Поклонићемо се смрти!

А ево још речи Свамија о богињи кали: Постоји још неко, ко се смеје над постојањем кали. Али сада је она овде у гомили. Људи су ван себе од страха и војници су призвани да сеју смрт. Ко може тврдити да се Бог не може пројавити у виду зла, као и у виду добра? Али само се хиндуиста осмељује да му се поклони као злу! Он је заклињао своју богињу: Приђи, о Мати, приђи! Јер твоје име је Ужас!, а његов религиозни идеал је био да се сједини у једно са Ужасом засвагда![2]

И ето такво директно усмерено дејство зла се примењује са тврдом увереношћу да је то добро!

Смисао веданти, пренет Вивеканандом, закључује се пре свега, у овоме: све религије су истините, али веданта је највиша истина. Разлике се крију само у нивоима истинитости. Човек не иде од заблуда ка истини, већ се успиње од истине ка истини, од истине, која је ниже, ка истини, која је више. данашња материја дих будућности, данашњи црв сутрашњи бог. Целокупна веданта заснива се на томе да је човек бог. Тако је спасење човека дело руку самог човека.

Вивекананда је то изразио овако: Ко може доћи да помогне бесконачноме?[3] Чак рука, која је пружена до тебе из мрака, мора бити твоја сопствена рука.

Савремени хиндуисти се потпуно исто односе ка свим религијама и желе да се обједине са сваком, да се моле у џамији са муслиманом, да се клањају огњу са зороастријанцем, преклањају колена пред крстом са Хришћанином, они сматрају, да су све религије, од најнижег фетишизма до највишег поклоњења апсолуту то су све једно, различити покушаји да се позна бесконачно, мисле, да они сабирају то цвеће и везују их заједно нитима љубави, стварају из њих дивни букет поклоњења, али при томе, се све религије показују као степенице ка највишој религији адваита веданти.

Хиндуисти се посебно презриво односе према хришћанству, које сматрају нижом истином дуалистичком. (Тако је Вивекананда у посебном разговору приметио да само кукавица окреће други образ, ономе који га удара).

Веданта проглашава пуну слободу за сваку душу да буда оно што јесте и одбацује било какву разлику између свештеног и световног.

Циљ хиндуизма јесте стварање васељенске (универзалне) религије, циљ, најпожељнији сатани, који му даје могућност да тој лажној религији подметне лажног бога антихриста и у његовом лицу, на крају, себи придобије поклоњење, као богу целог света.

Таква универзална религија не може признавати индивидуалистичке, секташке идеје, она не жели да са хришћанством има ишта заједничко. Та религија будућности ће бити пустошећи пожар, који ће прождрети Хришћанство. Ако се Хришћанин сагласи са тврдњом хиндуистичких проповедника, да разлике међу нама само наизглед постоје, а да нису стварне, рада ће хиндуистичка учења добити слободни приступ у његову душу; развраћајућа сила хиндуизма је изузетна она доводи до самог прага поклоњења злу.

 

Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко, а од слатког горко. Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни. (Исаија 5:20-21).


 

[1] Вивекананда монах хиндус, који се појавио у Парламенту Религија у Чикагу, 1893. године и поставио циљ обраћење запаедног света у хиндуизам, конкретно у учење веданте (мистички хиндуизам).

[2] Богиња Кали, као једна од напопуларнијих божанстава хиндуизма, слика се усред необузданог крвопролића и покоља, са огрлицом од лобања и одрубљених глава, са гротескно исплаженим језиком, жедним крви; у хиндуистичким храмовима умољавају је крвавим жртвама, убијајући јарце.

[3] Под бесконачним подразумева човека. (прим. уредн.)

 

 

 

 

^