Хиндуизам, будизам и савремени култ самообожавања

Епископ Александар Милеант

 

 

Религија будућности неће бити само култ или секта,

већ моћно и дубоко религиозно опредељење које ће бити

потпуно убедљиво за ум и срце модерног човека.

 

Јеромонах Серафим (Роуз)

Православље и Религија Будућности

 

 

Овај есеј покушава да изблиза осмотри Хиндуизам и Будизам, да разјасни корене и уплетеност њиховог садашњег успеха у Западном свету. Кратко ћемо приказати историју и основна начела, ових паганских религија и размотрити њихове везе са савременом Западном културом. Онда ћемо осмотрити средства која се користе за њихово напредовање, и типичне појаве удружене са тим.

Коначно, покушаћемо да проценимо њихову улогу у невидљивој борби, која је у току за душе човечанства.

 

Значајни преокрет

 

Још од ере Константинопоља, када је Хришћанство добило званични статус у Римском Царству, његов утицај и ширење се стално увећавало: прво у Европи и на Блиском Истоку, затим све даље и даље, преко целе планете. Постојали су извесни присилни фактори, сигурно је као насилан противнапад Ислама, језив утицај оријенталних секти и Јудаизма, злоупотреба Латинских крсташа, који су окренули проповедање Јеванђеља Живота у војну операцију или чак у званично заштићену крађу али у већини, у периоду од преко хиљаду година, Хришћанска вера се ширила, досежући најудаљеније пределе земље, обезбеђујући успон популарном схватању историје као постепеној победи Западне цивилизације, која је донела светлост Јеванђеља нецивилизованим народима: изгледало је да би овакав процес просветљења земље очистио човечанство од древних паганских обмана и водио их право у Царство Божије...

И без обзира на разлике у погледима и мишљењима о тој ствари, да ли је постојала и једна једина душа у Европи, или Америци средином деветнаестог века, која би веровала да ће за 150 година те древне паганске обмане не само бити живе и снажзне, већ ће  такође просветљавати наше сопствене Хришћанске земље и људе??? Ипак, то је тачно оно што се дешава, већ један одређени број деценија.

Савремени проповедник Хиндуизма (6), док уверава публику да Хиндуизам није сама по себи прозелитска религија, даје следећу изванредну изјаву Ипак, један од најупадљивијих начела савремене Западне културе је њена спремност да прихвати Источне религиозне идеје, на начин који је нечувен још од Римског Царства.

Вредно је пажње да се израз упадљиво начело не односи само на Источне религиозне идеје, које би некако могле бити прилагођене ради привлачења или мамљења Хришћана; не, оне очигледно остају исте, док се наша рођена Западна култура тако блиска нама, неочекивано покорава туђинском утицају...

 

Источне Религије насупрот Праве Вере

 

Питање које се природно поставља у свакој упоредној студији религија, је да се упореди и супротстави религије, у односу на Православно Хришћанство. У великој мери то је предмет савремених Православних класика, Православље и Религија будућности (9), Оца Серафима Роуза.

Аутор упознат са идеологијом Екуменизма и његовим развојем (у 70-им) међу Православним верницима, заснован на много извора како савремених посматрања и Отачких дела показује врло јасно и убедљиво, смртоносну лаж такозваног Хришћанског Екуменизма, учења која тражи да уједини Хришћанство са паганским религијама или преобликује неке од њих, да добије неку врсту укључења. Од другог до петог поглавља, скоро трећина књиге посвећена је пре свега једном циљу: да се докаже да су древне Оријенталне религије, Хиндуизма и Будизма посебно, непомирљиве и непријатељски расположене према Хришћанству, на најдубљем могућем нивоу.

Много се може рећи о важним, делимичним истинама у религијама Истока. Исти аутор пише на другом месту: Било је наравно, других облика повезаности са Хришћанством... Човек који верује и прати например, традиционалну Хинду религију, Кинеског погледа на ствари, поседује меру истине и мира који долази од истине али не апсолутне истине... (8).

Ова мера истине, поменута даље у овом есеју мора бити пажљиво проучена од сваког савесног Хришћанина: оно што је у прошлости била основа за мирољубиву размену и узајамно поштовање међу људима различитих вера, данас је постало основа за напад непријатеља.

Пошто су основне разлике између Хришћанске вере и Источних религија биле веома добро проучене, нема сада разлога да се то ради поново: Православљу не треба боља одбрана од Хиндуизма и Будизма, од оне коју је урадио Отац Серафим. Овај есеј се не усредсређује на понављање да је то и то веровање насупрот Хришћанском учењу и штетно за лични духовни живот: читалац Хришћанин ће сигурно доћи до подесних закључака и сам.

 

Изазов Хиндуизма

 

Толеранција изнад Вере

 

Хиндуизам, је врло широк и врло сложен скуп религиозних, социјалних и културних елемената. Тешко да је могуће назвати га системом, управо због огромне ширине. Поврх тога, чак и сама дефиниција постаје замагљена и нејасна:

Сваки покушај посебног дефинисања Хиндуизма, показао се неуспешним на један, или други начин, још више јер и најбољи тумачи Хиндуизма, укључујући и саме Хиндусе, истичу различите делове целине. (6)

Ово је уствари, једна изузетно важна улога Хиндуизма и сродних Источних религија, пре него једноставно препрека проучавању. Самом својом природом, а не неком врстом несавршености или незрелости, Хиндуизам је савитљив и обухватан ван сваке традиционалне мере. Хиндуизам обухвата све облике веровања и обожавања без неопходности избора или било које елиминације... Хиндуси су склони да поштују божанско у сваком облику... Хиндус може пригрлити не Хинду религију, а да не престане да буде Хиндус. (6)

Питање, да ли је или није пригрљена религија остала иста, или се постепено претвара у нешто друго, дотакнуто је даље у тексту.

У сваком случају, Хинду религиозна и филозофска мисао, узима у обзир узајамну толеранцију различитих, некада узајамно посебних школа једна према другој, у највећој снази: као резултат, Хинду мислиоци се могу изборити са највећим проблемима Западне филозофије са изванредном лакоћом. (3) Штавише, Јер речено је да религозна истина превазилази све усмене дефиниције, она се не садржи у догматским терминима. (6)

Баш као и Православно Хришћанство, Хиндуизам тврди да је не само учење, већ и начин живота.

 

Божанство звано ЈА

 

Према томе, да би описао Хиндуизам, човек мора да се ослони на низ извесних карактеристицних одлика, уобичајених међу групама и учењима, која укључују ову религију. Нека од ових одлика, будући древна у извору, стална кроз историју, и дубока у својој улози, манифестују се највише у друштвеној области Хинду живота (слично кастинској структури друштва: Питајте Брамана да објасни у пар речи, о чему се ради у Хиндуизму, он ће вам рећи: то је систем касти) (7), или на апстрактном нивоу Хинду ума (религиозно право из извора Веди); међу одликама ближе повезаних свакодневној стварности, најистакнутија је одлика Брамана и атмана.

Браман је широко схваћен као највиша објективна стварност или начело; апофатички може бити схваћен као нестворен, без узрока, без почетка и краја у времену, без граница и ограничења у свемиру, без одлика и квалитета, и ништа шире и дубље од самог себе. Према томе, Браман може бити удружен са Богом, али то не би било прецизно или довољно. Поврх тога, у извесном смислу личност бога (Вишну) може бити приписана исто тако и Браману. Хиндуси имају Брамана као средиште њиховог религиозног погледа на свет.

Ако је Браман коначна објективност, онда је коначно ЈА, коначна субјективност знана као атман. Атман се уобичајено односи на душу сваке ствари; понекад, разлика се прави између атмана и Атмана посебне душе и Универзалне душе. У сваком случају, извор речи атман је исто што и дах. У многим случајевима, атман и ја користе се као синоними. (3)

Однос измедју два два основна појма Хиндуизма је најособитији: тај однос је у идентитету. Иако схватајући да се овај идентитет и технике његовог задобијања, разликују значајно у различитим школама Хинду мисли, суштина ствари ипак остаје иста: атман јесте Браман. Према овом идентитету, према најпунијој и најширој свесности тога, требало би бити упућено сваком разумном људском животу: Свако ко није у потпуности схватио да је његово биће идентицно са Браманом се... сматра заблуделим (6)

Непотребно рећи, значај овог основног начела је огроман. Овај есеј сигурно неће излагати његове теолошке и метафизичке  импликације; бице довољно да се подсети да је ослонац и Хришћанског погледа на свет и личног Хришћанског живота жртва љубави  која захтева јасно ограничену разлику између субјекта и објекта.

Мало је чудно, да је онда жиг Хиндуизма, са свом његовом толеранцијом и обухватношћу, чиста и неразблажена гордост. Апел Хиндуизма је пун спектар; ту су ласкања за сваку моћ, и обрацања слабостима, али посебно гордости... сведочи један бивши Хинду верник Први грех је оригинално преиначен у Оригинално Божанство. То је било моје поновно рођење, и ништа што бих ја могао урадити не би могло укинути овај славни крај. Ја сам био Божанство. Ја сам био Бог: неограничени Сањар, који сања ограничене снове.  (9)

 

Будин одговор

 

Настајући у Индији, са најважнијим пољем утицаја на том субконтиненту, Будизам дели са Хиндуизмом извесна основна начела; баш као и Хиндуизам, подељен је на гомилу слабо повезаних учења и традиција. Једна главна спољна разлика, међутим ставља Будизам на страну, од његовог ширег и старијег брата: он силази, стваран или опажен, од једног историјског извора, у личности Буде Гаутаме.

Гаутама, племић из Северозападне Индије, живео је на око 500 година пре Христа. Као млади човек, узнемирен неправдама света и преовлађујућом патњом, одрекао се своје титуле и поседа, постао скитница, у потрази са духовним знањем и савршенством. Након дугих и тешких подвига, Гаутама је задобио велико просветљење и постао Буда (the Buddha - такво је значење речи); ученици који су се окупили око њега створили су школу мисли и побожности, познату као Будизам.

Са традиционалног Хинду погледа на свет, Будизам представља не-правоверно (9)  учење: оно одбацује власт Веда и друштвену структуру касте. Буда почиње са посматрањем људских патњи као животне стварности, коју он повезује са несталном, пролазном природом предмета људског интересовања и жеље.  Али онда, супротно од Хиндуизма чија питања стварности или истине било ког или сваког од тих објеката, Буда чини смео корак: он негира стварност иза предмета постојања и патњи. У Будизму, ја не постоји: атман јесте ништа.

Будизам опажа људски живот као напоран пут према драгоценом циљу (делећи овај став са Хиндуизмом, као и са Православљем, у исто време разликујући се драстично, од највећег дела секти неправославног Западног хришћанства) Циљ је просветљење или нирвана, често поређена са гашењем ватре илузија, страсти и жудњи или другим речима, уз ослобођење од веза постојања (што није стварно, у сваком случају). Самом својом природом, нирвана не може бити описана на начин, на који се не криви или погрешно представља. Али... нирвана може бити проживљена проживљена у овом садашњем постојању од оних који, знајући Будистичку истину, живе пут Будизма. (1)

Приметите наглашавање на није само учење, већ пре начин живота који је поменут горе. У Будизму, овај позив је још снажнији, него у традиционалном Хиндуизму, због два различита, али повезана разлога:

а) закон карме, који уопштено прихвата Будизам, има некако мању предност овде, избављење се постиже кроз изненадно просветљење, са обећањем вечног блаженства овде и сада, марљивим делатницима.

б) једном загонетан, али сазнајан атман пружа пут (1) празнине; у самом средишту ствари, целокупно начело истине, постаје уствари непримењиво: истина чега? Стога у сваком учењу акцент мора бити удаљен са знања, према држању или делању.

Требало би такође бити примећено да примитивна гордост Хиндуизма, сажета у систему касти, није заједничка и Будизму; уствари, у Будизму се развила монашка традиција са постојаном дисциплином милостиње, самоодречења и смирености. Касније ћемо видети како се ове одлике стављају у дело, у савременом Западном свету.

 

Западне Синтезе

 

Савремени стил

 

Директни утицај Хиндуизма на Западно хришћанство, може се пратити уназад до 1983 године, када се Свами Вивеканандра, појавио у Светском Парламенту Религија у Чикагу. Он је био ученик Рамакришне, религиозног вође Хиндуса, који би по свим мерилима требао да буде сматран за духовног оца савременог Екуменизма (он је рекао да је схватио да су све религије истините). Мисија Рамакришне остаје до ових дана, најважнија савремена организација реформисаног Хиндуизма. (6)

Наше интересовање међутим, је више логичко, него историјско: покушаћемо да одредимо сродност међу религиозним начелима Будизма и Хиндуизма, описаних горе, са тренутним модама у култури и мисли које су довеле Западно хришћанство до његовог садашњег стања. То нас наравно неће натерати да у те моде, прошле или будуће, гледамо само као на позајмице са Истока; пре ће објаснити тренутне успехе у напредовању учења Хиндуизма и Будизма, и што је још важније, помоћи да схватимо значај Мисије Рамакришне.

Појам савремености, као што га користимо овде, није строго прецизан: у ширем смислу, иде до времена када се црква Рима оделила од Васељенског (католичанског, у правом смислу те речи) Хришћанства; у другим погледима, односи се само на последњи век или чак висе на скорију прошлост.

 

Од Самовоље до Само-обожавања

 

Од три компоненте људске личности ума, осећања и воље последње је често било занемаривано, јер су научници, мислиоци, уметници и писци, били заузети оним шта цовек зна и како осећа. У погледу Православног Хришћанина слободна воља је та која одваја људско биће од остатка Божије творевине, обезбеђујући основу за нашу одговорност, ту тако слабо објашњену, али врло стварну чињеницу људског живота.

Никако случајно, она је такође и мост, који повезује садашњи и будући живот човеков: без слободне воље нема одговорности, без одговорности нема Суда. И упркос уобичајеним заблудама, али у складу са Оцима, сетимо се да истинита вера и истинита љубав не долазе од осећања, нити из ума, већ од слободне људске воље.

Хришћански поглед на везу између воље, пре него знања и осећања, са једне стране и људске судбине са друге, садрзана је у завршној реченици седме главе Лествице, дела Светог Јована Лествичника: На изласку наше душе неће бити осуђене, О браћо, што нисмо творили чудеса, што нисмо били богослови, што нисмо достигли виђења; ван сваке сумње, даћемо одговор Богу, што нисмо оплакивали без престанка своје грехе.

Изванредно, развијање разума и природног знања, сакупљеног од човечанства, нуди чврсту потврду древне истине о томе шта цини цовека. Заиста, данас смо научили да дубока, осећања блиска човеку, могу да се пронађу и у царству животиња, а шта је пре само 50 година био предмет узвишене расправе међу филозофима и кибернетичарима (приметите нестајање ове речи из научног лексикона) врло слично машинама за играње шаха и компоновање музичких стихова данас је слично трговини у компјутерској радњи са попустом.

Према томе, Запад је развио болести разума (Схоластицизам), осећања (Ренесанса), или оба заједно Реформе); покренуло је револуцију људске воље са циљем да је разбије. Ниче је увек цитиран као њен гласник; Достојевски у Поседнутима говори о истој ствари. Али ни Ниче, ни Достојевски, нити било који  од њихових савремених следбеника, нису измислили ништа сопствено: они су једноставно уморни сведочи онога, што су видели у свету око њих.

Предмет мог божанства је самовоља, говори Кирилов у Поседнутима, сазимајући неких две стотине година Хуманистичке мисли и скоро века делатног револуционарног рада у Европи. Оно што је следило, само су биле природне последице.

Нова религија, религија која није још у потпуности откривена, која ће наследити стару религију Хришћанства, којој савремени човек мисли да је до сада задао коначни удар је пре свега религија само-обожавања. (8)

За само 40 година, од када је Отац Серафим, написао ове речи, религија која још није откривена, постала је део људског менталитета, са његовим задовољан сам собом, изнад свега. А наравно, неправославне цркве су прожете овим духом.

Чланак световног новинара у световном (секуларном) часопису, прави трезвено посматрање које се тиче цркве Епископалаца: Главна идеја која стоји иза (њихове) пасторалне теологије је да свештеници треба да помогну парохијанима да се осете задовољним собом. Ово је лепо, сем што много тога у Библији, Старог и Новог Завета, је посебно написано да се људе учини незадовољним самим собом да их пробуди из њиховог самозадовољне малаксалости... Да ли је изненађујуће да је данашњи Рамакришна много више доцекиван добродошлицом у матичним црквама, него Исус?

 

Од Само-обожавања до Антихриста

 

Ту међутим има много више тога. Крајем двадесетог века Ничеов Надчовек је дегенерисао (или пре природно се развио) у уплашено, рањиво и глупо створење, потрошача ТВ вести и реклама, одазивача на мишљење анкета и импулсивни потрошач човек пост-модерне. Исто тако, утопијско узбуђење скорије прошлости дало је пут ка суморној лудници политичке исправности, ратоборне осредњости и узајамних парница које мељу сваку друштвени или лични сусрет у готов новац... Ниче се сигурно преврће у свом гробу.

Оно што је Отац Серафим назвао субхуманошћу у уметности авангарде и филозофије, (8) данас се види свуда. Надчовек се загњурио у субхуманост и више се не осећа добро.

Ово је заиста, природни процес. Као што је Ниче објавио, а сви прихватили, да је човек убио Бога и поставио себе, на Његово место у свом погледу на свет. И ово би било баш фино, да нечији поглед на све то није просечна слика авангарде, коју можете да обесите на зид, у ком год полозају желите; сличније је стаклу у вашем аутомобилу. Ако ваше стакло није чисто и право, завршићете у јарку.

А нити је чисто нити исправно за пост-модернисте: човек није ни добро организован систем ћелија, а није ни мера свих ствари; све религије нису исте; атман није Браман. За верног Хришћанина све ово је ствар вере; часни посматрач биће покренут у истом смеру посматрањем и размишљањем. На жалост, они који су мењали и разум и веру ради само-обожавања, не могу их повратити: субхуманост је улица у једном смеру.

Спектакуларна пропаст само-обожавања, води у следећи корак, сличан оном који је одвео Буду из Хиндуизма. Човек се оне осећа добро у средишту; човек мора бити померен одатле. На његовом месту не остаје ништа. Није изненађујуће да је  сам Ниче био онај, који је увидео ништавило иза радости Надчовека.

Шта је бог Нихилисте? пита Отац Серафим у свом раду на ову тему, (10) Он је нихил, ништавило... одступништво и порицање, то је леш мртвог бога, који тако тежи Нихилисти... Нихилист жели да свет који се једном окретао око Бога, окреће сада око ништавила

Очигледно, то не може бити стално стање. У садашњем тренутку човекове духовне историје тренутак, по општем признању кризе и преласка  - мртав бог, велика празнина, стоји у средишту човекове вере. Празнина мора бити попуњена. Ко ће то урадити?

Неће бити Бог: човек Га је убио. Неће бити ни човек: покушао је и јадно пропао. Онда ко? Неко ко ће се издавати за Бога, заузети место Бога... ово је тачна дефиниција Антихриста.

Извесни традиционални квалитети Антихриста Хумани владар света... (који ће) окренути наопако творевину, чинећи да тама изгледа као светлост, зло као добро, ропство слобода, хаос као ред; он је највиши протагониста филозофије абсурда... (9) на рубу двадесетпрвог века изгледа више као листа особина просечног политичара Владе.

Али то ипак не значи да свако може попунити празнину; не заборавимо да и сада многи антихристи посташе (1. Јов. 2:18), носиоци духа Антихристовог у свету. (1.Јов4:3) Тајанствено очекивање оних који су открили тежим путем да атман јесте ништа, чува за некога већег калибра. Човек данас чека Бога који је вероватно на једном нивоу, Антихрист у нади да ће он донети умирење савести и повратити смисао и радост само-обожавању.  (9)

Надчовеку треба рука, која ће га извући из јарка субхуманости.

 

Невидљива Стварност

 

Мера Истине

 

Тако широко и дубоко повезани са кључним одликама савременог живота, Источним религијама више не треба ничија Екуменска добродошлица на Западу: они су тамо код куће. У свом тихом, саосећајном начину вероватно је најтужније од свих подсетника пост-Хришћанских времена у којима живимо. Нехришћанска духовност није више страни увоз на Западу; она је постала домаћа америчка религија... (9)

Разлог ватреног тона Оца Серафима, у књизи Православље и Религија Будућности, није основно догматски (ко би међу здравим Православним Хришћанима уопште и помислио да расправља против његових закљуцака?) већ пре пастирски: знатан број младих Православних, баш као и оних који би могли или хтели да постану Православни обраћеници, био је под утицајем Хришћанског Екуменизма, и Отац Серафим је својом књигом постигао веома значајан циљ, отрежњујући их и одвраћајући их из њихових обмана.

Приметите са обзиром, да за оне који имају мало знање и/или схватање Православног Хришћанства, његов приступ изгледа не баш битан: они би саслушали сва његова објашњења и размишљање и рекли: Да, тачно је Хришћански Зен и Трансцендентална Медитација су заиста врло далеко од Отачког Хрисцанства. Али кога брига? Исто се може рећи чак и за Епископалну цркву! Шта је твој проблем?... Чак иако њихова реакција може бити различита (видећемо и зашто), даје нам прво увиђање зашто је савремена Западна култура, тако беспомоћна у односу на јуриш Источних религија.

Други, дубљи разлог за ту беспомоћност је мера истине, која се налази у Источним религијама: она је потпуно нестала из савременог Западног хришћанства са његовим супермаркет приступом религији уопште, њиховог појма Коначне Истине као низа писаних изјава (захваљујући компјутерском програмирању, ова глупост је постала широко изложена) и њиховог законског погледа Спасења. Источне религије приморавају Запад, да плати рачун за све своје неумерености, одступања и грешке у протеклих хиљаду година, са великом каматом.

Насупрот неправославном хришћанству (које се у много случајева не би требало више писати са наводима), Хинду или следбеник Буде налази прво и главно не само учење, већ начин живота. Налази религиозни живот за који он мисли да је, како се чини поприлично супротан целокупном савременом свету (пре свега  га он зато цени толико високо); у том животу невидљива стварност није избегавана или наругана, већ остаје у светлу и жури да се покаже. Треба да сазнамо каква је то врста невидљиве стварности.

 

Поштење је најбоља политика

 

Један чланак (4) Оца Дамаскина (Христенсена) обраћа се баш таквим људима, који су се у потрази за религиозним истином, окренули од плитког, политички исправног, матичног Протестантизма ка Источним религијама. Уствари, целокупно издање часописа The Orthodox Word где се тај чланак појавио, посвећен је мисији Од Источних религија ка Источном Православљу. Отац Дамаскин почиње свој чланак, наводом који описује његова прошла искуства у Зен медитацији. До тог дана; наставља, сматрао сам то за стварно искуство, увид у вечност. Проблем није био у увиду, већ у мом тумачењу тога...

Даље наводи Оца Софронија (Сахарова) Атонског, коментаришући у књизи Његов Живот је Мој, исту тему и додаје: Отац Софроније, пошто је и сам (у младости) био јогин, није негирао истинитост искустава транс-персоналне свести. Није био спољње-умни Хришћанин, заробљен у писму закона, који би само искуство нехришћанских духовних делатника, описао као зло и демонско.

Очигледно не можемо очекивати обимно проучавање од мисионарског чланка: његов циљ је да задобије срца (не само умове!) нехришћанских читалаца. Али без обзира колико би успешан тај мисионарски покушај могао бити, да приметимо интересантну чињеницу о Православљу и Религији Будућности, написане од ауторовог вољеног учитеља и духовног оца. Књига је била намењена, као што је и горе поменуто, Православном читаоцу и није било вероватно да ће утицати не било кога другог; поред свега тога, успешно приводи бројне душе од различитих обмана Православљу.

То је случај да задобијање срца, много више значи, него изговарање пријатних речи. Отац Серафим није тразио да удовољи икоме; он је говорио праву истину, правим речима, насупрот преовладавајућем ставу само-обожавања, привлачећи непријатеља терминима, које је он више волео, борећи се са њим, оружјем његовог избора, оружјем истине и побеђивао.

Шта је онда Отац Серафим имао да каже о транс-персоналним искуствима и слично? Последње улагивање које ћу поменути... су духовна искуства. Она су психичка и/или демонска у извору... Не мислите да је оно што они виде, чују, миришу и додирују у тим искуствима, резултат једноставне менталне ненормалности. Нису они такви. Они су у прелести, како то назива наше Православно Предање. (духовна обмана, превара) То је важна реч, јер се односи на тачно стање особе која има Хинду духовна искуства. (9)

Остаје да се Отац Дамаскин пита, на кога је указивао као на спољње-умног и заробљеног у слову закона?

Право, Истинито, Божанско?

 

Закорачимо корак даље и издвојмо оно што знамо, о невидљивој стварности у Источним религијама. Сигурно то је много више сложено од новчанице од 100 долара, која је или права и привлачна ствар за поседовање, или је лажна и онда сте у невољи. У класичном примеру ошамућујуће магичне представе, приказане од једног Хинду светог човека изненада прекинутом тихом Православном молитвом, (9) нема сумње о демонској природи тог чуда (што баца мало светла о условима високо хваљене Хинду толеранције), али са друге стране, његов цео смисао и моћ је био у показивању запањеним гледаоцима, врло стварне слике из њихове прошлости!

Из бројних догађаја, а некада из личног искуства, знамо да силе мрака, т.ј. демони, могу открити извесне истине човеку, често са опипљивим добрима за касније (откривено благо, кључна упозорења дата, обезбеђен начин лецења, итд.). Разлог иза тих краткорочних користи је врло једноставан: да намами људе на дугорочно покоравање горепоменутим силама... Да ли се то увек дешава на тај нацин? Није неопходно: Бог је милостив, даје човеку решење и снагу за борбу са невидљивим угњетачима, даје му снагу да их се ослободи и да се врати Богу основно, као у свачијој духовној борби. Да ли је онда изговор, када се неко умеша са овим силама и користи њихове користи?

Још једна важна напомена: у нашим данима, глупог псеудо-научног материјализма, такође је врло уобичајено да се одбаци свако духовно искуство као илузија или превара. И шта мислите, ко је најсрећнији због тако популарног стања негирања?

Суочени са питањима типа: Да ли верујете у вештице?(врачаре, зле духове, клетве, итд.) цак су и неки верни Хришћани брзи да одговоре једним недвосмисленим НЕ! уместо посматрања: Ја немам везе са веровањем у њих, знам о њима али они су злогласни због варљиве светлости.

Можемо сазети нашу процену невидљиве стварности у Источним религијама следећим. Да ли је права, т.ј. ни варљива, ни фантастична? јесте. Да ли је истинита, т.ј. да ли исправно осликава објективни свет? понекад. Да ли је божанска, т.ј. да ли испољава Једног Бога у Тројици? никада.

 

Пут дроге као стаза ка Небесима

 

За дроге није потребан никакав увод. Један млади човек, говори Отац Дамаскин о својим Зен годинама, ... причао ми је како он, када је на дрогама ,иде све даље и даље, дубље и дубље, у самог себе... (4)

Онда, наравно осуђује такву потрагу: Да ли је та Коначна Стварност, Безлична Сила универзума, онда нешто што данашњи људи могу познати, тако што просто узму кап дроге, док су се сви свети људи протеклих векова борили кроз њихове животе да Га познају?... Али оно што је за Православног аутора само жива илустрација лудости његових несрећних сапутника на духовном путу, није реторичко питање за неког другог са другачијом позадином. Уствари, многи озбиљни аутори који су се бавили тим питањем дошли су до дефинитивног Да као одговора.

Један од њих, вероватно међу најозбиљнијима, Станислав Гроф, доктор, психијатар који је провео многе године проуцавајуци дејства LSD на својим пацијентима, када такво истразивање још није било дозвољено из политичко-социолошких разлога. Његова књига, (5) која је збир његових клиничких студија, представља јединствено интересантан документ, који описује широку раноликост случајева са необичним искуствима од скептичних, па чак и до антагонистичних погледа, (на несрећу, у великом степену иза нормалних граница пристојности).

Али вероватно случај највреднији запажања, иако стварно није представљен као случај, је случај самог аутора: часни професионалац, изврсни Фројдовац и материјалиста до сржи, чији је поглед на свет разбијен буквално на капи дроге, који је он преносио својим пацијентима (који, уосталом није патио ни од једне болести већ добровољно пристајао да буде тестиран са новим супстанцама).

Ово није место да се даје коментар опсежну студију др Грофа: погледајмо само на кратко у оно што се може звати религиозно искуство. Књига је заиста пуна таквих искустава и може служити као прикладни приручник о религиозним култовима: Адонис, Афрички племенски ритуали, Ахура Мазда, Ариман, анимизам, Аполо, Астарте, заједница Атман-Браман, Вавилонска религија, баханалије, трбушни плес, црна магија, Црне Мисе, Црна Субота, Бодисатва, Буда, Буда, Буда, Буда... (да не направимо грешке, све студије су узеле место у Чехословачкој и САД). Очигледно је то било пре доба Политицке Коректности; али не би било чудно да се спомене уопште Хришћанство? Па, Хришћанска искуства су поменута, само пар пута, као у листи најпопуларнијих предмета самоидентификације: Император Нерон, Адолф Хитлер, Јосиф Стаљин, Абрахам Линколн, Џон Ф. Кенеди, Фрањо Асишки, Тереза, Исус Христос, Буда и шри Рамана Махариши, (5) или друга листа духовних водича и просветљених бића: Шри Рамана Махариши, Рамакришна, Шри Ауробиндо, Ганди, или Исус Христос.

Као промишљено урађено (не од самог др Грофа, сигурно је: изгледа да је он прилично искрен и понекад наиван) да противтежи свим превише очигледним закључцима, постоји случај са књигом посебно Хришћанских искустава, само једна али поприлично опсежна и описана у детаље, једног клирика који је био под применом LSD-а. Заиста је заснована на Хришћанским сликама, пуна Хришћанских начела и размишљања. На начин који се може оценити као трезвен, достојан поверења и снажног израза, свештеник описује шта му се десило у свету, који је открио.

Низ ралицитих сена повезаних са смрћу, покренуло га је ка универзалној визији, према опажању неке универзалне Целине. Коначно, кулминира као следеће: Сада су паника, терор нестали; све је остављено што је представљало дусевну патњу и бол, док сам учествовао у смрти свих људи. Почео сам да искушавам страдања Господа нашег Исуса Христа. Био сам Христос, али истовремено и свако други као Христос и сви упокојени (уп. Гал 2;19-20) У то време у мом искуству више није било никакве забуне; виђења су била савршено јасна. Бол је био снажан, а патња је била, била као агонија. То је било у тренутку када је суза Крви са Лица Бозијег почела да тече. Нисам видео Лице Божије, али Његова суза је почела да тече, и кренула је да тече над целим светом, као да је Сам Бог учествовао у смрти свих људи...

Можете да застанете управо овде у потпуној збуњености: да ли је заиста, Коначна Стварност у капи дроге, уз наш суд небожанске природе таквих искустава оборена? Можете чак поцети да се молите, да је демонска замка постављена, да Господ да знак, - и гле, то је управо ту, у следећој реценици: Ми смо направили сопствени пут у погребној поворци према Голготи... Био сам распет са Христом и свим људима на Крсту...

Сачекајте мало: постојала је заиста велика гомила која се кретала у поворци према Голготи, али ни у ком случају нису сви људи ишли да умру са Христом. Они су сви ишли да Га убију, или да се радују док гледају како Га убијају и они су радили само то. И то чини целу разлику. 

Ово се може звати срећан крај (за читаоца, иако не за несрећног свештеника), захваљујући милости Божијој која је дозволила такво сведочење и професионалном интегритиету доктора Грофа који је то забележио. Не заборавимо да међутим, безазлени исход сусрета са незграпном духовношћу, било да је изазвана LSD или не, не сме никада да се узима за готово.

 

Стратешки циљ

Природни Имунитет

 

Према Тертулијану, људска душа је Хришћанка природом. Ова изјава, када се правилно схвати, даје нам најпрецизнији разлог, који стоји иза напредовања Источних Религија т.ј. стратешки разлог у плану битке непријатеља. Заиста, многи гласови који покушавају да звуче непристрасно, брзи су да укажу да Будизам брани суште вредности као и Хришћанство: љубав према ближњем, кротост, смиреност, саможртвовање, одбацивање света...

Ово је чиста бесмислица критикују нас да се нападне Будизам као непријатељ Хришћанства. Само погледај около у стварне пороке: себичност, разврат, затупљивање, похлепа, насиље, материјализам и новац, новац, новац... Зар не видите да су древне религије, посебно Будизам, на нашој страни у борби са њима?

Да, то су стварне околност и морамо да се боримо са њима. Ако група Будиста очисти јавне школе од порнографије, или да побољша услове за кућно школовање, Хришћани су оправдани да их виде као савезнике. Али ако иста група понуди сарадњу у духовном подизању деце, мора бити одбијено бескомпромисно. Као што би Руска пословица гласи гуска није пријатељ свињи.

Пороци горе наведене су лоши, али у смислу недовољно лоших. Истина, они уништавају много душа али само они који су се одбацили Христа или Га нису познали отпочетка. Хрисцанин под њиховим утицајем ако је савестан Хришћанин сигурно ће пронаћи пут ка покајању и опоравку. Они су као бактерије које узрокују болест, али не могу да се носе са имуним системом. Ако је људска душа Хришћанка по природи, она има уграђени имунитет против свих тих примитивних порока: то је доказано чињеницом да их  пристојни људи различитих вера и позадина једнако презиру.

Шта онда, можемо очекивати од непријатеља, ако оружја која он усађује против нас нису довољно моћна, ако нас природни имунитет чува, нетакнутим? Не морате бити велики  стратег да схватите: он ће желети да изигра наш имуни систем.

 

Принцип Вируса

 

У једном од својих најбољих чланака, (11) гледајући на уништење Русије, В. Трошњиков је имао у виду метафору вируса: грешка, црв представљен генетичком коду ћелије, довољно мали да не буде примећен од стране имуног система, али довољно озбиљан да унисти ћелију и произведе безброј нових вируса... Уствари, то је много више од метафоре: то је начело по коме се непријатељ бори против нас. Немајући сам стваралачку силу, он живи у нашим гресима, нашим промашајима у расуђивању између доброг и лошег (другим речима, у манама имуног система). Сатана је мајмун Бога.

Једна од данашњих Источних религиозних струја, Зен, је вероватно најпрефињенији интелектуално и најтрезвенији духовно, примећује отац Серафим, (9) слазући се како изгледа, са Будиним браниоцима, само што нас упозорава на принцип вируса : Уз учење самилосног и љубећег Космичког Буде, то је вероватно највиши религиозни идеал који људски ум може задобити без Христа. Његова трагедија је управо у томе што нема Христа, и према томе нема спасења и сама његова префињеност и трезвеност ефикасно спречава, своје следбенике да траже спасење у Христу.

Ту је стварна невоља. Непријатељ је исувише лукав да се ослони на лутрије, сапунице, чудесне филмове и скандалозне судске пресуде: кога ће задобити уз ове ствари? Само оне који му припадају у сваком случају.

Као што је малопре примећено, да задобије коначну битку против Хришћанства, Антихрист мора да буквално замени Бога: ово изгледа као логичка немогућност, једино ако Хришћанска вера не буде прво подлокана и унакажена са појмом Безличног Бога, који личи на Истинитог, као вирусом заражена ћелија. 

 

Безлични Бог

 

Следи изванредни дијалог Оца Серафима (Роуза) са Оцем  Дамаскином. (4) Отац Дамаскин говори: Питао сам га: Одакле је дошла идеја Безличног Бога?

Тај концепт, рекао је, долази од људи који не желе да сретну Лицног Бога, јер Он дефинитивно тражи од цовека... Овај први сусрет са Оцем Серафимом, био је кључан у преокрету у животу аутора.

Може бити доказивано да Будизам такође садржи суштински скуп етичких захтева али оне су по природи безличне по природи, као оне савремене бирократске супер-државе, које су засноване на некада слободном грађанину. Безлични захтеви заитса постоје; чак и могу бити религиознo условљене, али у одсуству Онога Који их захтева, оне остају празне. Њихово поштовање нема смисла, нема суштине за човека, никакви безлични захтеви га никад не могу узроковати да завапи:

Чекам Твоје спасење, о Господе и Твоје Заповести волим

  Моја душа чува Твоје Заповести"

Безлични захтеви не изазивају љубав. Безлични Бог није Бог љубави. Човек неће и нема потребе да гори за таквог Бога, а то је управо оно што непријатељ жели.

Знамо твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ!

Тако будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.

Док некада хришћанске деноминације сужавају Личног Бога на хуљење типа ја и мој ортак Исус, или стави потпис на назначену линију да би примио спасење, савремени човек је натеран да Га тражи, што захтева његова Хришћанска душа и упада у смртоносну замку. Вирус безличног бога гаси пламен љубави и опрезно га замењује са топлим и нејасним осећање толико пажљиво да нико не може рећи да шта се заправо догодило и уствари никоме више није ни стало.

 

Закључак

 

Крај Игре

 

Фра Савонарола је сумирао вековима старо Хришћанско учење духовне борбе у следећој оштрој слици: Кроз цео живот Сатана игра шах са вама, да би матирао вашег краља у време ваше смрти. Запамтимо такође, да поједниначни људски живот, о коме је он говорио има извесне сличности са животима људских друштава, нација и са историјом човечанства уопште.

Нико не би тврдио са сигурношћу да је време смрти близу; али би једнако немудро било тврдити да није близу. Ако је тако, можемо очекивати промене у плану игре непријатеља.Он се неће бринути око наношења штете нашим мањим фигурама; притиснут временским ограничењем, он ће јуришати на краља нашу Свету Веру да га улови и зароби пре последњег звона (трубе).

А ако погледамо пажљиво ко себе, сложићемо се да би заиста могло бити, касније него што мислимо.

 

 

1.     The Buddha and Buddhism: Britannica Online

2.     Carlson, Tucker. The Episcopalian Church in Crisis. The Weekly Standard, October 13. 1997.

3.     Chatterjee, S., Datta, D. An Introduction to Indian Philosophy. Calcutta, 1954.

4.     Christensen, Fr. Damascene. Personal God. The Orthodox Word, vol. 32:5, 1996.

5.     Grof, Stanislav. Realms of the Human Unconscious. New York, 1976.6.     Hinduism: Britannica Online

7.     In the Footsteps of Apostle Thomas. An interview with Fr. V. Zubkov. Radonezh, #15, October 1998 (in Russian).

8.     Rose, Fr. Seraphim. Subhumanity. The Orthodox Word, vol. 18:5, 1982.

9.     Rose, Fr. Seraphim. Orthodoxy and the Religion of the Future. Platina, 1990.

10.   Rose, Fr. Seraphim. Nihilism. Forestville, 1994.

11.   Trostnikov, V. N. The Plague of the XX Century. Veche, #35, 1989 (in Russian).

 

 

 

^