О Јоги

Архимандрит Лазар Абшаидзе

 

Индијска јога је учење, које предлаже довољно аскетске, дисциплини потчињене начине живота састоји се у управљању дисањем и у одређеним физичким положајима, које доводе у стање раслабљења, олакшавају медитацију, при којој се обично примењује мантра или света изрека, која помаже усредсређењу.

При томе, јога поставља духовне циљеве (!), а не само физичке, као достизање телесног здравља и лепоте. Најчешће се онима, који приступају у наше време сличним методама, ништа не саопштава о натприродном, већ само о здрављу, о физичком и моралном савршенству. Штавише, све мистичко и окултно се одриче. Али затим, након одређеног времена, покренутим, перспективним и поузданим студентима, открива се езотеричко, тајно учење.

Али и такав телени ниво практиковања јоге формира одређене духовне погледе и припрема човека за духовне осећаје, о којима до тада ни не претпоставља. Већина њих изучава ово учење тако и остаје на нивоу егзотичних вежби, хиндуистичког жаргона и познања свог значаја у космосу.

На тој последњој тачки су и усредсређени истински езотерични циљеви почетног посвећења: сазнање сопственог значаја ето шта се човеком убацује заједно, наравно, са неопходном бригом о здрављу, а такође и љубави ка људима, које се спроводи учењем о некаквом апстрактном и дифузном добру и моралности. Али за хришћанина, сазнање сопственог значаја, јесте пројављивање сатанске гордости, која пали и претвара у ништа, сваки добри почетак.

У последње време, све популарнија постаје такозвана хришћанска јога покушај да се користе методе јоге за хришћанску медитацију, да учини човека раскрављеним задовољним, пасивним, пријемчивим за духовне идеје и печате.

Они који се њоме занимају описују необично осећање покоја, прекрасно самоосећање, еуфорију (блаженство), осећање пуног здравља, задовољност, која испуњава душу и тело и која припрема за духовни живот, лакоћу, повишено давање и пријемчивост ка откривању личних односа између Бога и душе, сладосну молитву, која захвата целог човека, осећање трепетног очекивања доласка Духа Светога; осећање узрастајуће жеђи за праведношћу, узрастања, приближавања Богу, итд.

Свако, ко схвата природу прелести (духовне заблуде) схвата, да у тим описаним осећањима присуствује управо одступање са истинског пута., приклоњење на страну секташких, хришћанских искустава, па чак паганских: то исто стремљење светим и божанским осећањима, иста та отвореност и спремност да будете усхићени неким духом, иста трагања, не за Богом, већ духовних утеха, та иста невероватна лакоћа, са којом човек постаје сазерцатељ или мистик, иста та мистичка отривења и псеудо-духовна стања то су заједнички признаци оних, који су упали у прелешћено мишљење о себи.

Сишли са пута и пуни гордости, савремени трагатељи духовних истина више од свега су подвргнути прелести. Напад на нас источњачког мрачног демонства и његово преуспевање дужни су у многоме, таквом лажном мистицизму.

И како су та лажна учења саблазан сада, за младе људе, посебно за оне, који су употребљавали наркотике и којима су већ позната искуства сличне врсте.

 

 

 

^