Медитације и мантре

Слађан Мијаљевић, сектолог

 

На самом почетку поставља се питање: шта је медитација? Одговора заиста има много и од оних који су медитирали (на један од мнопггва начина), оних који нису никад медитирали, оних који заиста немају ни основну представу о медитацији, а  желе да буду модерни па да сваки удубљенији мисаони процес назову медитација, до оних који су провели деценије у неком медитантском начину живота.

 Основна дефиниција медитације је да сама реч потиче од индоевропског корена „мед“, који се јавља у облику „медитирати" и значи (духовно) мерити, делити, усвајати. Медитација би сходно овоме била мисаоно одмеравање или посматрање.

У хришћанству овакву дубоко умну мисаону радњу која је потпомогнута и дубљим духовним осећањем називамо „умовање".

Овде, пре свега, говоримо о свим оним облицима медитација и техника медитирања које припадају другим религијама, вероисповестима и разним религијским начинима живота, а којих нема у хришћансгву или су у супротносги са хришћансгвом (зато што постоје делови техника које су директно у супротности са учењем хришћанства), или су довеле практиканте до великих душевних и духовних проблема, веома угрозивши њихово здравље. Има и оних које су вештим лажима представљене као разне научне методе, не признајући да су у питању религиозне методе. Тако се ти људи (практиканти) без свог знања, допуштења и жеље уводе у стране (нежељене) видове духовности, преваром. Има и оних које се представљају као веома стара традиција и религија (или религијски правац), а касније се испостави да су најобичнији гуру-покрет. Њихови су оснивачи главом без обзира побегли из својих земаља, због тога што су се замерили духовним ауторитетима традиционалних религија, а то се у њиховој постојбини не дозв-љава и не прашта тако лако, или су дошли по неком задатку.

Готово све медитације имају истоветне поступке и нивое, исти су им и старт и циљ. Разликују се претежно у физичком делу и непгго мало у менталном, док је у духовн-ом све онако како је велики хин-дуистички реформатор Патанђали (2. век п.н.е.) оставио у сутрама (духовни закони). Добар део јогистичких праваца се реформисао и утврдио по Патанђалијевом учењу до 5. века н. е.

Сви почињу желлм за побољшањем живота, животних функција, међуљудских односа. Врло брзо се прелази прво на нејасну духовност синкретистичког типа, а затим на врло јасан вид хиндуизма или псеудо-хиндуизма, будизма или псеудо-будизма. У следећој фази медитант се усмерава ка класичним покушајима самоубисгва, који резултирају мањим и већим душевним поремећајима, а до самоубиства не мора доћи. То је циљ!

Да што пре одређеним религијским методама и обредима наша  душа напусти наше тело, уђе у следећу фазу по божјем промислу (њихових богова), или следећа инкарнација или одлазак на једну од рајских или паклених планета сваком по заслузи.

Ово је најкраће објашњење медитације у хиндуизму и делом у осталим религијама и вероисповестима, као и нових (савремених) гуруистичких покрета који су из њега (хиндуизма) произашле.

Једно мора бити јасно: механизми медитација на мантру, као и у осталим јогистичким дисциплинама припадају хиндуистичкој религиозности. Онај ко медитира, упушта се у методу испуњену хиндуистичком духовном садржином. Најопасније је то пгго он тога обично није свестан. Тако настаје вртлог све веће хиндуизације сопственог живота. Хришћани бескрајно понављају имена хиндуистичких богова све дотле док им се ум не ослободи световних мисли и не преда (ум) хинду боговима.

Тачно је, нажалост, да данашњи (разбожени) човек веома слабо схвата и увиђа своје поступке, последице тих поступака, те смисао, сврху и циљ свог живота. Отуда је, са једне стране, разумљиво што многи желе да посегну за неком методом која је „лака, свуда примењива и стопроцентно делотворна" (дефиниција начина живота савременог западног друштва), не слутећи при томе да је оно што омогућава почетни успех у тој техници ипак само аутосугестија. Они су убеђени да је за њихов напредак „заслужан гуру и магијска мантра која им призива божанску силу". Позитивне последице које медитант могућно доживљава у почетку могу се објаснити аутосугестијом и концентрисаном (сабраном) мишљу: „Верујем да ми је добро - јер то заиста желим - дакле, добро ми је. Пошто ми је добро, знам да је добро оно у шта верујем". Овакво ређање премиса могућно је примењивати само ако не постоји никакво душевно обољење. У случају да оно постоји, може започети разо-рни процес саморефлексије: „Морало би да ми буде добро. Зашто ми није добро? Мени је значи, још горе него што сам мислио!" На тај начин мантра (наводно, реч која нема вредност на нивоу значења, већ само звука) може да постане кључ за отварање врата душевног хаоса.

Многе од медитанских секти наглашавају да не примају за своје вернике људе који су боловали или болују од неког психичког поремећаја, управо због тога што није било особе која је боловала од неког психичког поремећаја а да јој се здравље није драстично погоршало.

А врло лоше су прошли и они који нису знали да имају неки психо поремећај (нису дијагностиковани) те су уласком у медитације (медитативни процес) улетели право у лудило (несвесност за своје поступке). Њима је најтеже, они се најтеже лече, а неки ни после више деценија нису пронашли лек.

Међутим, не мора се бити мање или више психички болестан, нити начетог здравља. Само улажење у страну духовност и туђу религију и вероисповест по њиховим техникама и формулама старим неколико хиљада година доказано доводи до душевног хаоса који временом доводи до врло озбиљних здравствених проблема. Живети живот по тим правилима у самом старту је у директној супротности са оним  што ми носимо у нашим генима као информацију добијену од наших предака који су генерацијама запечаћени у Духу Светом, предајући нам информације преко гена о нашој духовности, култури, историјском наслеђу и цивилизацијским тековинама кроз које су прошли наши народи.

А зашто смо по Божјем промислу рођени баш у овом народу, на овим територијама, у овом климатском поднебљу? Да ли тек тако са лакоћом без икаквих последица можемо прећи из једне у другу религију, у другу вероисповест, у неки гуру - покрет, у неку секту? Наше се биће у свој својој целокупности до последњег атома, од којег је саздано бори против тога, а ми само једним делићем нашег мозга оправдавамо прелазак у нешто непо знато, у нешто страно, одричући се вековима проживљеног и стеченог искуства.

Та борба у нама бива све јача и јача, и појачава се све више и више сразмерно нашем срљању у нешто врло страно и опасно. Због тога, у зависносги од личносги до личности, али су у питању ипак само месеци, прво улазимо у разне неурозе, депресије, неконтролисана понашања, затим у психичку шизму, а на крају и у духовну. Наш народ каже - растројство. Од чега смо се то растројили и шта смо то растројили? И чега је наше тројсгво пандан, ако смо саздани по Божјем промислу, по Божјем обличју?

Против чега се то наше биће бори?

Бори се против свега онога што је страно и опасно, против оног што нам доноси хиндуизам или неко псеудо-далекоисточно учење.

Када бисмо само могли да чујемо очајнички крик (неки су и чули!) наше душе после проживљеног напада на њу медитативним техникама! То је крик од ког се васељена тресе!

Које су то технике медитације, које су то формуле, које радње и који посгупци, од којих наша душа бежи, од којих се брани?

Постоји девет нивоа у медитативном процесу. Седам је кључних, готово истоветних у свим видовима медитирања, док су два променљива у зависности од „школе" до „школе".

Први ниво је релаксација, опуштање од свих напетости које смо до тог момента имали. Морамо максимално опуштени ући у следећи ниво.

Други ниво је концетрација, на своја чула, смирујемо их, опуштамо и припремамо на оно што ће уследити. Првенствено их успављујемо да она не примају информације из спољног света, да тако не би узнемиравала наш ум, и ометала нам у нашем ритуалу. Због тога се медитанти почетници, па и они средњег нивоа закључавају у просторије где се могу осамити, где им нико неће сметати. Показало се и врло опасно по њих када их неко прекине у пола процеса. Концетришу се на онај објекат или радњу на коју ће медитирати, у уму се врши брисање било какве слике, речи или догађаја, комплетно пражњење „менталног екрана" о стварима које немају везе са медитацијом.

Трећи ниво је визуелизација, замишљање слика (маштање) објеката или радњи на коју ће се медитирати, са позитивним афирмацијама представом на одређену тему.  

Четврти ниво је мантра, део речи (слог) или цела реч (име) неког астралног (духовног) бића са Далеког истока. У зависности од тога ком јогистичком правцу припада медитант, којем се божанству обраћа, он се поклања и слави највише божанство тог јогистичког праваца. То се призива и слави! Током максималне релаксације (опуштања), уз што већу концетрацију на задату тему, и током што јаче визуелизације (сва три нивоа потпадају под сугестију-аутосугестију), доживљавају се одређени надражаји који се рефлектују (односно изазивају) на следећу реакцију.

Пети ниво је нирвана. Из коре хипофизе (таламуса) луче се, ендорфин или кефалин, наше хемијске супстанце за регулисање расположења. Само што природним путем наше тело лучи онолику количину колико нам је потребно. Вештачки, изазвано медитацијом лучи их у много већој количини него што је потребно. То изазива реакцију као да смо убризгали у тело неку дрогу. Зато многи научници и називају медитанте ауто-наркоманима. Тај момент задовољства који се може осетити назива се нирвана.

Дозивајући неко духовно биће из стране религије, у моменту када је максимално опуштен и задовољни медитант, постаје објекат који може запосести неки духовни ентитет из стране духовности (што се временом и догађа у многим случајевима), то јест неки демон.

На западу се ово зове каналисање, отварање канала (духовних) са жељом да се буде запоседнут. То је јако популарна радња међу спиритистима и онима који се баве призивањем духова, као и међу припадницима сатанистичких секти, и саставни је део религије новог светског поретка - Њу Ејџа.

Затим долази стање (шести ниво) повратног самадија, где се тежи да у овом врло самозадовољном тренутку останемо неко време, а временом све дуже и дуже. Са искљученим чулима тежи се искључењу и виталних органа, и успоравању рада виталних функција, свих оних органа које не можемо свесно контролисати (због чега ли је Господ док нас је стварао баш тако осмислио, или док смо „еволуирали" дошли баш до тог режима рада наших органа и жлезда са унутрашњим лучењем?), и тако уђемо у клиничко стање смрти (неки вид коме, са гашењем животних функција). Тако месецима, годинама и деценијама, па колико ко издржи.

Колико пута смо само чули да је у Индији неки факир (факир = факин је врло лоше преведена реч за јогине; они се уопште не забављају већ су посвећеници своје религије) задржао рад срца (искључио га) по 15 -20 минута. Поред срца искључио је много раније мозак, затим се искључују и плућа... У једном од својих просветљења урадио је повратни самади, припремајући се за неповратни. У Њу-Ејџу овај ниво зове се астрално путовање. То је моменат од када се истера душа из умртвљеног тела, и време које наводно душа проведе ван тела!

Колико смо само пута чули да се неки ронилац озбиљно повредио јер је остао без кисеоника, или алпинисти на великим висинама, повреде унутрашње органе са трајним последицама и остају (постају) инвалиди, поготово мозак који умире ако је пет минута без кисеоника!

На крају, (седми ниво), бесповратни самади, је када неки од јогина доживи највиши степен просветљења и одлучи да душом напусти садашње тело.

Поставља се једно питање, ко ли га је то просветлио?

Прави одговор није тешко дати ако знамо кога је током мантрања призивао да га запоседне. Е, тај га је и наговорио, „просветлио" да изврши самоубисгво на веома суптилан начин, што је у хришћанству највиши грех, за који покајања нема.

Замислиге само сада човека који деценијама мисли да у одређеној духовности чини Богу угодно дело, да се при томе деценијама самомрцварио, и на крају демонском обманом изврши самоубиство.

Многе од псеудохиндуистичких секти, гуру-покрета и синкретистичких секти (на западу) пропагирају практиковање до четвртог и петог нивоа медитације, говорећи како је то феноменална научна метода опуштања и квалитетнији начин живљења, при томе вешто скривајући последње две, да се не би открило да се ради о техникама самомрцварења до покушаја самоубиства и самоубиства.

Многи хришћани (крштени) већ после неколико недеља или месеци практиковања медитације осећају одређену напетост, нелагодност, па чак и психичке проблеме због ових техника, док их гуруи и учитељи смирују, рефлектујући лажну смиреност, да су то само пролазне фазе прилагођавања, или да практикант нешто не вежба добро.

Упитате ли медитанта какво је његово искуство приликом медитације, најчешће ћете чути одговор да је то искуство тешко вербализовати (исказати речима) те да бисте, ради схватања тог искуства, морали и сами да медитирате. Збрка у језику и тешкоће у вербализацији указују увек на збрку и тешкоће у глави, то јест у мишљењу. Опговор који сте добили од медитанта у супротности је са тврдњом групе која упражњава медитацију и која каже да је реч о врло једноставној и лакој методи. Ако је тако, зашто је онда тешко у две-три реченице описати искуство медитације?

Ако и не зна како да објасни искуство медитације, медитант ипак зна да каже зашто би требало медитирати. Наиме, медитација ће помоћи да смањите мишићну напетост, побољшате циркулацију крви, снизите повишени крвни притисак, смањите гојазност и нервозу, победите несаницу и да се одрекнете алкохола, дувана и дрога. Коначно, успећете да победите стрес, а дух ће бити ослобођен садржаја.

Све побројане тегобе настају као последица деловања стреса, који представља реакцију организма на притисак окружења и убрзаног начина живота. Сваки притисак изазива одређено емоционално стање. То стање одражава се и на рад органа у човековом телу, те отуда настају поремећаји које би медитација требало да отклони. Ту и лежи једна од замки упражњавања медитација и на њу упозоравају стручњаци који се баве питањем верских секти, гуру-покрета и психо култова, а то је губљење исправног односа према стварности, што ће рећи живот у некој кули од слоноваче. Да таква опасност постоји можемо видети ако кренемо обрнутим смером по путу настанка поремећаја у организму. Наиме, како да избегнемо поремећај? Тако што нећемо реаговати на притисак околине. Зашто реагујемо на притисак? Зато што опажамо дешавања у својој околини. Искључимо ли опажање, неће бити ни реаговања. Тада за нас стрес престаје да постоји и ми мислимо да је све око нас лепо и савршено функционише. Такав начин размишљања управо значи искључивање из околине и живот у привидној (лажној) стварности, отуда и лажна смиреност. Узгред, дух ће нам бити ослобођен садржаја, а то не значи ништа друго до - да је празан. Метода која ће нам помоћи да све ово постигнемо јесте „медитација" (мантра-јога). Њоме се, под изговором „развијања људских способности" врши испирање мозгова и уједначавање мишљења људи и њихове свести. Тако се ствара маса безличних, истоветних примерака којима се може управљати као од шале.

Суштина учења о медитацији у гуру-покретима јесте да човек треба да се окрене себи, да се самоусавршава и да све може сам и да временом достиже божанске могућности. Учење гуруизма каже да је једини човеков грех само у томе што се отуђио од свога "ЈА", те му није потребно покајање, већ само проналажење себе.

Начелно, требало би да медитирамо сви. Ипак, по неким системима медитације, довољно је да за побољшање живота већег броја становништва на једној територији медитира само један проценат становништва (општине, града, већег региона или државе). Ко су људи који сачињавају ту групу од једног процента? Они су у себи савршени, а пошто су нарочитом техником постигли то савршенство, они ће нам онда донети спас. Такви људи, предодређени за такве задатке, само чекају великог доносиоца тајне лозинке, односно тајне технике (и то баш из Индије) и пресудни посао на спасавању човечанства може да почне. Техника није за свакога, већ само за једну малу (и платежно способну) елиту. На овој елити заснива се све. Они су прави зналци (гностици). Космос на њима стоји, а без њих пада, са њима постаје бољи, а без њих тоне у крајњу таму у пропаст.

Гуру-покрети обично кажу да је њихова медитација (колико гуру-покрета - толико медитација!) једна природна техника за дубоки мир и развој која је поново откривена у новије време, а заснцва се на сазнањима из ведске традиције. Ова противуречност између наводног новог откривања технике која се заснива на хиљадугодишњој традицији и има за циљ да та техника буде схваћена као нешто што је прила-гођено добу науке, а да истовремено протури и представу о човеку и свету која потиче из хиндуистичке традиције.

Хиндуизам је једна по себи синкретистичка религија чији је основни став мисао о ослобађању душе заробљене у телу те о сједињавању те душе са највишом божанском силом.

Иако са хиндуистичком основом, скоро сви данашњи гуру-покрети сматрају се од стране побожних хиндуса сектама. Гуру-покрети у свој освајачки поход по свету кренули су 60-их и 70-их година из САД. Ради успеха у ширењу прилагођене су западњачком начину размишљања. Они обећавају да ће решити баш оно што је у друштву тренутни проблем. Решавање неког горућег проблема утиче веома на свест масе становништва. Тако се шансе за успех покрета веома увећавају.

Просто је невероватно са коликом самоувереном осионошћу и бескрупулозношћу нуде понеки медитативни обред (технику) за решавање најразноврснијих проблема из најсупротнијих области живота. Ако је проблем политика одлично: у неколико дана медитирања и прихватања неког од понуђених учења решава се сваки политички проблем. Ево савршеног решења и за привреду; само ако имате неки проблем, решење стиже одмах чим спознате да имате неки проблем и обратите се свеобухватним спасиоцима планете, бићете спасени.

Мада гуру-покрети тврде да теже само стварању бољег и „просветљенијег" друштва, те да немају везе са политиком, сви они имају или свој политички манифест или политичку странку.

А ипак су у питању само одређене верске организације. Значи, уновчавају духовносг, односно човекову потребу за правом и искреном духовношћу.

Извесне технике за медитацију представљају се као искључиво научни поступци за остваривање друштва у коме неће бити никаквих сукоба, где ће стопа криминалитета бити скоро занемарљива и где ће настати опште благостање. Такви облици медитације доносе наводно и општи напредак и у следећим областима: личном стању грађана, медицини, васпитању и образовању, привреди, рехабилитацији затвореника, борби против злупотребе дрога и алкохола, заштити човекове околине и осигурању мира у свету.

Управо су све ове тврдње доказ да у случају тих техника није реч о науци, већ искључиво о религији. Резултат њихових обећања и њиховог деловања био би „рај на Земљи".

То ипак није научно доказиво. "Вечни живот", „благостање"и „рај на Земљи" не могу се научно проверити тестовима и експериментима. Остварење и посгојање таквих резултата зависи само од вере онога ко учење прихвата. Вера је, извесно, нешто што припада само религији. Оспори ли неко ово доказивање, остаје још један необорив доказ да су гуру-покрети религије, а не научне методе. Наиме, испред имена сваког гуруа стоји титула „његова светост", на неком од светских језика.

Често се чује тврдња заступника медитације да постају бољи хришћани (православци, или на пример, лутерани) упражњавањем медитације. Такође, постоје искази медитаната да им је тек медитација помогла да „правилно" схвате Свето Писмо. Док у Светом Писму немамо ни на једном месту помена да је неко медитирао или било каквог мисаоног процеса који подсећа на медитацију.

После изнетих доказа закључак је следећи: медитације долазе из хинду и будо религије, оне су окултно обредне радње. Заблуделом Западу (западно од Тибета) се нуде као решење за све проблеме и то на онај начин на који антихришћански Запад жели да их прихвати. Многи људи несвесно упадају у ту пресу за уништавање душа, те тако бивају преваром преверени, док други свесно хрле у погибао.

 

Господ Исус Христос, највећа љубав и доброта, нас учи: „чувајте се да вас ко не превари", јер ће се и у ваше време појавити „вуци у јагњећој кожи"!

 

Преузето из „Истине“ –

зборника текстова о тоталитарним и деструктивним сектама,

Број 2, 2002. година  

 

 

 

^