О реинкарнацији

о. Серафим Роуз

(из књиге The Soul After Death)

 

Међу окултним идејама, о којима се сада широко расправља, а које су понекад и прихваћене од стране оних, који имају вантелесна и искуства после смрти, чак и од неких научника, јесте идеја реинкарнације: прва, да душа након смрти не иде на Посебан Суд, а онда борави на Небесима или у паклу, чекајући васкрсење тела и Страшни Суд, већ се (очигледно, након душег или краћег боравка на астралном пољу) враћа на земљу и узима ново тело, било да је у питању звер или нови човек.

Ова идеја била је широко распрострањена у древним временима на Западу, пре него је замењена Хришћанским идејама; али се њено ширење данас, одвија захваљујући утицају Хиндуизма и Будизма, где је она опште прихваћена.

Данас је та идеја обично хуманизирана, па људи претпостављају своје претходне животе у људском облику, док је општа идеја међу Хиндусима и Будистима, а и међу древним Грцима и Римљанима, била да је ређе задобијање инкарнације као човека, и да су највећи део данашњих инкарнација звери, инсекти, па чак и биљке.

Они који верују у ову идеју, говоре да она објашњава све бројне неправде у земаљском животу, као и назиглед необјашњиве фобије: ако је човек рођен слеп, или по питању сиромаштва, то представља праведну награду за нечија дела у претходном животу (или, као што говоре Хиндуси и Будисти, због нечије лоше карме); ако се неко плаши воде, то је из разлога што је био удављен у претходном постојању.

Верујући у реинкарнацију немају било какву, темељну философију о пореклу и одређењу душе, нити убедљиве доказе којима би подржали своје теорије; њихове главне тврдње су површне, које само наизглед обезбеђују правду на земљи, објашњавају неке психичке тајне, обезбеђују нешто трагова о бесмртности, ониима, који све то не прихватају на Хришћанском тлу.

Међутим, при дубљем размишљању, теорија реинкарнације уопште не нуди стварно објашњење неправде: ако неко пати у овом животу за грехе и грешке у неком другом животу, којег се не може сетити, и због кога (ако је претходно био звер) се не може чак ни сматрати одговорним, и ако (према учењу Будизма) не постоји чак ни Ја које преживљава, из једне у другу инкарнацију, па су нечије претходне погрешке, буквално биле нечије друге, - онда ту нема препознатљиве правде уопште, већ само слепе патње изазване злом, којој се порекло не може наћи.

Хришћанско учење о Адамовом Паду, који је узрок свих зала у свету, нуди много боље објашњење неправди у свету; и Хришћанско откровење Божије савршене правде у Његовом Суду човека за вечни живот на Небесима или у паклу, чини непотребном и безначајном, идеју, задобијања правде кроз успешне инкарнације у овом свету.

У претходним деценијама, идеја реинкарнације је задобила велику популарност у Западном свету, и постојали су бројни случајеви који су сугерисали памђење претходних живота; многи људи су се такође враћали из вантелесних искустава, верујући да та искуства предлажу или усађују идеју реинкарнације. Шта да мислимо о таквим случајевима?

Веома мали број тих случајева, да приметимо, нуди доказ, који је једва нешто више од мутног, нејасно посредног и који може лако бити производ простог маштања: дете се роди са знаком на врату, и последично сећа даје био обешен као крадљивац коња у претходном животу; особа се плаши висине, а онда сећа да је умро, падајући у свом прошлом животу и томе слично. Природна тежња људи за маштањем, показује такве случајеве бескорисним за доказивање реинкарнације.

У бројним случајевима, међутим, ти претходни животи, били су откривени техникама хипнозе, познате као регресивна хипноза, која је у пуно случајева давала запањујуће резултате у призивању догађаја, давно заборављених у подсвесном делу ума, чак и до детињства.  Хишнотизер враћа особу назад до детињства или чак у потпуно другачије време; Шта да мислимо о тим сећањима?

Добро обучени хипнотизери ће признати замке регресивне хипнозе. Доктор Артур Хастингс, специјалиста психологије комуникације из Калифорније, примећује да је најочигледнија ствар која се дешава под хипнозом, јесте да је особа изузетно попустљива. Ако их упитате да оду у претходни живот, а они немају претходни живот, измислиће вам га!

Али шта о оним случајевима, који су свуда објављивани у скорије време, када постоји објективни доказ нечијег претходног живота када се човек сећа детаља, времена и места, која никако није могао сам знати, а која се могу проверити историјским чињеницама?

Такви случајеви изгледају веома убедљиви, онима који већ теже да верују у реинкарнацију; али ова врста доказа се не разликује и обичних информација, обезбеђених духовима на сеансама (које такође могу бити врло јаке природе), и нема разлога веровати да је тај извор другачији. Ако су духови на сеансама прилично јасно демони, онда се и информација о нечијим претходним животима такође може обезбедити од стране демона. Циљ је у оба случаја исти: збунити човека заслепљујућим излагањем, наизглед натприродног знања, и тако га обманути по питању истинске природе живота након смрти и оставити их духовно неприпремљене за то.

Рана Хришћанска Црква се борила са идејом реинкарнације, која је у Хришћански свет ушла преко Источних учења, као Манихејских. Оригеново лажно учење о пре-егзистенцији душа је било веома блиско повезано са овим учењима, и Пети Васељеснки Сабор у Константинопољу, 553. године их је снажно осудио, а њихове следбенике анатемисао.

Многи поједини Оци Цркве писали су против њих, посебно Свети Амвросије на Западу (О Вери у Васкрсење, књига 2), Свети григорије Ниски на Истоку (О души и Васкрсењу) и други.

За данашње Православне Хришћане који су кушани овом идејом, или за оне, који се питају о наводним доказима реинкарнације, вероватно је довољно да се осврнемо на три основне Хришћанске догме, које убедљиво одбијају саму могућност реинкарнације.

 

1. Васкрсење тела. Христос је устао из мртвих, у самом телу, које је умрло смрћу свих људи, поставши први плод од свих људи, чија ће тела такође бити васкрснута, Последњег Дана и придружити се душама са циљем да живе вечно на Небесима или у паклу, према суду Божијем о њиховом животу на земљи. Ово васкрснуто тело, слично Христовом, разликоваће се од наших земаљских тела у томе што ће бити префињеније и сличније природи Анђела, без чега не би могло пребивати у Царству Небеском, где нема смрти ни пропадљивости; али ће и даље бити исто тело, чудесно обновљено и од Бога учињеним, подесним за вечни живот, као што је Пророк Језекиљ видео у свом виђењу суве кости (Језек 37:1-14). На Небесима ће искупљени препознавати једни друге. Тело је на тај начин,  неотуђиви део целокупне личности, која ће живети вечно, а идеја да многа тела припадају истој личности, одбацује саму природу Царства Небеског, које је Бог припремио за све оне који Га љубе.

 

2. Наше искупљење Исусом Христом. Бог је узео тело и кроз Свој живот, патњу и смрт на Крсту, искупио нас је од власти греха и смрти. Кроз Његову Цркву, ми смо спасени и учињени одговарајућим за Царство Небеско, без казне плаћања за наше прошле преступе. Али према идеји реинкарнације, ако неко уопште и бива спасен, то се дешава након многих живота, испаштања последица сопствених грехова. Ово је хладни и туробни легализам паганских религија, које су потпуно уништене Христовом жртвом на Крсту; разбојник са Његове десне стране је добио спасење у истом тренутку, кроз своју веру у Сина Божијег, а лоша карма његових злих дела је била уништена благодаћу Божијом.

 

3. Суд. И као што је људима једном одређено умрети, а потом суд. (Јевр. 9:27) Људски живот је једини одређени период пробе, након чега нема друге шансе, већ само Суда Божијег (који је и праведан и милостив) о човеку, према стању његове душе, када се његов живот заврши.

 

У ова три учења Хришћанско Откровење је прилично прецизно и одређено, у супротности са паганским религијама, које не верују ни у васкрсење, нити у искупљење и које су магловите и нејасне о Суду и будућем животу. Једини одговор на сва наводна искуства или сећања претходних живота је управо очигледно учење Хришћанства о природи људског живота и Божијим поступцима са човеком.

 

 

 

^