Љубитељ човека

 

Цар Небесни из човекољубља на земљи се јави, и с људима поживе, певао је Свети Јован Дамаскин.

Кажи ми нешто, Теодуле. Сад кад си обиграо сву ову жалосну планету земну и кад си завирио у све храмове незнабожачке и још кад си прочитао све књиге индијских јога и јелинских философа кажи ми сад, да ли си игде чуо или прочитао за некога Бога Човекољупца? Разуми ме добро: јеси ли чуо икада пре Христа, за неког Бога, који је био нарочити љубитељ човека?

Ниси.

Знам да ниси. Јер ниси могао наћи оно што није било ни постојало. Заиста, ниси се могао сусрести са небивалим, нечувеним и непостојећим.

За Бога Човекољупца, није знао ни Олимп, ни Египат, ни висина Хималајска, ни равнина кинеска

Не. Згњечени и оковани човек знао је много, само није знао за неког Бога љубави и човекољубља, Бога, Који би истински љубио човека, без обзира на човекове жртве њему, чак и без обзира на човекове увреде против Њега и на све грехове и гадости и лудости људске.

Сви такозвани богови Олимпијски били су уствари демони, који су се јављали људима у празницима и сенкама и тражили услугу за услугу. О Човекољупцу није било ни помена.

Индија и до данас прославља Кришну као бога јављенога, али не као Бога Човекољупца. Кришна се јавио само једном једином човеку, војсковођи Арџуну, а не народу. Није се јавио као слуга Божији и народни, не као Теодул, него се јавио као господар и мудрац, који објашњава и заповеда, но који не показује никакву љубав, никакво човекољубље. Он заповеда Арџуни, да убија непријатељску војску, говорећи: Убијај убијене! (Бакхгвад Гита. Тако је у наше време Лењин говорио: Отми отето!)

Ај, мој Теодуле, сви су богови незнабожачки демони; сви су они зли дуси, крвници људски, човекомрсци и човекоубице. И најбољи од њих нису пустили ни једну сузу за људима.

А Исус заплака.

Заплака се Исус, прво над једним човеком, па се заплака над једним народом, и најзад заплака се над целим човечанством. Над својим пријатељем умрлим Лазаром, па над Јерусалимом и народом Јеврејским; а у Гетсиманском врту над целим родом човечанским.

Никада драгоценије сузе нису оросиле ову планету. Божије сузе, ако их људи приме, могу очистити сву ову планету од свих нечистота; ако ли се не приме и презру, могу сагорети сву нечисту планету нашу. Или очистити или сагорети као што се говори у молитвама пред Причешће, у погледу Крви Христове.

У индијској аскези, сузе су непознате. Нико од ришија не препоручује сузе, нико од јога не пролева сузе, нико у народу не узда се у сузе. У Алахабару, на годишњој свечаности, пали се милион свећа и пуштају низ реку Ганг, да плове, али се не пусти ни једна суза.

Стаклене очи Индије гледале су хиљадама година, у змијски стаклене очи индијских богова. Нити су људи плакали пред боговима, нити још мање, богови над људима. Јер од људи, сузе би значиле наду сродника  у сроднике а тога није било а од богова, сузе би значиле слабост. Стаклене очи људи, гледају стаклене очи Змије хиљаду година. Вреди ли плакати пред Змијом, и може ли Змија заплакати над људима?

То је проблем, Индијо, а никакав проблем није твоја философска Самсара и Карма и Реинкарнација. Све је споредно; сузе су главно, где су твоје сузе пред немислосрдним твојим Шивом, велика Индијо, и где су сузе Шивине над тобом? Ни кап сузе није никад пала са неба твојих богова и расхладила пакао људских страдања у Индији, нити је једна кап сузе људске канула у пагодама пред немилосрдним идолима, а да није исмејана. Кроз хиљаде и хиљаде година.

А Исус заплака.

Заплака са умрлим човеком Лазаром. Заплака за разореним Јерусалимом и Израиљом. Заплака за човечанством, подјармљеним сатани.

И не само Он заплака, него још благослови оне који плачу.

Блажени су ни који плачу, јер ће се утешити.

Знаш ли ти, Теодуле, шта су сузе?

То је једина чиста течност што излази из човека. Једина течност која може да опере масноћу грешнога човека и упрљане душе. Једина течност која је у стању ублажити и умекшати човека, и одебљало срце утанчати, и духовни вид ослепљеном повратити, и заблуделом пут ка Небесном Оцу осветлити, и цело тело човечије одуховити. Све друго што из човека излази јесте гад и гнуспоба, ај, Теодуле, неизразиви гад и гнусоба као што је то Буда опширно описао. Само што Буда није ни споменуо сузе. То је било скривено до Христа.

Као што рибари нису имали никакву цену, стављени поред Сократа и Хермеса Тримегистоса и Зороастра и Буде и Конфучија; и као што Витлејемска Пећина, није имала баш никакву цену, сравњена са незнабожним храмовима и пагодама или са палатама црних фараона египатских, гнусних ћесара римских, тако, ето баш тако, ни сузе нису имале никакву вредност у паганском свету пре ступања на позорницу светске историје Сина Божијега, Месије и Господа нашега Исуса Христа, Сажаљивог и Плачљивог.

Не само нису имале вредност, него су сматране свуда за слабост, од које се треба ослободити. Само су Старозаветни Пророци и Праведници, који су сваки на свој начин предсказивали Спаситеља света, нешто ценили сузе.

Сузе су ми хлеб дан и ноћ, певао је уз харфу Цар Давид, на својој кули у Јерусалиму, и сузама квасио струне под рукама, као србски гуслари певајући о Косову, о Крсту Часном и Слободи Златној (Пс. 41:4)

А Исус заплака.

Да ли је икада заплакао Јупитер, или Озирис, или Брама, или Тао? Нема о томе јава ни спомена. Сузе су у вези са милошћу и љубављу. Где нема милости и љубави, нема ни суза. И још су сузе у вези са сродством. Сродник за сродником плаче. Где нема сродства, нема ни суза. Добар домаћин може видети сузе у очима верног пса, или вола, или коња, али нико никад није видео сузе у очима змије. Пре Христа, Човекољупца, сав свет био је змијом опасан. Сузе су значиле слабост. На гробовима у Јелади, истина, постојали су сузарници, али они су били само за најближе крвне сроднике и у њих су само они лили сузе. Не богови, и не великаши, и не жреци, нити философи, ни уметници, нити ма какве вође народне у овом свету. Сузе су сматране за телесну слабост, а не врлину; посао баба, а не јунака.

Од Христа сузе добијају вредност, и почињу се сматрати за врлину. Сузе покајања, сузе жалости због греха, сузе радости због Христа Човекољупца, сузе братства и побратимства, сузе милости и духовне радости, сузе бестелесне љубави, сузе сажаљења и сузе молитвене. Песак египатски, процветао је од суза многих хиљада монаха, и Гора Атонска озеленела и зелени се до данас, као чудом усред сухе околине своје, сва од суза и због суза Христа ради.

Милости хоћу, а не жртве, рекао је Господ. Сатана је одувек тражио од људи жртве а не милости, чак и жртве људске и детиње. Па и сами Јевреји, по угледу на незабошце, приносили су деци сатани на жртву. А Бог Човекољубац, не тражи жртве, него милост. Шта то значи? То значи, да је цео точак историје човечанства завитлан и потпуно обрнут. Што је било доле, дигло се горе, а што је било горе, пало је доле.

Жртве од људи тражио је човекоубица, крвник људски од почетка, а милост од људи хоће Бог Човекољубац, Који своју милост према људима посведочава и сузама. Истинито говори Апостол Павле: Што жртвују незнабошци, ђаволима жртвују, а не Богу, а ја нећу да сте ви са ђаволима. Хришћанство не зна за компромис са ђаволом (1 Кор. 10:20).

Будите милостиви, као што је милостив и Отац ваш Небесни.

Човекољупче Господи, слава Тебје! Нема богослужења у Хришћанском храму на коме се не чују ова реч, ова похвала. Никада и нигде у незнабожачким народима, није некада неки бог назван Човекољупцем. Нигде, никада и ниједан. Зашто?

Зато што је сатана човекомрзац владао у храмовима, у душама људским, над људима и народима по свој земљи. Ништа њему није противније од свих речи у реченицама, него реч љубав и Човекољубац.

Али, јегда приде кончина љета посла Бог Сина Својего јединородного, Који се јави међу људима као Цар Небесни и Човекољубац;

Да са људима поживи,

Да са људима плаче,

Да објави људима Оца Љубави и сваке утехе,

Да покаже милост и научи милости,

Да скруши силу демонску и очисти људе и светиње од демона;

Да позове људе у синовство Бога Оца и у Царство Небесно, и да створи братство као децом светлости.

И све тако, и све у том смислу, и правцу.

Све је то ново, све нечувено ни на источној ни на западној хемисфери. Све чудесно, светло, мило, слатко. Све за урнебесно клицање, за радост небивалу, као кад се мртви пробуде, све за песму, све јасно свима, а не само философима, и јогама, све драго свима народима и свима људима. Од свих речи, које су се икада изговориле, на овој планети најмилија је за људе и најчаробнија реч Човекољубац. И то још не неки човек човекољубац, него Сам Бог Саваот Човекољубац.

Человјекољупче, Господи, слава Тебје!

Све си сазнала, Индијо стара, и све си дознала о материјалном и психичком свету, и све имаш, Индијо богата. Само ти недостаје највеће знање и богатство. Ниси још дознала за Бога Човекољупца и ниси још осетила неизмерно богатство Његове љубави и доброте. То ти Хималаји нису могли дати; то ти нуди Назарет.

А Бог Човекољубац јавио се у телу, Чист и Пречист, рођен од Чисте и Пречисте Дјеве Марије, светао и пресветао, светлији од сунца, Он, Сунце Разума и Љубави. Из човекољубља, Он је пролио Своје свете сузе у прашину земаљску. Те божанске сузе намењене су и теби; оне треба и тебе да пробуде, да гану, да оперу и освете. Да будеш не змијска, но света Индија.

Бог Човекољубац заплакао је над тобом, Индијо. Хоћеш ли презрети сузе Његове, љубав Његову, и продушити да служиш и робујеш оном човекомрсцу и крвнику људском од постања.

Само то питање стоји пред тобом. Другога нема. Али од тога питања зависи судбина у времену и судба у вечности, целе многољудне Индије и сваког Индијана посебице. Решавај, Индијо, судбу твоју, док ми овамо у Србији твоји рођаци, радосно певамо:

Человјекољупче Господи, слава Тебје!

 

 

 

< ^ >