ЧЕТВРТЕ ЖЕТВЕ

 

Нове њиве нове жетве

 

Напостојани су људи и у злу и у добру. Што су непостојани у злу, па се враћају ка добру, то је за похвалу. Али што су непостојани у добру, то је за жаљење и осуду. Због тога је, мислимо, премудри Господ и скратио дуги век праотаца, између других разлога, да би се злотвори гледајући често како други умиру, устрашили од своје блиске смрти и предстојећег Суда, а добротвори охрабрили да им не дотужи трпети и творити добро и у страдањима. Да би само жетве биле веће.

Крајем првог хришћанског миленијума и Византија и Рим беху се исувише загњурили у земаљске бриге и уживања, те се слабо одазиваху позиву Цара на бракове Његова Сина. Постали су били исувише интимни са Христом.

У својој арогантној гордости, због заслуга својих праведних отаца за Христа, дозволили су себи да свашта чине у Његовом присуству и у Његово Име; не само на улици и у политици, него и у Цркви. И не одазиваху се Царевом позиву. Не одазиваху се. Због тога се Цар расрди и посла слуге Своје у бескрајну земљу Скитију. Да Му приведу незнабожне Словене, који у то време беху у погледу Богопознања сиромашни и кљасти и богаљасти и слијепи (Лука 14:21). 

А те слуге Божије, што их по внушењу Господњем, постави византијски цар Михаило, беху Кирило и Методије, Апостоли словенски. Не треба нико да посумња, да је наш далековидни Господ, када је изрекао причу о Царевој свадби мислио на Словенство, на Своју нову и пространу њиву од Дунава до Пацифика. А та њива је огромни континент, према коме су Римско и Византијско царство као малена острва.

И тако кад су изгледи Хришћанства били врло мрачни крајем првог миленијума, са једне стране због корупције у сами хришћанским народима, а са друге због непоштедног мача Мухамедова, на једном се јавило неслућено богатство Христово. То је Скитија нова њива Господња, са новим жетвама Господњим. За Православље је Скитија значила, колико Америка за Западно хришћанство. И више.

И гле како је Хришћанство лако насађено у Русији! Нигде лакше. Без мучеништва. Па још тако чисто! Као сребро седам пута у огњу жежено, на седам решета Васељенских Сабора у Византији просејано. Срећа је што на овом великом пространству није било никакве установљене културе, ни римске, ни јелинске, ни персијске, ни индијске. Ништа петрифицирано, све флуидно. Постојала је само култура домаћег рукодеља и породичног и племенског строја. Нова вера није имала шта порушити за чим би се много жалило. Полупала је идоле од земље и дрвета и то је све.

Није било прескупих храмова, сличних Минерви или Дијани, или Озирису, или Јупитеру, или Пагодама и пирамидама, нити мермерних и златних кипова, нити ичега чиме се архитекти, кипари и златари осрамотише, прослављајући својим рукама лажна божанства из простонародних бајки (Јерем. 10:14).

Него све земљано и од земље; све јевтино и привремено. Па и људи јевтини земљари и дрводеље, без историје, без славе светске и без азбуке. Тачно, неокупано велико стадо без пастира и без паше духовне.

Још уз то избра Бог морално јевтиног човека, једног ненаситог сисавца земаљских сласти, паганског кнеза Владимира, да преко њега постави крст на тој новој и великој њиви Својој. О, како је непостижива мудрост Божија! Гле, такога човека, а не чистог и светог Апостола Андреју, избра Промисао за Своје оруђе. Да руски народ види ново чудо обраћања воде у вино, грешника у праведника. Да види свога вођу, кој је дотле у пуној мери учествовао у свим народним пороцима и сујеверицама, како се помоћу нове вере преобраћа у Светитеља, лакше него гусеница у лептира. И то у Светитеља са правом названог Равноапостолним, јер обрати Христу више следбеника, него ма који Апостол за свога живота.

Од тада, то јест, од почетка другог миленијума хришћанске ере, настају нове жетве Господње. Генерација за генерацијом долази, прихвата позив за Цареву свадбу и одазива се са радошћу. Тако непрекидно у току две стотине година.

Али када се жетва Господња поче умањивати, због греха и таштине руских кнежева, због властољубља и братоубиства, пусти Господ ураган ветар на Русију да је отрезни. Да отресе прашину са пшенице Своје и да сједра зрно. А тај ураган ветар беху Татари, који владаху Русијом дугих 200 година и притискиваху руски народ. И завапи руски народ ка Господу, као оно некад Израиљци у време Гедеоново и Господ се ражали, па дарова Русији слободу и мир после Куликовске битке, коју доби благочестиви књаз Димитрије Донски, са благословом Преподобног Сергија Радоњешког.

Но тај период робовања Татарима дао је Господу добру жетву у праведницима, покајницима, страдалницима и многим мученицима. И у ратницима: јер у самој Куликовској битци, веле летописци, пало је 50 000 Православних ратника.

А када се Русија ослободи ропства татарскога, падоше Балкански Словени, Бугари и Срби, а са њима и Грци, Румуни и Албанези у ропство турско. То ропство трајало је пуних пола хиљаде година и да би жалост хрићшћанска била већа, попусти Господ, да се на Светој Софији, која прва побуди Русе на Крштење, обори крст и стави полумесец.

И пре тога Господ је попуштао невоље на Цариград. Осим честих земљотреса, суша и болештина, још и латински крсташи покорише престоницу Истока и владаше њоме рушилачки и злочиначки око 60 година. Али то је морало доћи у оно време, када су људи Догматику оделили од Етике, па Догматику поштовали, а Етику презирали. Јер цареви великаши тога времена држаше се, истина, строго догмата веровања Православног, али морал њихов не беше узвишенији од морала Турака Селџука.

Један другом очи вадише, доживотно у тамници држаше, глађу морише, силом монашише или у туђину прогонише. А од њиховог злог примера заражаваху се остали народи хришћански. И жетва Господња беше оскудна. Зато Господ попусти буру на устајалу бару, најпре Латине, а кад се људи не поправише под јармом латинским после једне паузе, дозва Он из далека Турке, један народ друге расе, другог језика и друге вере, који покори Византију и завлада њоме, ето до данашњег дана.

Но тиме се Жетва Господња не смањи, него повећа.

 

Разговор IV

 

- Борба споља и борба изнутра!

 

Тако се ви жалите један другом, света браћо моја. А ја слушам и сећам се тих истих речи из уста једног од Светила Цркве. Као да сам њега чуо јуче, а вас данас, и верујем да ако доживим сутра, ја ћу чути те исте речи од других. Изнутра маловерни, а споља безверни, а између та два зида пробијају се верни. Због тога верни уздишу. Нека уздишу, јер и сва твар уздише и тугује са нама до сад.

Не само са нама него и због нас о, Свети Павле, чекајући да се јаве синови Божији (Рим. 8:19-22). И сунце и звезде, и вода и гора, и птице и зверови да, сва твар Божија страда због греха човекова и радује се, када види међу синовима човечијим ма и једнога сина Божијег. И кад га виде, сунце веселије сија, звезде играју од радости, вода и гора певају песму, птице се јате око њега и зверови му умиљато лижу руке. То Свеци, као синови Божији доживљују. То је и Адам доживљавао пре свога греха.

А после греха доживео је и он и потомство његово, бунт свеколике твари протв богоотпадног човека. То је прва револуција у свету: револуција природе против човека, недостојног господара природе.

Зар се не стидите ви, браћо моја, кад птица у страгу бежи од вас, и кад се зверови скривају од вас? Ја се стидим. Јер осећам, да томе страху нису оне узрок, него ја, кроз свога грешног праоца. Узалуд говорим: Не бојте се шарене птице! Не скривајте се од мене зверови! Нећу вам ништа. Све бежи од човека. Све је на ратној нози са човеком. Сва твар осећа ружни мирис греха у човеку. Па бежи, скрива се, брани се крваво, уздишући за синовима Божијим, за безгрешним господарима својим.

Вас муче сада они који су напољу говорећи, да неће да верују у Бога, докле Га очима својим не виде. Од таквих је нарочито сва твар устрашена и сва на њих борбено настројена. Јер и птице, и рибе, и биље и животиње не виде Бога, али живе по Божијем опредељењу, хиљаде и хиљаде година живе непромењено по Божијем непроменљивом опредељењу. И не вређају Бога, а мрзе људе и боје се људи.

Зар ви мислите, храбри борци, да би они који траже да виде Бога, поверовали у Бога кад би Га видели? Сатана је вековима гледао Бога, па је ипак отпао од Бога и као муња пао у недогледну даљину од Бога.

Адам је у Рају разговарао са Богом, па је ипак окренуо леђа Богу, а лице сатани. Каин је чуо глас Божији, Који га је одвраћао од крвавог недела, па је ипак скочио на свог невиног брата Авеља и убио га. Јудејци су неколико година гледали Бога у телу, па ипак су Га намучили и распели.

И сад кад би се јавио Христос Бог наш, у скромности и понижености, као што се Он први пут јавио, сигурно би Га исмејали, намучили и убили, они исти, који сада траже да Бога, па да верују у Бога. Но, неће Га више никада видети онаквога, него ће Га видети у страхотној сили и заслепљујућој слави онда када буде доцкан. А биће доцкан када им се Он поново јави, и када их сјај Његове славе ослепи за свако виђење, осим духова мрака.

Ми живимо по вјери, а не по гледању (2.Кор. 5:7), јавља онај који је видео Бога у светлости, што га је ослепила све док није помоћу вере у Њега поново прогледао.

Јадне очи човечије! Оне не могу да виде даље него коњ и птица. Својом снагом не могу, све док се не наоружају наочарима, телескопима за далеке и велике предмете и микроскопима за премалене предмете у природи. Они који траже да виде Бога природним очима, очима коња и птице, неће Га никад видети. Али ако наоружају телесне очи своје, наочарима и телескопима ума свога, ваистину ивдеће Га  и гледаће Га сваки дан и сваку ноћ. Само нека пожуре да виде Бога, како се Бог може видети, док их срп Божијих жетелаца не одбаци из пшенице Господње.

Или зар не чујете, света браћо моја, како шушти срп Господњи свуда око вас, све ближе и ближе вама? Ослушните, погледајте, будите спремни!

 

 

Назад