ЖЕТВЕ ДРУГЕ

 

Тамо где и Он.

 

Рече Господ: Где сам Ја, ондје и слуга Мој нека буде. (Јован 12:26). Неки богослови тумаче пове речи једнострано, то јест, као обећање Исусово, да ће Његови верски следбеници бити са Њим у Рају. То је тачно уколико не би било једнострано. То је јасно из велике Исусове молитве пред страдањем: Оче, хоћу да и они које си Ми дао, буду са Мном где сам Ја, да виде славу Моју коју си Ми дао. (Јован 17:24). Али то је недовољно.

Јер Он Који је обећао Својима славу, прорекао је и муке и страдања слична Његовим. Следеће речи допуњују горње: Доста је ученику да буде као учитељ његов, и слуги као господар његов. Кад су Домаћина назвали Велзевулом, а камоли (неће) домаће његове. (Мат. 10:25). И још: Кад Мене изгнаше и вас ће изгнати. (Јован 15:20). Сви ће мрзети на вас Имена Мојега ради (Матеј 10:22). А доћи ће вријеме кад ће сваки који вас убије мислити да чини службу Богу. (Јован 16:2)

Прегледајмо дакле све где је Исус био од Рођења до Вознесења, а потом где су били многи и разноврсни Његови следбеници.

Рођен у миру, мада у сиромаштини. Гоњен од Ирода бежао у Египт. Живео и растао у мудрости до Своје Учитељске службе. Постио четрдесет дана, кушан од Сатане. Као Учитељ и Чудотворац деловао неуморно до краја. Склањао се у пустињу и проводио ноћи у молитви. Радовао се са радосним, на свадби, у гостима, на језеру, кроз цвећана поља и пшеничне њиве; увек са узвишеном чистотом и простотом. Жалостио се са жалосним и плакао са уплаканим. Гладовао и жеђовао.

Лечио болесне, хранио гладне, сажаљевао и помагао немоћне, опраштао свима, и поучавао све. Слављен и обожаван од народа, гоњен, мучен и најзад убијен од старешина народних. Умро, сишао у Ад и спасао огроман број адских сужања, праведника и покајника. Васкрсао у слави, вазнео се на Небо у сили, и заузео је Своје Царско место са десне стране Оца у светлости и величанству, које је имао од пре постања света.

А сад посмотримо, где су били Христови следбеници.

Заиста тамо где је и Он био, свак на свој начин и према своме дару.

Радници и занатлије на часном, али знојном раду, славећи Њега.

Испосници у пустињи, у посту и молитви угледајући се на Њега.

Свештеници и чудотворци у Његовим народима, ширећи науку Његову.

Добротвори и богаташи у помагању Цркве Његове и сиромашне браће.

Благочестиви цареви и кнежеви са страхом управљали државом, дечећи правдеу Његово Име, зидајући манастире у Његову славу и бринући за спасење своје и народно.

Мисионари ходили по свету и сејали Његово семе.

Исповедници пред судовима и по тамницама стрдали за Његово Име.

Мученици на губилиштима умирући славили Њега.

Смерни и кротки подражавали Његову смерност и кротост.

Чисти срцем, са Богом у себи, задобијали нове лседбенике Њему. Миротворци, са Његовим миром у себи, мирили браћу и ширили слогу.

Гоњени, исмевани, клеветани Њега ради, трпљењем и храброшћу задивљавали незнабошце и јеретике.

Архипастири и мудраци писали књиге о Њему и правила хришћанског пута ка Царству Небеском.

А Свети Апостоли и после њих у току векова многи Равноапостолни, били су све, свима и свуда.

Сви они на земљи били су тамо где је и Он био, распознавајући Његове стопе и гредећи за Њим, неко је ходио Његовим путем дуже, неко краће, сходно ранијем ии познијем призиву, духовном просветљењу и небеском дару. Многи су тек пред крај сишли са широког пута светског и ступили на Његову уску стазу што води у живот, прави живот.

Сви они који су у свом земном веку били тамо где и Господар њихов, сада су на небу где и Он. Сви они сада гледају славу Сина Божијега, па гледајући Његову славу и сами сијају као светила.

Како ми то знамо? Ми то поуздано знамо, јер то је Његово знање, Његово обећање и учење. А знамо то још из дуговременог искуства Цркве.

Јер, по Божјем Промислу и допуштењу, душе ових праведника много пута јављале су се људима на земљи, било у болести, било осами, или у тамницама, или на губилиштима, или у ратовима, или јеретичким смутњама: да излече, утеше, охрабре, предскажу, науче и поврате на прави пут. Јер зашто би иначе прозорљива Црква Православна тако торжествено прослављала Апостоле, Светитеље, Угоднике и Мученике Христове, молила се њима и призивала их у помоћ?

А Црква то чини зато што је осведочена, да су сви они живи и прослављени на небесима. Цркви на земљи то је јављено од Цркве на Небесима.

Њихова имена испунила су добар део Књиге Живих и њихов број је веома велики. Свети Јован Јеванђелист надживео је све своје другове скоро за пола столећа, и преживео је сва гоњења Цркве у првом столећу.

У својој чудесној визији на острву Патмосу он је видео Анђелске војске и старешине Цркве на небу: И бијаше број њихов миријада миријади и хиљаде хиљада (Откр. 5:11). Број Анђелских сила природно надмаша број људских душа, но и број ових морао је бити још у то време врло велики. Даље говори Свети Јован: И кад отвори пети печат, видјех под олтаром душе побијених за Ријеч Божију и за сведочанство. И повикаше гласом великијем: докле, Господару Свети и Истинити, не судиш и не кајеш крви наше на оним што живе на земљи?(Јован 6:9-10)

Душе умрлих праведника дакле живе у близини Бога и разговарају са Богом. А не спавају у прашини земној заједно са телима, чекајући крај света, па да се тек онда пробуде у живот, како уче неки јеретици.

Неведене визије Јованове свакако се односе на хришћане и хришћанске ученике његовог доба, то јест, до стуања у друго столеће! И како је велики број њихов! Узму ли се пак у рачун генерације хришћанске у току три столећа гоњења хришћанства до проглашења слободе Цркве, царем Константином, број пресељених хришћанских душа у Царство Небеско био би број једног великог народа. Колика крв! И колике жртве за Христа, од Првомученика Стефана, па кроз сва гоњења Цркве од стране Јевреја и Ирода, а нарочито од римских кесара, Нерона, Декија, Диоклецијана, Максенција и многих других! Само у Римским катакомбама погребене су многе хиљаде (неки рачунају на милионе). У Никомидији спаљено је једног дана 20 000 Хришћана на молитви.

Но осим ових многих Мученика, колико ли је број, свих оних Божјих угодника који истина не бише отерани из овога света мачем и огњем, него се упокојише са вером и надом, да ће и они бити примљени у велико Царство Христа Бога нашега! И то кроз петнаест хришћанских генерација од Апостола до великих Отаца Цркве. Ваистину, и ово је велика Жетва Господња.

 

Разговор II

 

- Хтели би нешто да питате, света браћо, хтео бих и ја Вас. Код људи је увек више питања него одговора. Питајте ви мене па ћу ја вас.

Сретамо многе људе, велите, који верују у Бога, али који одричу постојање ђавола. Па мислимо да је и то нека забуна и удаљење од Вере Православне.

- Право мислите, света браћо моја. Забуна и заблуда, дакако; и удаљење од Јеванђеља и Вере Православне, те још колико. Ко не верује у постојање ђавола, тај и не војује против ђавола. А ђаволу су најмилији они, који не верују у његово постојање и дејство. Јер само тако може он спокојно да врши свој убилачки посао.

Ако не би ђаво постојао, све зло би се морало приписати Богу, све зло и сваки грех. А то је страшно и помислити, браћо моја. Јер у том случају, Бог би био истовремена и истина и лаж, и светлост и тама.

Да, наш Свети, Трисвети Бог, би био и Бог и ђаво, као у незнабожаца, што је апсурдно. Шта би нам онда користила Библија? И шта би било од Јеванђеља и од Христових речи о демонима и од Његове власти над злобним духовима таме? Где ћемо са целим Новим Заветом и са огромним искуством Светитеља од памтивека до данас? Хоћемо ли да исцепамо оне листове из Требника, а којима су исписане светитељске молитве за изгнање демона из демонијака и оне друге за заштиту од демона? Онда морамо исцепати цео Требник, заједно са већим делом Новог Завета. Чули сте како при Крштењу свештеник пита онога којега крштава:

Одричеш ли се Сатане и свих дела његових и свих ангела његових?

Три пута ставља то питање и очекује одговор:

Одричем се.

Онда заповеда свештеник:

Дуни и пљуни на њега.

Даље свештеник пита:

Сједињујеш ли се са Христом?

Одговор: Сједињујем се (три пута).

Питање: верујеш ли Њему?

Одговор: Верујем као Цару и Богу.

Као што се хирургијом отрована крви гној ислучују из тела човечијег и нова, здрава крв убризгава у тело, тако се Крштењем удаљава ђаво из човека, а Христос са Оцем и Духом Светим усељава се у човека.

Крштењем ми се одричемо ђавола, а сједињујемо се са Христом. Једно је одрећи се ђавола, а друго одрећи ђавола. Првим ставом ми добијамо улазницу за Царство Небеско, а другим цепамо је.

Ај, браћо моја, како је трагичан страх људски од великих висина и великих дубина? Воле низину и воле плићину. Од висина и дубина хвата их вртоглавица.

Зато многи одричу двоје: Божанство Христу и постојање ђаволу. Желе да све уједначе и упросте. А што год људи покушају да упросте, већма компликују. Да су они стварали свет, створили би само равнице за купус и брдашца за пикнике. За чудо им је, нашто божанске висине и адске дубине!

Који одричу Божанство Христу, одричу љубав Божију према људима; а који одричу постојање ђавола, клеветају Бога, јер Бога чине праузрочником зла. Непријатељи Хришћанства живо раде да кроз две негације унесу забуну у редове верних Хришћана.

- А ви се не дајте збунити, браћо света. Читајте Јеванђеље и разумите, да је прво и основно дело Спаситеља била победа над Сатаном.

Изгнање демона из поседнутих демонима, чудо је над чудима, које нико од људи никад није успео учинити. Нити се данас демонијаци могу ослободити демона друкчије, него једино Именом Христовим. Међу нама много је живих сведока, који су по Православним манастирима видели сумашедше људе и жене, како бивају исцељени молитвом и постом. Гадарински случај безброј пута понављан је у историји Христове Цркве. И понавља се.

Пет дужности наложио је Христос Својим Апостолима, а кроз Апостоле, пастирима Цркве. То су:

да проповедају Јеванђеље,

да болесне исцељују,

да прокажене чисте,

да мртве васкрсавају,

да ђаволе изгоне (Матеј 10:8).

Ових пет дужности предали су Апостоли Цркви, као завет Господњи и Црква их непрекидно и неуморно врши, ево, већ близу 2000 година.

Ко скраћује овај заветни програм Цркве, непријатељ је своје душе. Ко од свештеника мисли да је довољно само проповедати Јеванђеље, тај испуњује само једну петину од заповеђеног.

Није ли Сам Христос рекао, да је изгнање ђавола знак доласка Царства Небеског? Ако ли Ја Духом Божијим изгоним ђаволе, дакле је дошло к вама Царство небеско. (Матеј 12:28).

А да је Његов први и главни месијански посао био обрачун са ђаволом, који је до тада држао овај свет у својој власти, као своју кућу, о том јасно говори Господ: Како може ко ући у кућу јакога и покућство његово отети, ако најприје не свеже јакога? И тада ће кућу његову опленити. (Матеј 12:29).

Ко одриче ово моћно дело Христово, тога ће се Христос одрећи, а ко одриче постојање ђавола, нека зна да се ђаво њега не одриче. И на митарствима тражиће га као свога.

Тај себе губи, али Христову жетву не омета. Јер ко може спречити Господа да учини оно што је наумио? Као што је Он у давнини о Себи рекао: Намера Моја стоји, и учинићу све што Ми је воља. (Исаија 46:10)

Чујете ли ви ово, света и светла браћо моја?

 

 

 

Назад