СЕДМЕ ЖЕТВЕ

 

На бурама и ветровима.

 

Неки философи западни, па и словенски, исали су теодосије, да оправдају Бога због зла у свету и страдања људи. Другим речима: да кажу да Бог није крив, а да не кажу ко је крив.

Ми немамо потребе да то чинимо. Христос је оправдан Својим Жетвама. Који се сејач правда пред зрном, што га он сеје и затрпава земљом, тако да зрно труне и пушта клицу и са муком расте и бори се са ветровима? Сејач сеје и очекује да жање.

Нису њему непознате све муке семена да се пробије кроз земљу, ни стабљике да се одржи на ветровима, нити влатова да се испуне стоструким родом. Он ће ублажити те муке, али их неће сасвим отклонити. Јер под мукама жетва бива светија и једрија. Њему је само стало до жетве. Чим посеје семе, Он мисли на жетву. Све друго је споредно. И жетва оправдава домаћина.

Ниједан страдални правендик у историји света, нити је остао, нити ће остати без стоструке плате у небесним палатама Створитеља свога. Ни једно добро зрно пшенице Господње није прегажено и пропало. Свако добро зрно, које сатана преко својих слугу гази и порива блатом, Анђели Божији узимају својим рукама и односе у житнице Господара својега.

Откуд изненадно у Библији Рахава Јериховнка, и Рута Моавка и Јов? Сви од народа неизабранога? То Господар жетве показује, да нигде у свету ни једно добро зрно, Он не допушта да пропадне.

Оправдање Бога, или богова, могу друге вере тражити, а не хришћанска. Хришћански Бог је више него оправдан бесмртним Царством Небесним, које је Он припремио за све праведнике на земљи. Блажени живот у вечности, више је него награда праведницима: то је дар Божји, који ни један човек на земљи не може заслужити својим делима и страдањима. То јер као оно из бајке, када је неки пастир примио на конак у своју худу колибу залуталу цареву кћи, па га цар за то учинио својим зетом и наследником. Бог не плаћа по пијачној цени. Његове плате праведницима прелазе сваку људску мери сваки разум.

То су и небовидци казали овим речима: Страдања садашњег времена нијесу ништа наспрам славе која ће нам се јавити (Рим. 8:18). У овоме је теодосија хришћанска и друге нема. А то је откровење Самога Христа, које је донело светлост и радост свему човечанству усред мрака од незнања и муке од неизвесности.

Од Христа и кроз Христа страдање праведника добило је смисао. Сви тајновидци и слуге Слова, саршено су схватили науку свога Господа о неминовности страдања праведника у овом земаљском животу.

Тако Апостол Јаков пише: Будите жалосни и плачите и ридајте; смијех ваш нека се претвори у жалост... гле, срећним називамо оне који претрпијеше. (Јаков 4:9; 5:11).

Апостол Петар: Радујте се, иако сте сада мало жалосни у разним напастима: да се кушање ваше вере много драгоценије од пропадљивог злата, које се куша огњем, нађе на хвалу и чест и славу када се покаже Исус Христос радујте се радошћу неисказаном (1.Пет. 1:6-8). И још даље: Каква је хвала ако за кривицу трпите? Но ако добро чинећи муке трпите, ово је угодно пред Богом; јер сте на то и позвани. Јер и Христос пострада за нас и нама остави за углед да идемо Његовим трагом. (1. Пет. 2:20-21).

Зар ово не одговара потпуно речима Самог Господа: Где сам Ја, ондје и слуга Мој нека буде (Јован 12:26)?

Ако дакле, хришћани страдају, знају зашто страдају, и не страдају без наде. Ако трпимо са Њим ћемо и царовати (2.Тим. 2:11-12). И сви Апостоли понављају реч свога Учитеља: Радујте се!

Али гле, рећи ће неко, подигли су се ветрови и бура у наше време хоће да потопе Његову Цркву. Таквима не дајемо одговор ми, но Он: Што сте се уплашили маловјерни (Матеј 8:26)? Зар Он није и на бурама сејао Своје Жетве и зар није стари Пророк провидео и рекао: Пут је Господњи у вихору и бури (Наум 1:3)?

У црквеним књигама, Бог је назват хитрец Господ. Вештак који се не може преварити и кога нико не може преварити. Он је вештак, Који Својом светом вештином сузбија сатану од људи, и људе на безбројне начине спасава. Углавном: час милујући, а час страшећи и бијући. Као што Свети Јуда заповеда старешинама црквеним: Једне милујте, а једне страхом избављајте, и из огња вадите. (Јуда 22-23). Или како Павле по искуству своме тврди: Кога љуби Господ онога и кара, и бије свакога сина којега прима (Јевр. 12:6).

А да ће сви који су примљени бити и бијени, неко више неко мање, то је Сам Господ више пута рекао, а још и овим речима потврдио: Онај слуга који зна вољу Господара својега па није учинио по вољи Његовој биће бијен много; а који не зна па заслужи бој биће бијен мало (Лука 12: 47-48).

Хришћански народи бивали су од почетка, бивају и сада бијени много зато што не знају, не само вољу Господара својега него и неизмерну љубав Његову, јављену васиони кроз Сина Божијега, Спаситеља света. А нико није толико мучен и бијен, као Православни народи кроз многе векове, а нарочито у овом 20. веку, у последња два Светска рата, у којима су крвници Православних народа толико пролили невине крви, да се сами гуше у њој.

Узмимо само Русију и Православни Балкан. За последњих 50 година, цела једна руска генерација прошла је кроз огањ руско-јапанског рата, прве Револуције 1905. године, друге крваве Револуције од 1917. године, па кроз Први Светски рат за правду Србије, па кроз Други Светски рат, па све до данас. Прошла је и отишла је. Кад речемо, да је Жетва Господња за све ово време била стотину милиона, не мислимо да претерујемо.

Додајмо томе, многомилиону жетву Господњу, на Православном Балкану за ово полустолеће, прво Срба, Грка и Бугара у Балканским ратовима 1912-1913. Па додајмо несразмерне мученичке жртве српскога народа у Првом и Другом Светском рату, људе, жене и децу, свештенике и првосвештенике, што изгибоше у мукама због Православља од стране Аустријанаца, Немаца, римокатолика и комуниста.

Не тугујмо због тога, но радујмо се што су наши Православни народи толико страдали за Господа Спаситеља нашег. И то страдање сматрајмо нарочитом привилегијом и Божјим одликовањем. По речи Светог Апостола: Вама се дарова Христа ради не само да Га верујете и да страдте за Њега (Филип. 1:29). Страдање за Христа је дакле дар и одликовање, а не штета и понижење.

Гле, данас нико не војује против нижих вера и њихових оснивача. Сатана ту не потребује помоћ од људи; он је сам довољан. Збопг тога антихристи нашег доба прелазе ћутке преко тих нижих вера, сачињених не од Бога, но од људи. А управљају све своје стреле само на Христову Цркву, која и јесте столп и утвержденије истине. Том борбом против Христа, тајанствено рруководи сам сатана, у страху и дрхтању, слутећи да ће га само Он, Христос, моћи победити и бацити у језеро огњено.

Немјте се пак страшити за Онога, Који се не страши никога, нити за Цркву Његову, којој је Он унапред осигурао победу над Адом. Страшимо се за себе и за децу своју, ако због нашег незнања, лењости и равнодушности будемо избрисани из Књиге Живих и нађемо се на пољу где су пси и јуродиве девојке. У кукољу, који ће се бацити у огањ. Знајмо, да ће Свемогући Христос и без нас испунити Своје небесне обитељи. Он се неће преварити у броју спасених. Он зна Своје, и нико од Његових неће пропасти. О броју пак Христом спасених, овако сведочи велики тајновидац:

Видјех и гле: народ многи, којега не може нико избројати, од свакога језика и кољена и народа и племена, стајаше пред пријестолом и пред Јагњетом, обучен у хаљине бијеле, и палме у рукма њиховим. (Откр.7:9)

Благо онима, који се удостоје убројати се у онај народ.

 

Разговор VII

 

- Хајд, још мало да разговарамо, света браћо моја, докле још има времена, да може брат са братом и богољубац са богољупцем разговарати, докле није дошло време, да само злотвори вичу, а браћа шапућу.

- Све силе које се боре за власт над светом, говоре ружичасто о Једном Свету као свом идеалу, у коме се једино може остварити људско благостање и мир. Тако говоре. Па да би задобили хришћане за тај свој идеал о једном Свету, они се позивају на предвиђено у Откровењу хиљадугодишње царовање Христово. (Откр. 20).

- Ај, браћо моја света, не дајте се преварити. Хиљадугодишње Царство Христово није никаква утеха за сав свет, него само за душе исечених за свједочанство Исусово и реч Божију. Они ће прво васкрснути и царовати са Христом хиљаду година. Али није речено где ће царовати. Није речено да ће то царовање бити на земљи; а ни помена о учешћу свих људи у том царовању, него само великих Мученика исечених за Христа. Који се не поклонише звијери, ни икони њезиној и не примише жига на челима својим и на руци својој.

Ни у ком случају ово се не може узети за планетарно царство Христово, за сав свет, нити пак у овоме свету. Но таква је особина људи, да се задржавају више на тајанственом и двосмисленом, него на јасном. Међутим, у Јеванђељима, Господ је јасно описао стање света пред свршетак времена. (Матеј, гл. 24)

Није искључено, да ће Бог допустити људима, да по спољашњости уједине народе у Један Свет. Често је Бог попуштао да људи иду својим путевима, мада то нису били Његови путеви. Мисли Моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви Моји путеви, вели Господ. Него колико су небеса виша од земље, толико су путеви Моји виши од ваших путева, и мисли Моје од ваших мисли. (Исаија 55:8-9).

Бог мења ситуације. Људи су нестрпљиви, те желе промену, чак и у најбољој ситуацији на земљи. Увек желе ново, а чим дође ново, плачу за старим, за старим добрим временом. Поштујући слободу човека, Бог често мења ситуацију према жељи људи, не пуштајући точак света из Својих руку у руке сатани.

Познаје Бог људе. Зна Он, да ће људи на својим путевима изломити се, осиромашити и изгладнети, па ће тек онда завапити Њему за помоћ. Зна Бог, да сви самовољни путеви синова човечијих воде у Земљу Недођију, али их пушта да иду до обронка пропасти, где се све илузије разбијају и где се сатана злурадо церека.

Велика је разлика између мира што га Христос даје и мира светског, што га људи желе. Први мир чува човека од корупције, а други производи корупцију, и кроз корупцију води поновним побунама и ратовима. Неваљао мир је отац рата. Узевши идеално, мир је бољи од рата. Али коруптиван мир није бољи од рата, јер је само један предах од рата. Као што се каже у Библији: И земља почину од рата (Навин 14:15). Докле? Докле људи не упрљаше мир гресима својим.

Содом није уништен у рату, него усред мира и материјалног благостања. У време мира, спољашњег благостања и сигурности римског царства, друштвена корупција доводила је цара Марка Аврелија, стојичког философа, до очајања. И он је предвиђао пропаст таквој држави. Једва да је што мања корупција била у хришћанским царствима Карла Великог и Луја XIV.

И тако је морало бити свуда, где год су људи тражили Рај на земљи, а не на Небу. Сваки свој достигнути Рај на земљи, људи су брзо претварали у пакао. И Бог је мењао ситуацију ради Своје Жетве.

- Неће так бити када се организује Један Свет, са једним Представништвом, једним језиком, есперантом, једном војском или полицијом; једним календаром, са уједначеним васпитањем, уједначеном етиком, уједначеним уређењем. Рат ће бити осуђен као лудост и варварство и онемогућен. Настаће вечни мир, сигурност и благостање.

- Тако нам говоре нови пророци Земље Недођије. Тако говоре гости и дошљаци, слуге и најамници, без разбирања шта Домаћин мисли, а ти идеју добронамерно, али по незнању подржавају и неки хришћански пастори. Они мисле, свет је постао мален; боље је да Господ има једну велику њиву сав свет него многе малене њиве и њивице. Као да ће они, који су се показали неверни у малом, показати се верни у великом (Лука 16:10)?

Може Господ попустити да се ова жеља људска оствари. У том случају, Он ипак неће бити без Своје Жетве. Само ће Његове жетве бити у бури и вихору. Јер ће у тој универзалној држави завладати квареж, каква се не памти у историји, квареж ментална и морална, коју је Апостол Павле описао из даљине времена, јасно видео и описао. Апостол, истина, говори о последњем времену, али гле, и ови нови архитекти Једнога Света сматрају овај свој идеал, као последњу фазу људске историје.

Грађани те евентуалне Светске универзалне државе, биће гори од грађана римске импрерије; много гори. Место оглашеног мира и спокојства и благостања, људи ће се осећати неспокојнији и несрећнији него икад. Кад нису могли уредити своје мале државе на своју срећу, како ће уредити, ти исти страсни људи, сав Свет?

Настаће нереди, побуне и револти на све стране кугле земаљске. Парламенти ће бити немоћни да то спрече својим бескрајним препиркама, узајамним оптужбама и тобожњим законима. Зато ће с времена на време преносити своју власт, вољно или приморано, на диктаторе, који ће огњем и мачем повраћати ред у свету.

Тражиће људи спасења само у политичким и друштвеним променама. Пробаће поново све бивше политичке експерименте у историји света. И тако ће дуго трајати, та смена парламентризма и диктатуре, аутократије, демократије, олигархије, тимократије, итд.

Најзад ће, у сумраку историје, доћи диктатор света, син погибељи којега ће Господ Исус убити дахом уста Својих (1.Сол 2:8).

А за све то време мира, среће и  благостања, биће невоља велика какова није била од постања свијета, нити ће бити. (Матеј 24:21). Због тих невоља, многи ће се покајати и повратити Богу Спасиоцу. И у њима ће Господ имати Своје последње Жетве. Она Светска држава водиће најогорченију борбу против Христа и Његове Цркве.

Јер, уједначитељима људи, народа и вера, највише ће сметати Христос, Неуједначитељ и Неуједначиви. Како би се могла уједначити истина са лажју? Лаж се не противи овом уједначењу, она га тражи, али јој се истина противи. Гле, истина и лаж нити могу орати на истој њиви, нити спавати у истој постељи.

Црква ће се Христова ставити ван закона, а за јавно спомињање Христовог Имена, биће прописане оштре казне. Али ће се спасавати само они, који буду призивали Име Господње. И Син Човечији када дође изненада и убије сина погибељи, последњег тиранина људи, да ли ће наћи веру на земљи?

Наћи ће је, али не као јавну. Наћи ће је, али не по велелепним храмовима, као што су наши садашњи, него у пештерама и пустињама. Наћи ће је, али не као одобрену и штићену, него као ружену и гоњену. Наћи ће је, али не у раскошним Литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шаптању људског језика. Јер Црква Његова почела је мучеништвом и завршиће мучеништвом, света браћо моја.

Међу Мученицима за Христа у то последње време биће многи Јевреји, по визији Светога Павла. Јер је са Јеврејима Црква и почела. Биће веома смањен број хришћана у земаљској Цркви.

И биће време када ће први пут важити гневна реч Господња: Ко чини неправду, нека још чини неправду и ко је поган, нека се још погани. (Откр. 22:11). Јер ће и позив на покајање безбожника престати.

Али зато ће Црква на небесима у то време бити пуна до препуњености. Безбројни народи и језици и колена, ликоваће у Њој, као у тихом пристаништу. Књига Живих биће испуњена од корице до корице. На последњим странама те вечите Књиге, биће светлошћу уписана имена оних последњих хришћана, које затече на земљи Господ Исус Христос, када се јави у сили и слави Својој, са свима Светим Анђелима. И сатана ће бити бачен у језеро огњено са свима својим слугама, у нељудском и у људском облику. И земља ће се спалити огњем, као чаура која је дала оно што је Домаћин од ње очекивао. И Домаћин ће бити задовољан.

А Небесна Црква, коју нико не може избројати, жива и словесна Жетва Господња, наћи ће се сва обучена у беле хаљине чистоте и радости. И запеваће и вечито певаће, Велико Славословије Светој Тројици, Богу Јединоме. И Господу Исусу Христу, Спаситељу, главном Јунаку, свеопште и величанствене драме створенога света од почетка до краја.

Блажени, који се у оне последње дане не устраше од непријатеља Исусових, у којима нема живота. Такови ће бити вечни учасници славе и радости Господа својега.

 

 

 

Назад