ШЕСТЕ ЖЕТВЕ

 

Жетве свуда и свагда.

 

Две велике заблуде уносе забуну међу хришћане наших дана. Носиоци једне заблуде говоре, да Христос није успео за 19. векова да створи на земљи царство мира и среће. Због тога треба напустити Христа и окренути се неком другом. Носиоци пак друге заблуде, јесу неки хришћански сектанти, који као усвајају мишљење оних првих да заиста Христос до сада није створио царство среће и мира на зељи, али да ће га Он створити по Свом обећању. Стрпите се, људи, говоре ови; само стрпите се, чекајте и видећете!

Ове ове заблуде проистичу од претпоставке, да је Христос имао намеру да оснује царство мира и среће на земљи. Онда се разлилазе, па сходно онј првој заблуди говоре Он то није могао учинити, а сходно дургој, Он то није хтео до сада учинити.

Никаква ослонца немају ове две заблуде ни у Јеванђељу, ни у Апостолским и светоотачким књигама, нити у учењу Православне Цркве од почетка до данас. Него машта људска и жудња за земаљским царовањем и благовањем, колевка су обеју заблуда.

Ону прву заблуду, која одбацујући Христа тражи неког другог месију и вођу, Господ је из временске даљине провидео и рекао: Ја дођох у Име Оца Својега и ви Ме не примате; ако други дође у име своје, њега ћете примити. (Јован 5:43). А ову другу, Он је унапред исправљао сталним наглашавањем да Царство Његово није од овога свијета (Јован 18:36) и да неће доћи да се види. (Лука 17:20)

Није ли Господ у првој беседи на Гори пружио утеху свима који страдају за Њега говорећи: Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на Небесима (Матеј 5:12). Не на земљи, дакле, него на Небесима. Он није дошао из неке псте и ненасељене земље, него из једног бескрајног света насељеног безбројним легионима Светих Анђела, који су стајали на службу Њему од Ваплоћења до Вазнесења, и стајаће до свршетка драме света и на век века.

Као Домаћин и Сејач, Он је рекао: У вријеме жетве Ја ћу рећи жетеоцима (Анђелима): увезите пшеницу у житницу Моју. (Матеј 13:30). И Домаћинове жетве, отпочете са покајаним разбојником и спасенима из Ада, продужују се непрестано свакога дана и часа и минута и секунда, на свих пет континената света. Своје жетеоце, Анђеле Свете, Он шаље сваком човеку у одређени му дан и час.

И жетеоци су стално на послу: по домовима, по болницама, по тамницама, по мучилиштима људским, по пустињама и пештерама, по царским дворовима и сиромашним колибама, на улицама и по друмовима, у рудницима и по фабрикама, на копну, мору и у ваздуху свуда и без престанка. И Његове се житнице пуне, и многе обитељи Оца Небесног (Јован 14:2) насељавају душама.

Ми из тога немамо разлога да посумњамо у истинитост визије једног духовника Светогорца, да је видео на небу Народ Божији који бројем превазилази све живе народе на кугли земаљској. А рачуна се, да број живих на земљи износи сада две милијарде. Што значи да се Царство Христово до у овај 20. век веселило, не милионима, него милијардама бесмртника.

Које дакле, царство земаљско може да се мери са Царством Христовим по броју, квалитету, по красоти, миру и блаженству? То је једино Цасртво у коме нема онога чега се људи страше, а има све оно што људи желе идјеже нест болезни, ни печали, ни воздиханија, но живот бесконачни. Када је Велики Павле био узнет до трећега неба и видео красоте Царства Небеснога, могао је лако рећи: Смрт ми је добитак (2.Кор. 12:2-4), и да има жељу отићи и са Христом бити (Филип. 1:21-23).

То је изјава оног истог човека, који је гонио Христа, због тога што је Христос није остварио жељу фарисеја и створио земаљско царство Израиљево. Међутим, кад је познао боље, Павле је одбацио горе. Видео је оно што је савршено и презрео оно што је несавршено. Видео је оно што око не виде и ухо не чу и у срце човјеку не дође, што уготови Бог онима који Њега љубе (1.Кор. 2:9).

А то је живот вечни и Царство приправљен од постања свијета за све оне, који остану верни и послушни Христу у овом привременом животу, погруженом у страдања и уоквиреном у смрт. Јер где влада смрт, сва земаљска царства нису никаква плата.

Да, на планети, на којој влада смрт, и која је и сама осуђена на смрт, сва блага и задовољства која око може видети и ухо чути, ваистину нису никаква плата. Јер пролазна вредност није никаква вредност.

Није ли Џингис-кан имао једно од највећих царстава у историји света, од Црног мора до Пекинга? Кад је ушао у Пекинг, чуо је он, да у Китају живи неки пустињак, који прориче будућност и твори чудеса. Победоносни Кан брзо га добави к себи, и одмах му постави само ово једно питање:

-                      Имаш ли ти лек од смрти?

-                      То нико у свету нема, одговори пустињак.

 

Незадовољни Џингис-кан, не хтеде га ништа више питати. Кад се дакле нису осећали срећни и задовољни, они људи, који су стајали на врху једног пирамидарног царства земаљског, како ли тек онај мравињак људски, у темељима такве огромне пирамиде? Право је рекао српски песник, Петар Његош:

Наша земља мати милионах,

сина једног не може вијенчат срећом.

 

Али Христос може. Он једини има лек од смрти. Управо Сам Собом, Он је лек од смрти. И сви они, који Га са љубављу носе у срцу и узимају Крв Његову у себе, са вером и надом, спасавају се од смрти. Такви улазе кроз отворене двери у Рај, у Царство без уздисаја, у весеље без краја.

Земља је сувише пространа за смртне освајаче, али је сувише тесна за Христа и Његово Царство. Спаситељ људи хоће да се сви људи спасу, па тражи и стоту залуталу овцу да је поврати великом стаду Своме. И заповедио је Цркви Својој да тако чини у Његово Име.

Ако се сви људи не спасу, то је зато што неки неће да се спасу. Господ наш Исус Христос не дејствује силом. Он очарава и привлачи љубављу. А љубав је увек имала, и имаће највећу жетву.

 

Разговор VI

 

Чудите се нечем, света браћо моја, кажите ми чему се чудите.

 

Ми се чудимо онима који говоре: ми можемо бити добри хришћани и без Цркве. Ми држимо, то је гордост која долази од незнања, себичност која не богати него сиромаши, смрт која посећује људе пре коначне смрти. Да ли правилно мислимо?

Сасвим правилно, браћо моја света, и нека сте за то благословени. Зашто је Спаситељ основао Цркву, ако се може без Ње бити? Зашто јој је дао силу јачу од Адам ако одсечени појединци могу побеђивати врата Адова и без Цркве? Монаси пустињаци проводили су безмало цео свој живот у пустињској осамљености, али нису кидали везе са Црквом. Молили су се Богу за сву Цркву Васељенску, просили су благодатне дарове од Цркве и умирали у молитвеном општењу са Црквом. Уколико су по нужди имали мање општења са Црквом на земљи, утолико су имали веће и присније општење са Црквом на небу. Њихов духовни опит у пустињи од неоцењиве је важности за Цркву Божију. И не само за Цркву Божију, него и за светске универзитете.

Узмимо једну од метафизичких наука, која се сматра на Универзитетима најтежом и најапстрактнијом. То је наука, коју философи не смеју ни да назову науком, због недовољног знања у тој области, него теоријом. То је теорија сазнања. Заиста, скромно име једног сасвим скромног успеха у тајанственој области душе људске. А не могу ни имати никада довољно, докле год узимају у обзир само спољашњу природу, која је индиферентна према човеку,а не узимају два моћнија чиниоца, која свесно, намерно, и интензивно утичу на душу човекову. А то су: Бог као пријатељска, и ђаво као непријатељска сила.

Кад човек чита књиге, рецимо, Исака Сирина, Макарија Великог, Григорија Синаита, Синајске и Атонске Оце, који су свој век провели у студирању себе и своје душе, па њихов опис сравни са модерним теоријама сазнања, заиста се мора застидети. Оно утанчано и префињено сазнање Отаца Цркве, до те мере се изгубило и огрубило у нашем механизованом столећу, да неки професори Универзитета предају омладини психологију, а одричу постојање душе! А то је таман тако као кад би неко предавао теологију и негирао Бога; или астрономију, а одрицао постојање звезда.

О, браћо моја, ми не умемо да ценимо многознанствено и многоопитно богатство наше Цркве, док се не сударимо са незнањем света. Гле, прорповедаући преко 20. векова Логоса, Црква је носилац непогрешне небесне Логике. Студирајући стално душу људску, она најбоље познаје психологију. Да, у њој се може наћи поуздана наука Сазнања, поред поуздане Логике и психологије.

Но сцоју богату ризницу знања и познања, Црква не употребљава ради своје светске славе, него једино на исправљење и лечење људскх душа и њихово припремање за Царство Небесно. Она без престанка учи људе, да верно стоје уз Пријатеља, а то је Бог Човекољубац и да вечито војују против непријатеља, а то је ђаво, отац лажи и човекоубица.

Она дозива људе као у пожару, да хитно послушају, свога јединога Спаситеља и спасу живот за вечност. Она им објављује Победиоца и Његове победе; Победиоца Који је још пре Свога Васкрсења, објавио Своју дефинитвну победу речима: Ја надвладах свет (Јован 16:33). Плодови Његове победе виде се и видеће се, у безбројним богатим жетвама.

Стари српски владари, урезивали су у своје печате крст и око крста речи: Христос одоле. На Златној цркви у Антиохији, биле су споља унаоколо написане пророчке речи о свевластном Спаситељу Победиоцу:

Царство Твое Христе Боже царство свијех веков и владичество Твое во свјаком родје и родје.

Са овим тријумфланим клицањем, Црква на земљи је срећно пребродила све бурне векове своје историје, предајући уредно Цркви небесној жетве Господње.

Ко се туђи од Цркве Божије, мрзи на душу своју. Знајте ово, света браћо моја, и реците онима који не знају.

 

 

 

Назад