ТРЕЋЕ ЖЕТВЕ

 

Спасени кроз правду, веру и владање.

 

Под великим царем Константином, настала је за Цркву слобода, али није престала борба. Едикту цара Константина о слободи Цркве, обрадовао се сав хришћански свет, као васкрсењу после тристагодишњег распињања. Извађени су из тамнице епископи и свештеници на смрт осуђени за веру, и Јеванђеље се почело проповедати не више шапатом, него гласом.

Но радост од слободе, тројако је схваћена од људи. Једни су схватили слободу као дар Божији и разлог за ново слављење Бога. Други су схватили слободу као самовољу мишљења и необузданост језика. Трећи пак као отворену могућност за испољење свих својих телесних жеља. Због тога је настала борба оних првих, противу оних других и трећих.

Они први, који су разумели заповест Апостолску: Стојте у слободи којом вас Христос ослободи (Галат. 5:1), тј. у благодатној слободи од греха, стали су све чинити у славу Божију, а на спасење своје душе. Наметнуту стегу споља, коју су преживели у робовању под незнабошцима, они су сада заменили строгом и добровољном дисциплином себе.

Сви су они према своме стању и знању, чинили максимално што су могли у прослављању Христа и у служењу ближњем. Јер слобода је ропство под лажним именом, ако није посвећена служби Богу и ближњинма, кроз коју се једино и постиже лично спасење.

Они који су били у могућности подизали су дивне храмове. Цареви су у том предњачили. И сам Константин, нарочито мајка му јелена, зидали су многе цркве. Јустинијанова Света Софија светлила је над свима као царица свих хришћанских храмова. Надахнути уметници употребљавали су свој таленат искључиво на украшавању тих храмова. Имућни хришћани оснивали су домове за сиромахе и болнице за болеснике. Благочестиви владари прописивали су постановљења, уредбе и новеле, којим се кориговало незнабожачко Римско Право и штитила вера Православна и светиња морала.

Брзим темпом почело се развијати монаштво. Пустиње, као земље о које се нико није отимао, постале су жилишта необичних грађана, монаха и монахиња. Витлејемска пештера, која је због рођења Спаситеља у њој, сијала свету лепше од свих царских палата, учинила је безбројне пештере у свету привлачним обиталиштима анахорета. Они који су хтели себе свецело предати само Господу своме љубљеноме, насељавали су пустиње и пештере, од Синајске Горе до Ирске.

Спољашња слобода значила је за њих само слободу од препрека, да могу сами себе учинити мртвим за свет, а живим за Христа. Знали су ови духовници, да блиставо царство Константиново, Теодосијево, Јустинијаново и Ираклијево, није нешто апсолутно и дуговечно, и да је оно само толико вредносно, уколико служи народима да достигну небесно царство Христово.

Број оних који су се спасавали по пустињама духовном атлетиком био је врло велики, и растао је у слободи из столећа у столеће. У самом манастиру Светог Саве Освештаног живело је само у једној генерацији десет хиљада монаха. А где су остале генерације у том манастиру, и у осталим манастирима на Истоку и Западу, нарочито у Египту, Абисинији, Јерменији, Сирији и Малој Азији?

Уз то још, јавили у се и богомудри богослови, велики архијереји, надахнути песници свете поезије, који су објашњавали догмате вере, осветљавали вернима пут ка спасењу и одушевљавали народе за Христа и Христово Небеско Царство.

Све то укупно названо је Византијском цивилизацијом. То је без сумње најдуховнија и најнебеснија цивлизација људска на земљи. Она се кроз неколико векова простирала од Цариграда на Исток до Синајске Горе и на Запад до Ирске. Са њом се позније могла такмичити само Православна Словенска цивилизација, нарочито Руска. Обе ове цивлизације значиле су у суштини одвезивање од временог и везивање за вечно, уздизање од телесног ка духовном и од смртног ка бесмртном.

Али на топлоти слободе поникле су и многе јереси. Свењ те јереси дошле су од оне друге две групе које погрешно схватише слободу. Једну од тих група Бог даде у покварени ум, због поквареног владања, а другу у покварено владање због поквареног ума.

У борби пртив свих тих лажних учења, одржаноје седам великих битака у Православном царству Византије. А то су Седам Васељенских Сабора, почев од 325. до 787. године. На тим Саборима, Оци цркве оповргли су и одбацили све јереси са анатемом, и јасно дефинисали свету и чисту веру Хришћанску.

Али то је стало муке и страдања и крви те и тај период слободе Цркве није био без многих и многих Вероисповедника и Мученика. Уз то су дошли, по Божијем попуштању, а због покварености људске, и ратови против незнабожне Персије и Скитије, против Аријевских Гота, па Хуна и најзад, против муслимана. Слободно Хришћанско царство тресло се као у грозници. Свети град Јерусалим и сва Палестина, пали су под власт полумесеца.

Хришћани у Египту, Копти, некад најмногобројнији становници Нилске долине, тако су истребљени, да и данас после четрнаест векова, њихов број износи 1 милион према 20 милиона муслимана. Рим је рушен и спаљиван неколико пута, или од јеретика или од незнабожаца. Хришћани у Асирији и Јерменији сведени су на мали број, а они у у Сирији преполовљени.

Је ли то дефицит Христов? Боже сачувај. Христос не може имати дефицита. Жетве Његове у том периоду Византијске слободе од неких 500 година, биле су више него обилате, и то у свакој врсти богоугодних људи, жена, девојака и деце: испосника, добротвора, богослова, мудрих јерарха и учитеља, страдалника и мученика. Њихов број кроз тај период пење се несумњиво на стотине и стотине милиона, од Британских Острва до Индијског мора и тајанствене земље Скитије.

Али осим те велике Жетве Господње, до које је Христу једино и стало, у том периоду учињено је нешто неисказано, велико за нас и за сва будућа покољења. Вера Православна прецизно формулисана, канони вере и владања јасно прописани, начин богослужења и прослављања Христа потврђен, лична и црквена дисциплина недвосмислено установљена.

После свега овога, у години 842. царица Теодора са сином јој Михаилом, објавила је победу Православља. Недеља Православља, прва недеља Часног Поста, одређена је за вечно празновање те победе над свим кривим догматским и етичким доктринама јеретичким.

Обилата 500-годишњица Жетва Господња у првој половини Византијске слободе додата је претходним жетвама Господњим. И тако су се небеске житнице Домаћинове све више пуниле жетвама са Његове земаљске њиве.

 

Разговор III

 

Збунио вас је неки философ историје, браћо света. Чиме вас је збунио? Велите, тиме што говори и пише, како се историја људског рода креће по утврђеним историјским законима, и , авај, како се доласком Исуса Христа ништа није променило у свету, до данас, него све се креће еволуцијом.

Човек може знати мало, а претендовати много. Тако и многи тумачи историје мање знају, него што претендују да знају. У самој ствари они стављају свој разум изнад такозваних закона историје и једино свећом свога личног разума, хоће да осветле далеке путеве човечанства уназад и унапред. Тако чини један, тако други, и трећи и стоти. И наравно, не слажу се.

Свак показује слику једног дела пређеног пута, ухваћену апаратом свога разума и хоће да том делимичном сликом објасни целиму. Међутим, та слика је само делимична и површна, јер друкчија не може ни бити.

Као што рецимо, велики сликар Ајвазовски сликајући море није уствари насликао цело море, у свим димензијама мора, у свој његовој тежини и садржини, са свима чудесима и чудовиштима у мору, нити све нијансе боја, нити све гласове, ни хуку, ни шаптање мора, нити пак укус и мирис морске воде, него само један делић површине морске на бури или у тишини.

Шта ми можемо рећи о законима историје, питате ме, синови Божији?

Прост је и јасан наш одговор: не постоје никакви историјски закони. Постоји само морални Закон Божији. Руководећи се тим Законом Божијим или газећи га, човечанство је клецало на знојном и крвавом путу час ка Богу, час од Бога. Ако хоћете, можемо то исто рећи мало друкћије, постоје само две опредељене воље и једна неопредељена воља:

Света воља Божија,

пакосна воља сатанска и између њих,

воља човечија.

 

У погледу морала, или добра и зла, прве две су воље опредељене, а трећа је неопредељена. То јест, воља Божија апсолутно је добра и не може имати у себи ништа зло; воља сатанска је апсолутно зла и не подноси никакво добро, а човечија је воља слободна да усвоји било вољу Божију, било злу вољу сатанску.Сва је историја човечанства у оквиру ове три воље. О томе нам сведоче оба Откровења Божија, Старо и Ново, као и искуство Светитеља до данашњег дана.

У том оквиру Црква Христова разуме и објашњава све догађаје у историји, она их управо једина и разуме; и она их једина зна интелигентно објаснити. Оном тројаком вољом у сукобу, Црква разуме и објашњава, како судбу појединих људи, тако и судбе народа и свега човечанства. Тај сукоб трију воља најјасније се показао на Исусу Христу. Отуда је нама хришћанима дато, да све можемо разумети и објаснити помоћу Господа Исуса Христа.

 

Дошао је Христос кад је дошао?

 

Дошао је у време Октавијана Августа, када је овај кесар боловао од реуматизма, док су његови поданици пред његовим киповима приносили му жртве као богу. Дело ђавоље!

 

Дошао је Христос ко је дошао?

 

Дошао је јунак, сходно прастаром човечанству: Изаћи ће Господ као јунак (Исаија 42:13)

 

Дошао је Христос како је дошао?

 

Дошао је Сам Бог како је и објавио преко Пророка: Ево Бога вашега Сам Он иде и спасиће вас (Исаија 35:4)

 

Дошао је Христос - зашто је дошао?

 

Дошао је да раскопа дела ђавоља (Јован 3:8). То је основно, почетно. И заиста први двобој Његов био је са ђаволом на Гори Искушења. У том двобоју Христос је остао победилац.

Добра воља Божија брзо је победила злу вољу сатанску. И носилац божанске добре воље тада се обратио колебљивој вољи људи. Са неизмерним снисхођењем слабостима људским и са љубављу која превазилази разум (Ефес. 3:19) и од које горе срца људска обратио се Он људима. Да их просвети истином. Да их ослободи страха од ђавола. Да их очисти од зле воље демонске и приволи доброј вољи Божјој. Да их избави од колебања између Бога и сатане. Да их учини децом светлости место робова таме. Да им осветли пут ка вечном животу и Царству Небесном.

Такво семе сејао је Сејач Небесни, и ускоро је отпочела жетва. Њему су послушно следовали најре њих 12, па 70, па 500, па 5000, бројеви који се спомињу, уз много веће који се не спомињу. И посленици су се множили, и Жетва Господња расла је све већа и већа.

Христос је дошао да промени само једну од оне три споменуте воље, три чиниоца историјска да промени вољу људску, а не Божију, нити сатанску. Јер су ове две последње непроменљиве. Човекољубива воља Божија и човекомрзна воља сатанска, нису потребовале промене. Он је дошао ради тријумфа човекољубиве воље Божије и пораза воље сатанске. Његова воља пада у време трулог Мира Римског (Pax Romana), када је сав свету злу лежао, а сатана сматрао да су сва царства овога света његова и да их он може дати коме хоће. Зато их је он и понудио Христу.

Ви сте чули где се говори са предикаоница, да Христос чини прекретницу исторјие човечанства. Али у чему?

У томе, браћо моја, што се Он јавља као Законодавац и Закон Историје.

У поремећају биланса у корист Бога и људи и на штету и осиромашење сатане.

Још је и време од Христа убрзано. Постало је као ништа; хиљаду година мање од једнога дана. И простор је изгубио важност. Човек је ослобођен од окова и времена и простора. Све је постало неважно; само су Жетве Господње добиле вредност.

Убрзан је ток историје. Убрзана је промена ситуације. До Јована Претече је једно, а од Јована све друго. Стари, троми ход историје са Христом је завршен, а нови отпочет. Дрвени точкови историје замењени су крилима. Закон и Пророци оно што је било најбоље у старом времену важили су само од Јована, а одселе се Царство Божије проповиједа Јеванђељем, и свак нављује да уђе у њега (Лука 16:16) промена ситуације у приватном и заједничком животу људи у Његовој је власти. Својим рукама, Он крепко држи точак историје. Нека се нико не усуди стати пред Његова кола. Јер Он је Тај, о Коме је проречено од старих Видилаца: Брз на плијен, хитар на отмицу (Исаија 8:1), тј. на плен од сатане и отмицу људи из ропства демонскога.

Код Њега је све хитно.

 

Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш... (Матеј 24:42)

Он још није био ни отишао, а већ говори о Своме блиском повратку. Јер Њему је све блиско, ништа далеко; Њему, Господару дана и столећа.

Ево Ја ћу доћи скоро и плата Моја са Мном (Откр. 22:12)

Ево стојим пред вратима и куцам (Откр. 3:20)

 

Апостоли Његови такође журе и опомињу на журбу:

 

Последње је вријеме (1. Јован 2:18)

Браћо, вријеме је прекраћено (1. Кор. 7:29)

Да не одоцни који од вас (Јевр. 4:1)

Док имамо времена да чинимо добро (Гал. 6:9-10)

Гле, иде Господ (јуда 14)

Ја трчим (1. Кор. 9:26) говори Апостол.

 

Све хитно, све незадрживо, неодољиво. Све на опрезу, у очекивању Њега, у припремању за сусрет са Њим.

И жетва за жетвом прелази у небесне житнице Његове. И све као да је Он јуче био са нама, и као да ће сутра доћи.

Он мења сутра ситуације према Своме нахођењу, ради боље жетве. Он одбацује цивлизације као старе лађе и замењује их новим. Он хоће само личности; људе хоће Он, све остало је з аЊега узгредно, помоћно, инструментално.

Он је засадио добро дрво, и од тог дрвета сабира добре плодове. А плодови су душе људске.

Ај, света браћо, историја има само једну логику, један закон и једног законодавца.

Ја вам рекох Његово Име. У том Имену је све.

 

 

 

Назад