Карл Густав Јунг

 

Један од најзначајнијих психолога двадесетог века, Карл Густав Јунг је рођен 26. јула 1875. године, у Касвилу, малом селу на језеру Констанци у Швајцарској. По једном сведочењу у породици је било много медијума и људи који су имали окултне доживљаје. Његов деда по мајци је био масон и разговарао је са покојницима. Увек је веровао да је окружен духовима, па је постављао Јунгову мајку да стоји поред њега док је спремао проповеди (био је пастор), пошто није желео да му духови сметају.

Мајка је такође имала медијумистичке способности, као и бака (опет по мајци) Аугуста Прајсверк. Јунгов отац је био пастор млаке вере, и лик Исуса Христа, који је малом Карлу стизао преко протестантизма, подсећао га је само на смрт и људе у црном, окупљене на погребу.

Зато се дечак више интересовао за Браму, Вишну и Шиву (чије је слике гледао у једној илустрованој енциклопедији) него за Христа. Као мали, имао је сновиђење силаска у подземље и иницијације у царство таме...  потпуности је одбацио сваку потрагу за црквеним Хришћанством, и определио се за паганизам, додајући му извесне хришћанске црте (типично за Њу Ејџ).

Као млади и способни ученик Сигмунда Фројда, Јунг се веома занимао за окултизам, што је, између осталог, и довело до раскида са Фројдом, који је био убеђени материјалиста. Године 1912. Јунг је, у тешкој животној кризи, доживео да су му се јавили зли дуси, који су се представили као мртви из Јерусалима, и од њега захтевали да им проповеда нову веру, пошто у Јерусалиму нису нашли оно што су тражили (очито, нису били задовољни јерусалимском вером, Хришћанством).

Тада је Јунг, по диктату демона, написао Седам проповеди мртвима, у којима пропагира новог бога Абраксаса, који Пан, Пријап, клупко крилатих змија, монструм подземља, најјасније светло дана и најмрачнија ноћ лудила, кога гледати значи ослепити, поштовати значи наћи смрт, бојати га се мудрост, спознавати полудети, а најбољи начин општења предати му се. Абраксас, древно гностичко божанство, са главом петла и ногама у виду змије, касније је прослављен у Хесеовом Демијану.

У својој књизи Сећања, снови, размипљања, Јунг је устврдио да је надахнуће за сва своја дела црпео из Седам проповеди мртвима, које је објавио потписавши их псеудонимом (именом александријског гностичара из другог века, Василида) да би избегао подсмех научне јавности.

Основне идеје овог аутоматски писаног текста су: начело индивидуације (за које некад покупавају да нас увере, како је оно исто што и Правосалвно обожење), као стремљење различитости којом човек бежи од смрти; јединство супротности (Василид, Јунг у стању транса, види лик бога-ђавола); ЧЕТВОРСТВО човекове психе ( у прповедима је саставнои део четворства, поред сунчаног бога, Ероса и дрвета живота, такође и ђаво)... Јунгу се привиђа и женски аспект Божанства - Софија...

Јунг се читавог живота бавио окултизмом, магијом и алхемијом, трудећи се да им да научно објашњење. Духови му се јављају непрестано: египатски мудрац Ка; дух-водич Филомен, са којим психолог води разговор. Сања библиотеке у којим чита алхемичарске списе; чује гласове и види средњековну прошлост са своје куле у Болингену.

Мигуелу Серану, чилеанском нацистиу, признаје да лечење многих пацијената, почиње слањем истих код астролога, који им израђују наталне мапе. Пред крај живота (сведочи његова ученица Рут Бејли) разговара са шерпама и лонцима у болингенској кули, коју је исцртао магијским симболима.

Наравно, списи су му маскирани научношћу; Психологија и алхемија, Аион, Сећања, снови, размишљања, врхунци су окултистичке науке двадесетог века...

У својој познатој студији о Јуноговј психологији, његова уленица Јоланда Јакоби, истакла је да дубинска психологија опознатог Швајцарца није имала само медицински смисао, него да она, пре свега и изнад свега, систем образовања и духовног руковођења.

Зато Пол Виц у својој књизи Психологија као религија с пуним правом примећује да циљ индивидуације, достизања тзв. Сопства није научан, него религијски. Међутим, Јунгова религија не може бити Хришћанство. Он није зано и није волео Христа, мада је пуно причао о архетипу Христа у нама.

У књизи Сећања, снови и размишљања, он вели:

За мене Господ Исус, никад није постао сасвим стваран, никад у целости прихватљив, никад до краја достојан љубави, јер бих увек изнова размишљао о Његовом подземном двојнику, застрашујућем откривењу које ми је дато, иако га нисам тражио.

Виц каже: Циљ самоостварења или самоактуализације је у сржи гностичарски, при чему заповест: познај и изрази себе замењују јудеохришћанску заповест: Воли Бога и ближњега /.../ Јунгово откриће психологије религијских симбола је важно, али овде, с обзиром на усредсређење на човеков унутарњи живот, постоји велика опасност да психолошко искуство религијског несвесног, код човека постане замена за истинско религијско искуство, које долази од трансцендентног Бога, Који делује у историји.

У својој књизи Одговор Јову, Јунг је у потпуности доказао да је гностичар: за њега је Јахве Старог Завета морално несавршенији од многострадалног Јова; у својим психолошким расправама о религији, Јунг је дао идеолошку основу за новодопску тезу да је Бог у Човеку, и да човек може достићи самообоготворење... Присуство архетипа Бога у човеку не значи да Бог објективно постоји...

Тако је Карл Густав Јунг, тумач ЈИ-ЂИНГА и алхемије, дао допринос ширењу Водолијашке завере, што је признала и аутор истоимене књиге Мерилин Фергасон. Она је, наиме, изјавила да су главни идејни надахнитељи Њу Ејџа, били психолог Јунг и римокатолички теолог пантеиста Пјер Тејар де Шарден...

 

 

Назад