Увод У потрази за рајем

 

Човек не може без раја. Ако нема раја. Човек ће га измислити; ако не нађе рај, човек ће извршити самоубиство; ако га неко спречава у потрази за рајем, човек ће га уклонити са пута...

Али, човек је пало и пропало биће. Он је имао рај и изгубио га је; он га се магловито сећа, као да га види у даљиуни неког од детињих снова. Оно што не види, он домаштава, доцртава дописује; не његовој мапи раја много је непостојећих земаља за које претпоставља да би могле бити управо оино жуђено. А нису, и корак ка тим земљама је најчешће корак у празно.

Шта све данас може бити сећање на рај? Почев од баналних поп-песмица о самоћи њих двоје заљубљених, који долазе у срце на таласима Прислијевог или Синатриног гласа, преко жеђи за Индијом и светим рекама Гангом и Индом, за које се западном, од лажи уморном човеку, нашем савременику, чини да ће у њима спрати сву прљавштину душе до потребе да се нађе материјалистичка вертикала постојања летом у космос (висдина), археолошким истраживањима (дубина)...

Све цивилизације су саањриле о рају, и плакале за рајем, и тражиле пут ка њему; али је била магла, и маглуштине су дочекивале уморне путнике, а после баруштина пустиње, а после пустиња снегови и лед...

Путеви човечанства се беле од костију оних који су пошли да траже рај...

Зато је човечанство рај увек повезивало са Месијом Спаситељем. То јест, човечанство је увек вероавло у Човека Путовођу, који ће рај открити и ка рају повести. Тај, наравно, није могао бити обичан, један од оних чије се кости беле крај пута у нигдину која се привиђала као обећана земља. Сама чињеница да је он Зналац Пута, и да је рај за њега присан простор, саа којим се сигурно познаје од искони, чинила је жељеног Човека вишим ид човека. Чинила га је Сином Божјим, Богом...

Бог се мора јавити да би нам открио пут у рај, вапили су луталице и просјаци...

И Бог се јавио у телу људском, и показао, и открио, и отворио двери, и позвао човечанство: Хајде за Мном!

Показујући на Себе, показао је Пут: Ја сам Истина, Пут и Живот...

Откривајући Себе, открио је рај као вечну кућу свих који га желе и траже: У Дому Оца Мојега станови су многи...

Отворио је двери раја разбојнику, пре свх других, да би показао колико Му је стало до свакога од нас, и да нема тог злочинца који се неће грејати на огњу Божје љубави, само ако се покаје и завапи Помени ме, Господе, у Царству Своме.

Позивајући човечанство, Бог Који је постао човек први је, Крстом Својим, кренуо кроз баруштине, пустиње и снегове греха и смрти, и васкрсавши, заувек сатро све препреке на путу ка рају...

Многи су Га примили као Путовођу, и пошли за Њим. Крв и месо пролазних и смртних постајаху ткиво вечности...

Али многи су се уплашили, и застали и рекли: Тежак је пут који нам се нуди. Он, додуше, води у рај, али тражи да носимо крст... Зашто да не потражимо неки рај коме не претходи крст? Зашто да будемо распети да би нам израсла крила којима ћемо тамо одлетети?

И почели су да траже рај, поново, без Путовође...

То јест, појавиле су се многе путовођр, са широким трговачким осмехом и пуним џепом бомбоона за мамљење сластољубиве деце овог света. Јер, они који нису хтели да им Крст буде рајска лествица, потврдили су да желе сласти овога света, које су близу као врабац на руци, више од сласти оонога света, далеких ао голуб на грани... Заборавили су да је лек, када се пије, горак, али лечи; нису се сетили да је отров, када се пије, сладак, али трује. И пошли су за новим путовођама.

Поворке добровољно ослепелих кренуше, са свију страна света, у рај без Крста и Васкрсења. На челу свих человођа и поворки био је онај коме је слепило људско најдраже, лажа и отац лажи сатана... Он је свирао у флауту, омамљујући слух вођених музиком блиског  раја; он је ударао у бубњеве и позивао да се у рај умаршира; он се смејао и забављао своје следбенике, причајући им о уживањима у блиском рају...

И људи су уживали успутна задовољства, верујући да су она само предукус коначног. Колоне су свраћале у друмске механе, свака у своју, и пијанчиле до зоре, заборављајући на све тегобе пута и подсмевајући се Ономе, Који им је нудио рај по цену Крста. Повраћали су, знали су да је пиће лоше, али су хтели још, још, још...

Хроми Даба, газда у свакој друмској механи, долазио је да рачун наплати тек пред зору.

Цена је увек била иста: пијаницама је тражио душу. Пијанци су се бунили, али их је он односио у ноћ смрти... Само су костивостајале да се беле на путевима који су беспућа...

Ово је прича о вештачким рајевима који су претходили Новом Добу, Добу Водолије, које неумитно долази...

То јест, о друмским механама, које маме уморне путнике, и у којима се плаћа тек пред зору... Душом...

Ово је прича о путу којим се чешће иде...

Ово је прича о царству празнине, које су много пута покушавали да представе као Царство Божије...

 

 

Назад