Како сам кроз транцеденталну медитацију (ТМ)

постао и умало остао роб

Зоран Поповић бивши медитант

 

Када сам први пут чуо за трансцеденталну медитацију, имао сам 35 година. Био сам ожењен и већ сам имао сина и кћерку. Та 1985. година била ми је изузетно тешка. Покушавао сам на све начине да обезбедим породици пристојан живот. Радио сам у електродистрибуцији као електричар, истовремено похађао вишу школу, а услободно време обрађивао сам земљу. Стално сам био изнурен и напет, а уз све то имао сам проблем браку. Онда сам од колеге на послу чуо за медитацију. Причао је како је њему и његовој супрузи медитирање дало мир и унутрашњу снагу. Учинило ми се да је то можда решење. Убрзо сам преко колеге упознао Жарка Тришића, мог будућег учитеља медитације.

Жарко, инжињер електротехнике ми је причао да је био дугогодишњи наркоман, а медитацију је научио у Холандији, када су га, полумртвог, однели са улице у један од специјализованих кампова Махариши Јогија, оснивача секте Трансцедентална медитација. По Жарковој причи он је тамо научиода медитира, иизлечио се оддроге. Међутим, док сам решавао своје проблеме, које ми је медитација проузроковала схватисгсамда се мој учитељ није излечио од нарко-маније, већ је синтетичку дрогу заменио природном те је тако и даље остао наркоман само у виду аутонаркоманизма. И тако је Жарко своје знање" преносио даље по Југославији, промовишући секту ТМ.

Увођење у секту је почело тако што смо се нас двадесетак сваког поподнева састајали у Жарковом стану на Новом Београду. Учио нас је да се опуштамо, да осећамо пријатност без икаквог стварног пово-да или разлога. Учио нас је да се смејемо истим стварима, стварао је од нас једну кохерентну групу. Већ после другог састанка били смо медитанти, а да тога нисмо били свесни. Сви смо морали да попунимо анкетне листиће: личш подаци, занимање, брачно стање, месечна зарада, чак здравствено стање, свеје то морало да се напише. Касније сам сазнао да су сви ти подаци одлазили у централни компјутер Махариши Јогија.

После шест дана дошло је време за "пријем" у Трансцеденталну медитацију. Пуџа, обред иницијације се такође одвијао у учитељевом стану. Просторија је била "окађена " мирисним штапићима. Преко сточића је био бели чаршав на којемје стајао бронзани свећњак, а изнад њега била је слика Гуру Дева, "духовног оца трансцеденталне медитације". Ушао сам унутра носећи цвеће, воће и белу марамицу, како ми је Жарко рекао. Све сам то ставио испод слике, као дар. А онда је учитељ почео тихо да пева на санскриту. Био сам збуњен, нисам разумео ни реч, али сам осећао да ме то певање невероватно опушта, осећао сам смиреност коју је у том тренутку осећао и мој учитељ. Када је осетио да сам пао у дубоку пријатност, Жарко ми је рекао моју мантру која се одређује посебно за сваког човека. Моја мантра била је "хиеринг". Учитељ мије наредиода прво тихо изговарам, а онда да је понављам у себи. Док сам, клечећи пред олтаром са својим учите-љем, понављао речи на санскриту, није ми било јасно да је то у ствари ритуал обожавања хиндуистичких богова. После извршене иницијације вратили су ми марамицу на којој је хемијском оловком био написан датум када сам примљен у секту. То је био мој "космички рођендан".

Тако сам тада преварен и преверен.

Односно преваром уведен у другу веру.

Новом члану одмах су саопштена "правила игре ": мантра се ни по коју цену никоме не сме рећи, за време медитације не сме се стајати, медитирање не сме да траје дуже од 15 минута, јер медитант може да падне у депресију, или да се изгуби негде у ходницима своје главе,...

Никакво детаљније објашњење нико није хтео да ми да, и то је у мени побудло сумњу. Медитирајући неколико пута са својим учитељем, осетио сам на неки (врло) чудан начин да Жарко хоће да утиче на мене. Касније, истражујући ТМ, сазнао сам да су сви учитељи ТМ-а обучени да своја осећања преносе на своје ученике, да их на тај на чин контролишу. Слутио сам да ту ипак нешто није у реду, али сам медитирао и даље. Било ми је пријатно и нисам видео разлог зашто би себе лишио тог задовољства.

Убрзо ми се у медитирању првдружила и моја супруга. У моменту сам помислио да је медитација одлично решење за њену врло плаху нарав. Сви који су медитирали изгледали су врло смирени и срећни. У то времеја лично сам просто блистао од задовољства, био сам веома смирен. Сви су приметили промене на мени. То је заинтересовало и мога сина, Ивана, па сам и њему показао како се медитира. Имао је тада само 13 година. У прво време, све је било у реду. Свирао је гитару, био одличан математичар, бавио се манекенством... Убрзо је уписао два факултета.

Али, тада за мене и моју породицу почињу проблеми који ево трају више од једне деценије и не види се моменат њиховог разрешења. Супруга је почела да пада у депресије, а и синје почео драматично да се мења. Иван је почео да замењује медитацију за стваран живот. До тада активан младић, повлачи се у себе, одлази у манастир где оставља све своје ствари да би се убрзо опет вратио код мене. Лекари су поставили дијагнозу "депресивна психоза" и он је од тада, од своје 18. године, десетак пута био на болничком лечењу.

Тада ми је постало јасно да ТМ није никаква безазлена техника за уклањање стреса: јер током једне медитације успео сам себе да натерам да устанем, али сам се истог тренутка срушио на под. Схватио сам да уопште немам контролу над својим телом. Покушавао сам да престанем да медитирам, али то просто није било могуће, и тада сам се стварно уплашио. Ако бих прескочио само један дан, хтео сам да искочим из сопствене коже. Морао сам опет да изговарам своју мантру. Научио сам да та стања још више продубим, да се спустим до нивоа где не осећам ни време, ни простор, ни своју материјалност. То је било неко стање врло блиско клиничкој смрти. Кад ми је била потребна јача доза, јер медитација је као дрога, продужавао сам свој мали експеримент на неколико минута. Из тог стања излазио сам обливен хладним знојем. Схватио сам да морам да се извучем.  

Међутим, било је то знатно теже него што сам очекивао, пошто сам десет година медитирао два пута дневно. Оно што сам доживљавао као своју моћ, одједном се претворило у моју стравичну немоћ.

Прва година одвикавања од медитирања била је прави кошмар. Био сам депресиван, нисам имао вољу за животом, нисам имао мотива да било шта радим. Почео сам да се "случајно" повређујем, падам, правим грешке на послу. Често сам доживљавао "сужавање свести", тренутке када се из чиста мира изгубим, западнем у оно ништавило као из медитације.

Једне ноћи није ми било добро, нисам могао да спавам. Отишао сам у болницу "Лаза Лазаревић" и пожалио се доктору како ми је тешко од медитације, а он ми каже: - "Медитирате? Па то је дивно! Хајдемо заједно!" Нисам могао себи да помогнем и неко време био сам на лечењу. Медитација је и лудило и није. То јесте пријатно, али се задовољство скупо плаћа! Медитирањем се човек ослободи једног дела личности који га мучи и онда му је све лепо. Учитељи вас науче да не мислите на проблем и за вас он више не постоји. Осећања, осећања...али она више нису везана за реалност. Човек се осакати, обезличи. Медитација одваја човека од живота. Што би неко тражио задовољство ван себе кад може да га створи у себи, понављајући мантру. Кад се дуго времена медитира, човек спозна онај лош део себе. Зато се код многих медитаната као последицајављајуразне психозе, панични страхови... То је сигуран пут ка самоубиству.

Прошло је готово десет година како сам изашао из медитације. Данас више не осећам никакву потребу да у себи изговарам магичне речи, али се понекад уплашим да је задовољство које осетим при неком лепом догађају она нихилистичка, лудачка пријатност коју доноси медитација. Уједно сам сигуран, тамо се више не враћам. Не само да се не враћам него се са гађењем гнушам свих оних стања и осећања, у која сам преваром и превером био уведен. Ја, православац да се молим хинудистичким и парахиндуистичким "боговима" тј. демонима! Надам се да ће ми Бог Господ отаца мојих опростити глупости које учиних и због којих се горко кајем и дан данас.

Научио сам санскрит, прочитао Веде, проучавао хиндуизам само да бих разумео шта су ме слагали моји учитељи", написао сам чак и књигу о томе шта скрива трансцедентална медитација, а на неколико других био сарадник при приређивању. На тај начин желим да помогнем свом сину који се још увек лечи, али и свима другима. Сачувај нас Господе од наше глупости, и од свих онихкоји би требало да нас чувају, а у ствари сујањичари предходнице новог светског поретка " - секташа.

 

Преузето из часописа Истина

број 01. мај-јун 2002. година

 

 

^