Личност оснивача секте

Професор Александар Дворкин

 

 

У материјалима конкретних секти можете видети, да практично иза сваке од њих, постоји дугачак ланац насиља, напада и злочина до великих тежина. Ту нема ништа за изненађење: то је карактеристично за било који систем, где циљ оправдава средства.

Потшо све тоталитарне секте сматрају да циљ оправдава средства, све оне постављају своје интересе изнад закона. У сима њима постоји двојни морал и двојни стандарди. Ако су њихови чланови уверени да је циљ, постављен пред њих праведан и исправан (прецизније би било рећи: ако су њиховим члановима приказали тај циљ, постављен пред њима, праведним и исправним Проф.А.Д.), они се неће зауставити пред тим, да слажу, украду, доведу човека у заблуду, прибегну ка контроли свести своје сабраће, или на крају крајева, оклевећу јавне и државне раднике, указујући им противљење, а такође и физички уклоне неугодног им човека (или групу лица).

У стварности, имао посла са мафијашким структурама, исковане гвозденом дисциплином и беспоговорном послушању свом руководству. [1]

И тако, можемо са великим степеном сигурности тврдити да је тоталитарни сектаризам блиско повезан са криминалом. Међутим, секташи одбацују ову тврдњу, говорећи, да преступи, извршени појединцима (чак и највишим чиновницима) члановима организације, не означавају преступе саме организације. Они указују на чињеницу да, при присуству многих судских осуда, које осуђује разлиите секташе, постоји веома мала веза са самим сектама. Штавише, дају примере злочина, извршених од Православних, католика, муслимана, итд. А ипак, ми, знајући то, не говоримо о злочинима Православне Цркве, католика и ислама.

У одговору потребно је да докажемо, колико учење сваке секте оспособљава за чињење преступа. Ово изгледа довољно једноставно: довољно је погледати у било који секташки рукопис или њихов материјал за унутрашње коришћење и како се каже, да се коса дигне на глави. За нас, Православне, то је очигледно, али и поред тога људима из световних кругова, ово не може оставити утисак, пошто ће секташи као одговор жонглирати са из контекста, извађеним цитатима из Светог Писма и светоотачких дела.

Као што је и Лутер говорио (и ту смо са њим у потпуности сагласни), сам ђаво може цитирати Свето Писмо са великом користи за себе. И на све наше одговоре, да ми не схватамо тај или неки други део буквално, секташи ће говорити исто то и о својим свештеним рукописима.

Зато је неопходно тражити други критеријум. Дајте да пробамо да на позицији светских историчара религије, да би им могли принети њихов аргумент. Заиста, преступ, почињен од члана организације, чак и високо постављеног члана, може бити не типични (на крају крајева, знамо, из историје Цркве, да су и Православни архијереји понекад чинили преступе). Али тешко ће се неко  расправљати, да највећи утицај на организацију има сам оснивач.

Личност оснивача религиозних организација јавља се кључем за даље постојање организације. Мање, али такође веома важно значење има прво поклоњење непосредних ученика оснивача, при којима се усклађује делујућа организациона структура. И на крају, веома важни значај имају реформатори, којима се даје да врате организацију или део отпао од ње, на нови пут развоја. Њихова улога може да се приближи улози другог оснивача.

Мало ко ће се спорити, да садашњи католицизам носи на себи веома приметне ознаке његових бројних реформатора, од папе Николе, папе Григорија VII, до II Ватиканског Сабора папе Јована XXIII и садашњег папе Јована Павла II (Војтиле).

Мало ко ће се спорити, да су Лутер и Калвин постали фактички оснивачима својих цркви, које до сада, носе на себи печате њихових личности. Мало ко ће одрицати ту улогу, коју у организацији ислама играли првих неколико калифа, који су руководили после Мухамеда.

Само у Православљу нема такве личности, осим Самога Христа и Његових Апостола, чији би значај за нашу Цркву био тако важан, као значај горепоменутих личности за њихове организације. И то одсуствовање у вођству наше Цркве, само људских, земаљских личности, које би своје идеје могле назвати пуноћом Цркве, јавља се главном гаранцијом тога, да је Црква пре свега Организам, који је основан Божанским Оснивачем. И зато преступи, учињени тим или другим јерархом, не може да компромитује само Православље.

А ако је оснивач религиозне организације душевно болестан? Ако је он манијак или убица? Ако је он патолошки амбициозан и среброљубац? А ако је прво покољење после њега криминално друштво? Ако у току десет година после смрти гуруа, већа половина од њих, које је он сам прогласио својим званичним наследницима, седи у затворима због криминалних преступа? Ако човек, који је себе прогласио за пророка и великог реформатора Хришћанства сексуални манијак и развратитељ младих? Каква ће бити организација, створена од таквих људи?

Организација, која своје осниваче по правилу сматра најбољима, најчистијима и најмудријима од свих људи, живелих на земљи просто боговима? сетимо се, да гуру-оснивачи, као по правилу, сматрају ауторима (творцима) "свештених" рукописа и да је свака њихова реч апсолутна (да кажемо, усечена у гранит) и не подлеже промени.

Тада је историја преступа сваке од тих организација у потпуности природна. Друга таква организација просто не може постојати. Из овог разлога је изузетно важна за историју сваке секте, личност њеног оснивача.


 

[1] Дворкин А.Л. Десять вопросов навязчивому незнакомцу, или Пособие для тех, кто не хочет быть завербованным. М., 1995, С.9

 

 

Материјал из књиге Професора Дворина

"Сектоведение. Тоталитарные секты.
Опыт систематического исследования "

 

 

 

^