У ђавољој мишоловци

Писмо мајке припадника секте "Породица"

 

 

„Мудри ће наследити славу, а безумнике ће однети срамота“

 

(Приче 3:35)

 

„Чувајте се од лажних пророка,

који долазе к вама у оделу овчијем,

а изнутра су вуци грабљиви“

 

(Матеј 7:15)

 

 

Добри људи! Будите опрезни!

 

Говорићу вам о својој несрећи. Нек вам Господ помогне да се не нађете у сличној ситуацији. О, како сам схватила сада погубност духовног незнања! Тако, будите трезвени јер не знате укоји ће час ваш Господ доћи. Сам сам подизала двоје своје деце. Радила сам и радила, учила и лечила. Како је једној тешко... Нисам знала шта је одмор. Исцрпљеност, а временом и болест, некада би ме просто обарали са ногу. Моја деца су одрасла. Завршила су школу. Нове тешкоће. За даље школовање неопходан је новац. Нема новца. Син је завршио часове, радио је две године. Са послом је ишло врло тешко. Син је почео да се понаша проблематично. Почео је да пије. Спопао ме је страх да ће син пропасти. И ту су нас срели људи, „верујући“, млади момци. Углађени, услужни, пуни љубави, спремни да поласкају речју, да помогну делом. Сво разговори – о Господу, о Библији, о помоћи ближњему. Каква радост. Пријатно и душекорисно дружење (тако ми се чинило тада).

Неколико месеци је рошло, син се оженио са девојком из тог „верујућег“ друштва. Споља је све изгледало нерекидном идилом. Проучавали су Библију, молили се, приређивали састанке у вртићима, затворима, школама, факултетима, говорили о Богу, приређивали концерте са „божанском“ тематиком, повремено организовали и материјалну помоћ у стварима и другим производима. Сусрети су увек пролазили емоционално и духовно испуњено. Ништа лоше се није могло видети. Чинило се, Бог је увек близу, сви су захвални и срећни. Армија (духовног) спасења – тако себе називају та деца, увек приступачна и добронамерна. Постоји и други назив – „Породица“.

Две године сам блиско сарађивала са „Породицом“. Била сам довољно блиска са неколико „пастира“, а већина њих су странци. „Породица“ је почела са својим постојањем у Америци, у Калифорнији. Сада имају своје заједнице у многим земљама света. И код нас у Новосибирску су били њихови људи из Америке, Француске, Ирске, Југославије, Пољске, Аустралије, Јапана, Немачке и др. Видела сам њихово постојање, спартански начин живота. Цео живот на точковима, велике породице са малом количином ствари. У привременом обиталишту никакве раскоши.

Унутарпородично постојање – стремљење ка чистоти, потчињење пастирима, сви раде у дому и ван њега. Максимум времена је остављено за изучавање Библије, часовима из Светог Писма са људима, молитвама. Људи их из захвалности помажу стварима. Ништа лоше нисам видела.

О Господе! „Отвори ми очи“, „Срце чисто саздај у мени“ – често смо се молили стиховима псалама 118:18, 50:12. мој син са породицом (имају двоје деце) већ четири године живи и ради са „Породицом“. Осећала сам забринутост задњих годину дана. Дуго нисам могла да схватим да није тако.

Нека отуђеност у општењу, тајанственост, није се догађао обичан, искрени разговор. Сломила се природна, жива заинтересованост једног за друго. Мајка и син су почели да буду туђи једно другоме. Зашто? Нисам могла да схватим. Те године су деца дошла код мене на месец дана (последње три године живе у другом граду. Како сам желела да поразговарам! Врло су ми недостајали. И шта? Несрећа и неисказани су ме посетили, а не радост. Како објаснити, да није тако постоје осмеси, али не живи, већ „амерички“ – „осмехни се, покажи зубе“. Осмех, ругање искреношћу. Ту су речи „како си?“, али са тоном „ није ме брига како си“.

Може се десити и да те слушају, да би показали уљудност, а затим поучавају стиховима из Библије, (они су сада велики познаваоци стихова из Светог Писма). Извештаченост у покретима на сваком кораку, неискреност, тајанственост, држање дистанце. Шта крију, од кога се скривају? Син је смршао, изможден је. Лице - маска, кроз коју се пројављује огроман умор и страх. Поглед час болестан, час безуман. Син се понаша бучно, неспокојно. Такав је осећај, као да у његовом телу, као у одећи, седи други човек и да њиме манипулише.

Јасно се види (бар мени у крајњем случају) расцеп личности. Син постојано бежи, бучан је. Објективно у стварности дела је много. Али делима се не може објаснити страх у очима, као да син жели да побегне. Али од кога? Од људи? Од мојих питања? Од себе?

Колико сам пута покушала да поразговарам озбиљно о послу, о животу, о вери... Син бежи од разговора, затвара се, бежи, као да је програмиран. Други се пут понаша лоше, дође ми да га ухватим за рамена, да га продрмам како треба и да повикнем: „Погледај ме у очи, освести се, шта то носиш у себи ту страхоту, послушај самога себе, шта то говориш?“ – а очи напротив – стаклене, беже од мог погледа. Хладно и страшно. Већ не желим да вичем. Ужас ме паралише.

Законито и незаконито сам добила литературу, којом се они руководе у својој делатности. Скоро сва је а енглеском. Успела сам да се домогнем пар превода. Прочитала сам. И ужаснула. Ето откуда такво лицемерје! Ето зашто тајанственост! Ето зашто отуђеност!

„Наша религија је савршено нова религија. Ми смо револуционарна армија Господа. Ми смо елита армије Божије. Ми смо посебни. Ми. Само се ми бавимо озбиљним делима. Судбине света су у нашим рукама. Наша револуција је потпуни прекид са традицијама човека и његовим оронулим и лицемерним црквама без Христа. Ми смо последњи људи Божији. Ми смо идеална црква, нова црква. Ми смо истински пророци, који слушају Господа; остатак верујућих су глуви, слепи и неми. Ми смо потпуно нови народ и духовно, и у вери и пракси, у нашим методима. Ми смо јединствени на земљи, којима нема сличних.

Ми смо најслободнија црква у целом свету, најслободнија у сваком погледу. Слободни у нашем спасењу без превара са делима, слободни у свом животу, у нашој љубави, у нашем сексу, у свему! Ми смо најслободнији. Прељубе више не постоје за хришћанина, који живи по закону љубави. Све је дозвољено ономе који живи по Божијем закону љубави. Нова црква Господа је прелепа, млада, сексуална невеста Христова, која трепери од  узбуђења, од Његове енергичне љубави, да би родили милионе деце за Његово вечно царство. Идемо на необуздане подвиге фанатичног сведочења и апсолутне оргије Божанске љубави.“

Читала сам тај бесконачни делиријум и у ужасу мислила – срце ће ми се зауставити. У свести су пролазиле хиљаде епизода, које су морале да ме побуде на опрез, да сам имала знања о нашој духовној култури. Само при светлости је видљива прашина – у мојој глави те светлости није било. Моја духовна некултура – моја несрећа, мој грех. Ето моје прве казне за то - у мојој деци.

Људи! Не понављајте моју грешку! Умишљеност, јер сам довољно образована, самооправдање вечитом заузетошћу, недостатком времена – не помаже да утишам бол за децом, који сада осећам. Идите у руске храмове, док раде, идите у Православне храмове, док звоне звона!

Не треба тражити пут ка Господу нашем уз помоћ нама туђих култура, оригиналних учења веселих и „добрих“ људи.

Зашто сам пала на замку мисионара? Моја потрага за Богом је почела након објаве слободе савести и религиозног вероисповедања. Сиромашни руски храмови живели су у очекивању те слободе, да би све силе бациле на обнову храмова. Нису имали ни времена, ни моћи за мисионарско православље. Нисам имала додир са верујућим људима, није било православних књига. Верујуће баке у храмовима су својим понашањем одбијале од храма. Слава Богу, што није од Бога! А они – млади, препуни живота, спремни све да ти објасне, свему да те науче, да ти у свему помогну!

Мисионарску групу „Породица“ организовао је протестантски проповедник Дејвид Берг. Није будала, велики је зналац и трагалац; мислим да је са психом имао велике проблеме, исто као и са сексом. Мислим да је своју „Породицу“ организовао да би могао да спроводи своје сексуално изопачење и интелектуални делиријум. У „породици“ је прихваћено да се он назива „оцем“. Мислим да су многа деца – у ствари његова сопствена деца. Тај „пророк“ је отишао у други свет пре четири године (1994.), са 75 година. Данас „Породицу“ чини „мама“, „царица“ Марија Бергова жена) и „цар“ Петар (нови Маријин муж).

Они никада не говоре којој конфесији припадају. „Каква је разлика, како се називамо“, говоре они, „главно је да верујемо у нашега спаситеља, Исуса Христа“. У њиховим писмима сам прочитала њихове „револуционарна правила“. Строга дисциплина у свему. Јасна указања, са ким како треба себе држати, о чему говорити, како одговарати на питања, коме, колико, и какву информацију је могуће дати. Постоје информација за „овце“, тј. људе које је неопдоно обрадити, „спасити“.

То су књижице из Библије и молитве, лепи плакати са текстовима, који призивају на веру у Бога, аудио и видео касете. Све то призива на љубав према Богу, према добру, милосрђу, мислима о Промислу Божијем. По мери „духовног узрастања“ овцама се предлаже духовна литература са упутствима како хришћанин мора да се влада.

Треба рећи, да „Породица“ пажљиво прати многе новости из различитих грана знања – политике, економије, философије, психологије, медицине, педагогике, науке и другога, лако манипулишући њима за своје директиве.

Под видом помоћи у изучавању Библије, људима се даје материјал, вешто преправљен из тумачења Библије од стране Берга плус разних новина (да би одржали Библију са данашњим човеком) плус откривена упутства (за овце – то су савети од „мудрих људи“, за „ученике“, тј. приближене језгру „Породице“ – то јест упутства самог Берга).

У писмима за посвећене, строга упутства су дата у виду психолошких тренинга (метода психолошких тренинга, који користе психотерапеути, „биоенергетичари“, хипнотизери).

Човек који је пао на замку таквих мисионара, бива поучаван од њих: коме, колико и шта је могуће дати. Кога „образовати“ даље, а кога оставити у рангу другова (нека помажу, ко чиме може). Често се у реду другова појављују људи који имају утицај у некој области (телевизија, право, медицина, трговина), тј. они који реално могу да помогну и да прикрију. У посвећенике могу да уђу само млади људи, људи у годинама су – „старе мешине“, њих је могуће само искористити, они нису у стању да донесу „свеже вино“.

Инструкције за посвећене су: Бог је љубав, а љубав је – секс. Ми смо спасиоци. Исус је принео телесну жртву. И ми, Његови ученици, морамо да се жртвујемо телом, да би „спасили“ друге. Другим речима: треба научити, овце, ономе што је неопходно. Интелектуални разговор о Богу – молим, срдачни – такође. Тело је гладно –  нахрани га. Секса нема – молим: ми ћемо и преспавати са тобом – само поверуј у Бога.

Жена мора бити веома нападна, сексуална, да би намамила „заблуделе“. Она мора носити минимум одеће. Девојчице морају да се уче том „послу“ још од детињства. Ради тога се њихова деца уче сексуалним играма, обучавају их од детињства, да су гола тела – природна, зато у кући често иду голи, или полуголи, а секс је исто тако неопходан као јело, само „није неопходно да се преједеш“.

Последњи „бисер“ упутстава – „љубећи Исус“, „откровење“ руководилаца „Породице“ из 1996. године. Детаљна поука како бити ближе Христу, како интимно познати Христа, како схватити духовни секс са Христом у време онанисања и друго безумље. Мастурбирајте сви, од рођења до смрти – и молите се при томе – „Откриј ми се, уђи у мене, Исусе“ (не пишу Христос, јер „ће многи доћи под именом мојим“).

То је могуће назвати њиховом лозинком. Опрости ми Господе што износим ову хулу, али потребно је да људи знају другу страну веселих и добрих млади људи. То је друга страна са роговима, маска лицемерног добра. Оно што се са мном догодило када сам прочитала ту гадост – тешко је описати. Као да сам попила отров, а да су ме још полили истопљеном смолом.

Коначно, као крај свега, случајно сам видела свог сина, са невестом, голог испред своје деце. Ужасно прогледавање, одвратност, ужас и неизразиви бол... Ето то је друга страна „милих“, радосних „спасилаца“.

 

p.s. Боже мој, Исусе Христе, помилуј ме, грешну глупачу, опрости моје незнање, милосрдни, помози мојој деци да прогледају! Помози им да схвате истину Твоју, да Твоја слобода није сексуална и интелектуална распуштеност, да тако „слатко“ и „слободно“ бива само у ђавољој мишоловци.

 

 

преузето са:

http://centerdialog.dp.ua/GS/?4

 

 

 

^