Али, Црква је досадна

Ђакон Тимоти Шел

 

Постоји само пар Православних породица, које нису чуле сличне речи од своје деце. Ипа, ово није пиојава која је ограничена на децу. Већина одраслих, такође, имали су борбу са овим осећањима, чак и у облику Још колико? или Када ће се завршити?

Упркоса почетном безначајном тону таквог тужног уздисања, постоје озбиљне ствари испод ових питања. Ако дозволимо овом осећању досаде да ојача у нама, градимо зид између Светих служби и душе.

Благодат се уграђује у нама, кроз Тајне Цркве, и ако подигнемо баријере, ми спречавамо нашу способност да се удубимо у потпуности у Тајне. У најбољем, ограчночавамо свој духовни раст. У најгорем, одлазимо све даље, док не престанемо да долазимо на службе уопште, завршавајући одсецањем себе од Цркве. Оно што треба да чинимо, пре покушавања да убедимо себе и своју децу да службе нису досадне, је управо супротно: треба да прихватимо да су досадне када се посматрају са тачке гледишта савремене културе.

Сада долазимо на службе са тако навикнутим умовима и срцима да су савремена начела забаве и разоноде, та која су нам досадна. Срж ствари је у томе, да су технолошке промене савременог доба изазвале тако гротескни чулни свет, да је достојанство Православних служби сахрањено под потопом смећа у нашим опажањима.

За највећи део људског постојања, дневни живот је просто био борба за опстанак. Домови су били прости, са минималним украсима, и буквално без намештаја. Својина је била ограничена на најмање, а уметност је била питање само богатих. Музика је увек била део друштвеног живота, али се само формално користила за слављење (или оплакивање) неког посебног дана. Способност читања и писања, биола је реткост, а књиге и рукописи су сматрани за драгоцености.

Због Светости Цркве, и жеље да усади да осећај, да је црквени храм предукус Небеса, грађевине су зидане што је могуће у величанственијем стилу. Биле су испуњене богатим сликама Христовог живота и мноштва Светитеља.

Богата, складна музика испуњавала је храмове. Мирис слатког тајмана је лебдео у ваздуху, и сва чула су имала прилику да учетвују у слављењу Бога. Многи описа постоји кроз векове о осећајима гледалаца, који су били очарани лепотом свега. Службе су нудиле смисао и боју, иначе земаљским и простим животима.

Постепено, технологија је предозирала наша чула. Сада чак и сиромашни стан има више пријатности, у односу на богате замкове у прошлости. Буквално сваки од нас поседује више ствари, него што се може и замислити. Чак су и сиромашне породице сада у стању да се опруже у меким фотељама и софама и да уживају у погодностима. Технологија нам је пружила више слободног времена и могућности да трагамо за узбуђењима у нашим животима. Забавни паркови и вожње су постали саставни део Америке и омогућавају нам да окусимо било коју врсту узбуђења коју желимо.

Кроз изуме радија и технологије снимања, имамо приступ музици дан и ноћ. Много људи је постало зависно од присуства непрекидне музике око њих и мисле да не могу функционисати без ње. Најважније је, међутим, свепрожимајућа снага слика. Бомбардовани смо сликама сваког могућег секунда нажих живота часописи, новине, фотографије, билборди, и свака друга равна површина има слику на себи.

 А сада, током последњег столећа, усавршили смо покретне слике. Филмови и телелвизија производе бескрајну навалу акција и авантура, сексуалности и хорора. Свака нова прдукција тежи да надмаши своје претходнике у заробљавању пажње гледалаца.

Изгледа да је забава постала разлог нашег постојања. Све се оцењује на основу тога колико је забавно. Ми се сада чак играмо и са вуртуалном стварношћу као новим, преовладавајућим низом слика, створеног ради потпунијег тровања наших чула.

Где нас ово оставља са Црквеним службама? Наше службе су и даље препуне лепоте и истине, као и увек, али су наша чула превише презасићена да би то приметила. Наша очекивања да се забавимо, остављају нам осећање неиспуњености у цркви. Све мање и мање људи долази.

Наша срца могу и даље вапијати за Богом, али нам све у нашој култури подсвесно говори да је Црква застарела и више није битна. Неке Хришћанске групе (укључујући нажалост, неке Православне цркве) покушале су да се суоче са овом појавом директно и имале бизарне резултате.

Римокатолици, са својим другим ватиканским концилом, ослучили су да покушају и модернизују и да просто све учине лакшим. Службе су скраћене, обавезе су избачене и све је промењено.

Последица је била скоро потпуни колапс дисциплине у њиховој цркви и масовно напуштање. Неке простестантске групе, са друге стране, покушале су да се директно недмеђу, и направили су своје цркве попут позоришта и ставили професионалне концерте и мултимедијалне службе у покушају да привуку и задрже следбенике. Њихов резултат је био да истисну какав год остатак обожавања који је остао, са само још више разоноде.

Шта онда, треба ми да радимо? Следећих четири корака могу служити као делимични противотров за отров, које је наше доба уброизгало у наше душе:

1. Схватање да ово питање Црква није у стању да решава тако што ће се она мењати. Позив Цркве је да сведочи Истину и да спасава душе, а не да их забавља. Схватање да су службе Цркве заповеђене од Бога, да би нам помогле у нашем духовном расту и спасењу. Схватање да проблем није у самим службама, већ у нашем погледу на њих.

2. Прихватање да су, са светске тачке гледишта, службе доисадне. Покушвање претварања да су оне нешто што нису, одвешће нас само у фрустрације, разочарења и отуђење од служби. Прихвати да нећеш бити забављан.

3. Почни простим поновним концентрисањем свог ума на службе, пре свега као на обавезе према Богу. Одвоји време као своју жртву Богу, реме у коме не очекујеш ништа за узврат. Битно је да се не нуди само физичко време, већ и да се посвети умно време Богу, размишљањем о Њему и Његовој Светој Цркви.

4. Коначно, покрени се ка свом што дубљем учествовању у службама. Певајте у хору, певајте у певници, ако је могуће. Чак и ако су ове могућности затворене, једноставно учествуј у свим молитвама колико будеш могао. (Иронично, чак и са светске тачке гледишта, што је неко више укључен у службе, више ће му изгледати да оне пролете!)

 

***

 

Мора бити наглашено да службе никада нису заиста досадне, јер се током њих догађа наше сотваривање додира са натприродним светом, и наше присаједињење Самом Богу кроз наше молитве. Ако би могли видети духовни свет, никада не бисмо желели да се службе прекину. Али, нажалост, као што смо сви производ нашег света у 20. веку, сви ми користимо савремени, светски критеријум у оцењивању квалитета служби.

Када би само могли да гледамо на Божанске Службе као на неопходни пут спасења, а не као на могућу разоноду, могли би да почнемо са ослобађањем себе од лукавог, демонског предлога да оцењујемо службе по томе колико су нам забавне.

Када нешто искусимо учестало, тада нас и досада најчешће узнемирава, замрачујући напе схватање и затупљујући наша чула. Они од нас, који су мучени са поштовањем служби, или они који их узимају здраво за готово, требали би да позајме свежи пар очију.

Нисмо знали да ли смо на земљи или на Небесима, изјавили су изасланици Принца Владимира, када су му пренели искуство приликом присуствовања Божанској Литургији у Цариградској Светој Софији. Чак и Православне Службе, држане у скромним храмовима, кућама и црквама и малим капелама, могу да дубоко покрену човека.

 

 

http://roca.org/OA/135/135d.htm

 

 

^