О истинској и лажној лепоти
Мода, гиздавост. Сујетно улепшавање и упадљиво одевање.
У чему се састоји истинска лепота и украс човека.
Склоност ка раскошном одевању и сујетном улепшавању посебно је својствена женама. Тиздавост је и сама по себи велико зло", каже св. Златоуст. "Она, међутим, поред тога, води ка славољубљу и надмености, а затим се од улепшавања рађа и много тога другог - очигледно подозрење, непотребни трошкови, прекори, поводи за подмитљивост."[1]
Женски род је веома склон славољубљу.[2] Спољашња лепота лица, гиздавост и украшавање сваке врсте у женама још више развијају преузношење, славољубље и гордост - те изворе небројених несрећа у породичном животу. Гордост и преузношење су зло које је свагда неподношљиво, а посебно у женском роду", каже св. Златоуст. [3]
Жена, испуњена преузношењем, будући да је лакомислена и неразборита, лако постаје искварена, утапа се и трпи бродоломе приликом сваке буре, с обзиром да је потапају гордост и преузношење.
Премудри Сирах каже: Према изгледу препознаје се човек, према изразу лица приликом сусрета препознаје се разборити; одећа, показивање зуба када се смеје и човеков ход показују његове особине (Прем. Сир. 19; 26-27).
"У свему, и у погледу, и у одећи, и у ногама, и у корачању пројављује се или целомудреност или раскалашност", говори св. Златоуст.[4] "Уколико се жена није улепшала целомудреношђу (скромношћу, кроткошћу) она је окречени (украшени) гроб."[5] Много векова пре Христовог рођења, пророк Исаија је свим силама прекоревао беспослене, лакомислене жене, исмевајући и њихов надмен изглед, и високо уздигнуту главу, и извијени врат, и ситно корачање, и поглед, и гривне и украшавање сваке врсте (в. Иса. 3; 16-22). И апостол Павле прописује женама многе моралне законе и разобличава их због "накићености и неприличности у одевању, због златних украса, због плетења косе, због раскоши и томе сличног."[6]
Скромност и кроткост ваша да буду познате свим људима (в. Филипљ. 4; 5). "Хришћанину не доликује да се горди својим телом", каже Тертулијан. 'Ако се већ поноси својим телом, онда то може да учини само онда, када оно бива мучено за Христа."[7]
Тертулијан и свети Кипријан Картагински, Григорије Богослов, Јован Златоусти, Тихон Задонски и остали Оци снажно су разобличавали жене због њи-хове љубави према украсима.[8] "Ако се нека од жена украшава због тога да би на себе привукла погледе мушкараца које сретне, онда таква жена, ако и не рани друге својом лепотом, мора бити изложена највећој казни. Она је већ при-премила и растворила отров и једино што никоме није успела да принесе затро-вану чашу. Тачније речено, она је већ и принела ту чашу, и једино што није пронашла онога који је пожелео да је испије", рекао је св. Златоуст.[9]
И какав разлог може да се наведе за то што се неразумне жене не устручавају да се показују пред људима у непристојној одећи и са нашминканим лицем? "Не може се пронаћи други разлог, осим жеље да покажу себе, да на себе обрате пажњу или, што је још горе, да се допадну и да побуде нечију љубав."[10]
И заиста, многи обраћају своје погледе на њих, али многи, упоредо с погледом, обраћају к њима и своје срце, због чега се помрачује духовно око. Младим и неутемељеним срцима предстоји велика борба са том прелешћу. На такве жене се односе речи Светог Писма: Тешко човеку оном кроз кош долази саблазан (Мт. 18; 7). Несрећни су они хришћани који, на срамоту свом хришћанском имену, бивају привучени савременом, душегубном модом и украшавају своја тела а своје душе помрачују; улепшавају своја лица, али губе лепоту својих душа!'[11]
"Таквим улепшавањем свога лица оне чине велики грех пред Богом и вређају свог Творца, Који свакоме дарује телесни раст и лепоту лица. Поправљати или пресаздавати оно што је Бог створио значи осуђивати премудрост Творца свих ствари. Одатле се види да се оне (ствари какве јесу) не допадају простом створењу Божијем, да оно у њима налази недостатке и да их оно пресаздава. Ако би сликар добро урадио нечији портрет а затим дошла нека невешта не-зналица и на свој начин преправила тај портрет, свако би се збунио због тако неразумног поступка и дрскости и то би значило велику увреду за самог уметника. Исто чине и жене које улепшавају своја лица. Као премудри сликар, наш Бог и Творац сваком човеку даје одређени изглед лица. Међутим, када људи намажу и нашминкају своја лица и уместо сопственог лика носе неку "вештачку маску", они пресаздавају дело Његових светих руку. Посредством тога, овакви људи вређају Бога и постају предмет подсмеха за разумне људе, док младим срцима служе као саблазан... Ето куда води женско улепшавање сопственог лица. Тешко њима, јер оне додају пламен на пламен."[12]
Обраћајући се нашминканој жени, св. Григорије Богослов каже: "Постарај се да ти разгневљени Бог не каже: 'Одговори Ми, Мени туђа творевино, ко је и одакле је твој творац? Ја нисам насликао пса, него сам живописао Свој сопствени образ (лик). Како то да уместо Мени драгог образа (лика) видим кумира?"[13]
"Реци ми, како то да се, поступајући на такав начин, не плашиш да те у дан општег Васкрсења, твој Уметник и Творац неће признати, него да ђе те уклонити и удаљити и да ће те онда, кад будеш затражила плату и награду, прекорети и строгим гласом Судије рећи: То није Моја творевина, то није наш образ (лик)! Кожу си оскрнавила вештачким мазањем, косу обојила неприродном бојом. Твој изглед је искварила лаж, твој лик је изопачен а твоје лице туђе и теби самој. Ти не можеш да видиш Бога, јер твоје очи нису оне које ти је дао Бог, него онакве каквима их је учинио ђаво. Њега си следила, њега си подражавала златастим и нашминканим очима змије; ђаво је украшавао твоју косу - с њим ћеш и горети!"[14]
"Бог те створио лепом да би посредством тога у теби умножио подвиг скромности (јер није у подједнакој мери тешко да очува целомудреност она која у свима побуђује љубав према себи и она којој нико није наклоњен). Бог те створио као лепу? Зашто се онда покриваш земљом, час црном, час црвеном а час белом? Онај ко тако поступа сличан је човеку који златну статуу премазује блатом. Реци ми, кад су уметност и извештаченост превазишле природу? Лица која нису лепа не садрже у себи ништа срамотно - то може да се допуни лепотом и красотом врлинске душе. Ево шта су видљиви украси за душу: целомудреност, скромност, благочешће, кроткост. У томе је лепота душе, а посредством душе и тела, лепота која више осваја и која, осим тога, никада не престаје... Телесну лепоту прекраћује и дуготрајност времена, и болест искорењује, као што јој шкоди и много тога другог. Осим тога, телесна лепота подстиче завист и распламсава љубомору, док је ова друга (душевна лепота) чиста од такве болести и слободна од сваког славољубља."[15]
"Ако вам је природа дала лепоту, не заклањајте је кремама и бојама", каже са Григорије Богослов удатим женама. "Сачувајте је чистом само за своје мужеве и не обраћајте похотне погледе на странце, јер ће за очима недолично следити и срце. Ако пак приликом рођења нисте задобиле и дар лепоте, избегавајте другу наказност, тј. не позајмљујте лепоту од руку - лепоту коју даје земља и коју раскалашне жене купују за неколико обола (новчића). То је лепота која се брише и слива на земљу због многих разлога... Немојте бити сличне украшеним вранама. То је птица која се, према древној басни, гордила туђим перјем и убрзо била очерупана и исмејана. Како то да не мислите на највећу срамоту... на то колико несреће наноси туђа, вештачка лепота?"[16]
За гордог пауна кажу да он, када истегне врат у виду круга и подигне своја златна и звездама посута пера, почиње да позива своје женке. "Мене ће заиста зачудити", каже овај отац Цркве, "уколико и ви жене жене, своја лица не шминкате због похотних очију. Ако то није тако (тј. ако је то само неразборито подражавање и робовање моди) и ако свака од вас, удатих жена, негује лубав само према свом супругу, зашто онда многима показујете своју лепоту као замку за јато птица, зашто настојите да се допаднете погледима других?"[17]
Требало би знати и то, ко ове неразборите жене учи да тако поступају? "То није нико други до Божији непријатељ, ђаво. И заиста, ко је у стању да научи како да унаказимо тело ако не онај чија је злоба успела да измени и човеков ум? Престанимо да сумњамо: он и управо он је изумитељ сваког преступничког лукавства, како би и нас саме увео у рат против Бога. Можда ће то уплашити жене које воле украшавање: пресаздавајући дело руку Божијих, оне следе наговоре непријатеља Божијег и, истовремено, непријатеља свих људи - ђавола"[18]
Од кога још уче? Уче једне од других. Управо због тога св. Григорије Богослов говори хришћанкама: "Не одлазите на иста места с таквим женама које полажу руке на своје лице и не дружите се с њима Тражите разоноду само у друштву целомудрених жена и у друштву свога мужа (уколико је нека од вас удата)."[19]
Древни Оци Цркве су ова разобличења у већој мери упућивали женама (удатим женама). То се, међутим, подједнако односило и на девојке тога времена, а односи се и на девојке нашег доба које се, према речима св. Кипријана Картагинског, "труде да једна другу превазиђу разметљивошћу спољашњих укра-са и слободним понашањем и, будући привучене варљивом срамотом, престају да буду девственице и пре удаје постају удовице."[20]
На њима се може видети све што служи као обележје прекомерне сујете, недоличности и бестидности - на-мазано лице и исцртани капци, обрве и трепавице, офарбана коса, разметљива обућа, раскошна и непристојна одећа и извештачен ход, умиљат глас, влажни поглед испуњен сваког блуда[21] и све остало - како би привукле мушкарце "чији је ум зверски и који махнитају због жена."[22]
Међу њима се могу срести и девојке (девственице), плаховите и необуздане (Приче Сол. 7; 11) које, "иако су своје тело сачувале неоскрнављеним, имају душу испуњену сваким развратом. Оне се улепшавају да би са свих страна привукле гомилу поклоника и завеле погледе младића, припремајући им замке и одводећи их у пропаст."[23]
Из склоности ка раскоши, разметљивости и украшавању проистичу многа зла. Раскош и разметљивост развијају у души празнину, поноситост, надменост, понижавање ближњих, наклоност недозвољеним задовољствима. Код других пак, који то посматрају, узрокују завист, раздражљивост и осуђивање, да и не говоримо колико се на то потроши времена и средстава... Средства, која би се могла употребити као помоћ сиромасима, троше се на сујетно улепшавање и гиздавост.
Обраћајући се особи која је наклоњена тим испразним стварима, св. Златоуст каже: "Потрошивши на то читав свој труд и бригу, ти запостављаш духовна вежбања и испуњаваш се преузношењем, гордошћу и славољубљем, привезујеш се за земљу и губиш духовна крила... Гледаш само доле, бринеш се о металима и тканинама (крпама) и своју душу лишаваш чврстине и слободе... И каква је корист од спољашње одеће, кад је душа обучена оскудније од сваког сиромаха... Сасвим је сигурно да ти не размишљаш о пакленом огњу, сасвим је сигурно да не осећаш празнину у својој души! Ти си потпуно запоставила своју душу, будући да сву пажњу исцрпљујеш на тело. И зашто да говорим о души? Ви ни самом телу не дајете оно око чега се старате. Погледај: ти желиш да лепо изгледаш, али те твоји украси чине наказном. Ти желиш да се допаднеш мужу, али њега то жалости, тако да и њему и другима даје повод да те осуђују. Ти хоћеш да изгледаш младалачки, али од тога само биваш старија и то ће те, уистину, врло брзо и довести до старости. Ти желиш похвале, али те такве ствари само срамоте...
Зашто да говорим о томе? Ја сам овде поменуо најтеже зло: то, што вређаш Бога, нарушаваш целомудреност, распламсаваш пламен љубоморе, подражаваш жене слободног понашања... Не постоји ништа горе од бааљења таквим стварима, од тога да им се радујеш и да се привезујеш за њих. То тужно ропство је утолико теже што човек, иако робује, у томе налази утеху. Душа као да живи у тамници и привезана је само за то да својом спољашњошћу пороби друге или бар да на себе привуче пажњу и да постане предмет диаљења и зависти. Хоће ли таква, сујетна и телољубива душа, страствено привезана за вештаство, пожелети да чује било шта духовно? Не, она неће пожелети да са-слуша ниједну духовну реч са доличном пажњом и ревношћу, а утолико мање ће желети да је испуни на делу."[24]
"Уистину, многе жене су се страствено привезале за то украшавање као за нека жива бића и не воле га ништа мање него своју децу!'[25]
Страствена привезаност жена за одећу и за улепшавање чини и њихове мужеве каменосрднима и шкртима на милостињу, тако да они, и противно својој вољи, подражавају своје супруге. Изгубивши сваку стидљивост и скромност, многе жене се, подједнако као и пред мужевима, и пред странцима појављују у недоличној одећи и украшеног тела.
"Одатле потичу небројене несреће. Отуда љубомора у породици и издаја мужева, када их жене не подстичу на благочешће, него их присиљавају да задовољство налазе у ономе, чиме се украшавају раскалашне жене. Због тога они врло брзо и бивају ухваћени у замку. Уколико би их жене научиле да не воле само спсљашњи изглед и телесну привлачност, уколико би их научиле да пре-зиру те украсе и да се теше непорочношћу, добрим понашањем, скромношћу и благочешћем, онда раскалашност не би могла тако лако да их улови."[26]
Шта би пак могло да се каже о оним мужевима који, "свакодневно имајући пред собом ту срамоту, сами себи затварају маглом очи и наслађују се чулним грехом! Они се не гнушају над украсима својих жена, тако да и сами полажу сува дрва у ватру, и то онда кад би их требало уклањати а не додавати. Постоје мужеви који се труде да у украшавању својих жена превазиђу један другога, како би у погледу неразборитости један имао предност над другим. Често се догађа да чак и онда, када нису довољно имућни, употребљавају сва средства да би подстакли безобзирност својих жена... Слични су онима који планинском потоку отварају пут ка сопственој њиви..."[27]
"Не би требало да хришћанске жене и девојке својом спољашњошћу дају повод за рђаве закључке о њиховој врлини. Зашто другима дајемо повод за преступничку жељу за оним чега се и сами гнушамо? Одећа мора бити сведок нашег целомудреног и хришћанског начина живота."[28]
Обраћајући се женама-хришћанкама, св. Јован Златоусти је рекао: "Хоћеш ли да изгледаш лепо и пристојно? Задовољи се оним ликом који ти је дао Творац. Нека твоја одећа буде пристојна и долична и нека покрива читаво тело. Нека не буде раскошна и нека искључи сваку разметљивост... Хоћеш ли да изгледаш пристојно? Обуци се у милосрђе, обуци се у човекољубље, обуци се у целомудреност, скромност и смирење. Све је то скупоценије од злата и све то ће ону лепу учинити још лепшом, а лепом чак и ону која то није. Ко погледа на лице које изражава доброту, изговориће своје мишљење услед љубави док зло лице, чак и кад би било лепо, нико не може да назове прекрасним."[29]
Свети апостол Павле, који је од Господа постављен да народима буде учитељ и проповедник вере и истине, записао је следећу поуку хришћанкама: Хоћу...и жене да буду у пристојном оделу, стидом и честитошћу да украшавају себе а не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим, него добрим делима, као што приличи женама које се приволеше бошпоштовању (1. Тим. 2; 8-10). Павле је увидео да таква (женска) брига о спољашњости нано-си велику штету души. 'Ако хоћеш да се украсиш, украси се истинским укра-сима који доликују благочестивим женама: украси се добрим делима. То је украс душе који туђи људи ни на какав начин не могу да осуде."[30]
Несумњиво је да се морална чистота и целомудреност хришћана морају одразити и на њихов спољашњи изглед, као и на човекову одећу. "Истинска лепота се не препознаје према спољашњем изгледу, него према начину живота и пристојном понашању!'[31]
Ако је жена - хришћанка украшена врлином, скромношћу и целомудреношћу, онда "на њеном телу нећеш видети нити лице унакажено бојама, нити крвавоцрвене усне, ни уста слична устима медведице, обливеним крвљу, ни обрве, оцртане гаром као од приближавања огњишту, ни нашминкане трепавице и очи, ни образе сличне зидовима окречених гробова: све је то чађ, прах и пепео и знак крајње дрскости."[32] Свака жеља за допадањем посредством сујетних укра-шавања, противна је хришћанској целомудрености.[33]
Будући целомудрене, древне жене у Старом Завету нису биле прекомерно привезане за украшавање, нису помишљале ни на какво кинђурење, нису квариле своја лице нити мењале његове црте. Исто тако, и у апостолском веку жене-хришћанке нису бринуле о ономе о чему брину данашње жене - како да се обуку у раскошну одећу и да своја лица украсе шминком и кремама. Оне нису мучиле своје мужеве, присиљавајући их да купују одећу скупоценију и модернију од одеће других жена или пак раскошан намештај и много тога другог што се односи на смешну разметљивост.[34]
За хришћанке првих времена су унутрашњи склад, це-ломудреност, кроткост, смирење и добра дела били најлепши украси. [35]
Према речима св. Јована Златоустог, сваки хришћанин би за свет требало да буде "светиљка и со, која ће посолити трулежни свет што се распада од огреховљености. Верујући се од неверујућег превасходно мора разликовати добрим начином живота, душевним достојанством и новим, врлинским животом у Христу. Међутим, ако верујући ни самоме себи не светли, ако се не избавља од сопствене трулежности, онда је сасвим природно што се ни по чему неће разли-ковати од човека којем је туђа вера Христова..."
"Верујући не сме допустити да блиста само оним једним што је добио од Бога (чињеницом да је крштен), него и оним што му припада према његовој слободној вољи (врлинским животом). Требало би да он по свему буде узоран -и према владању, и према изгледу, и према погледу, и према гласу. То нам се не говори због тога да бисмо се као такви показивали пред другима, него ради користи оних који наспосматрају... Ако насспазе у недоличним поступцима, у рђавом друштву и у заједници с развратним људима који су нагиздани као комедијаши, онда ће бити у праву они што кажу: ево, верујући се ни по чему не разликују од многобожаца и неверујућих!" [36]
[1] Св. Јован 3латоуст, Десета беседа на Посланицу Колошанима II Сабрана дела, 11. том, с.445.
[2] Исто, 1.том, с.284
[3] Св. Јован Златоуст, Тумачења Књиге пророка Исаије, 3 // Сабрана дела, 6. том, с. 52.
[4] Исто, 1.том, стр. 284
[5] Св. Јован Златоуст, Сабрана дела, 5. том, с. 638-639.
[6] Исто, 7. том, с. 193. и 6. том, с. 54-56.
[7] "Кад је исцрпљено покајањем и као отврдло од подвига." (в. Тертулијан, О женском улепшавању II Сабрана дела, 2. део. с. 177-178.)
[8] У време владавине многобоштва (паганизма) и у веку св. Златоуста (4-5. век), када је још увек постојао снажан утицај паганских (многобожачких) обичаја, помодарке су употребљавале оне исте украсе које и наше савременице: наушнице, огрлице, златне привеске, прстење и наруквице, украшавале су црнилом очи (капке и трепавице) и обрве, наносиле белило и руменило на лице, црвенило на усне, скраћивале су косу и користиле најразноврсније креме и козметичка средства да би кожу учиниле бслом и глатком, носиле су китњасту обућу а на глави читавс куле од уметака косе" (св. Григорије Богослов) или пак неповезану, разбарушену косу, и сл (Тертулијан, исто, с. 172-192; св. Григорије Богослов, Женама које воле украшавање II Сабрана дела, 5. том, с. 227; св. Јован Златоуст, Сабрана дела, 8. том, с. 124. и др; свештеномуч. Кипријан Картагински, Књига о одевању девственица II Сабрана дела, 2. део, с. 136-140).
[9] Св. Јован Златоуст, Сабрана дела, 7. том, с. 193.
[10] Св. Тихон Задонски, О истинском хришћанству.
[11] Исто. Према речима св. Јована Златоустог, жене које су привржене улепшавању и украсима биће кажњене од Бога - Тумачење на пророка Исаију, 3 // Сабрана дела, 6. том, с. 54-56).
[12] Св. Тихон Задонски: О истинском хришћанству, св. Јован Златоуст, Сабрана дела, 7. том, с. 388; свештеномуч. Кипријан Картагински: Књига о одећи девственица II Сабрана дела, 2.део, с. 138-139
[13] Св. Григорије Богослов: Женама које воле украшавање II Сабрана дела, 5. том, с. 229.
[14] Свештеномуч. Кипријан Картагински: О одевању девственица II Сабрана дела, 2. део, с. 140.
[15] Св. Јован Златоуст, Беседа на Еванђеље св. апостола Јована Богослова II Сабрана дела, 8. том, с. 411
[16] Св. Григорије Богослов, Женама које воле украшавање, Сабрана дела, 5. том, с. 228-229.
[17] Исто, с. 230-231.
[18] Тертулијан, О женском улепшавању II Сабрана дела, 2. део, с. 179. "Улепшавање лица и косе, раскошна одећа и украси су ђаволски изуми. Све то су", каже св. Кипријан, "својом препреденошћу измислили ангели који су сагрешили и отпали од Бога. Подстакнути својом исквареном природом, научили су да се црнилом истичу обрве, да се на образе ставља вештачко руменило, да се коса фарба у боје какве јој нису својствене, да се изопачују истинске црте лица и главе" (свештеномуч. Кипријан Картагински, О одевању девственица, Сабрана дела, 2. део, с. 134-135).
[19] Св. Григорије Богослов, Женама које воле украшавање II Сабрана дела, 5. том, с. 238-239.
[20] Свештеномуч. Кипријан Картагински, Књига о одевању девственица II Сабрана дела, 2. део, с. 142.
[21] Св. Јован Златоуст, Сабрана дела, 11. том, с. 674.
[22] Св. Григорије Богослов, Женама које воле украшавање II Сабрана дела, 5. том, с. 234.
[23] Св. Јован Златоуст, Сабрана дела, 3. том, с. 236.
[24] Св. Јован Златоуст, Сабрана дела, 7. том, с. 337-339. и 878-879; 4. том, с. 451; 2. том, с. 214.
[25] Исто, 7. том, с. 881.
[26] Исто 11. том, с. 445,651-652. В. такође св. Григорије Богослов, Женама које воле украшавање II Сабрана дела, 5. том, с. 230
[27] Св. Григорије Богослов. Женама које воле украшавање II Сабрана дела, 5. том, с. 231-232.
[28] Тертулијан, О женском улепшавању II Сабрана дсла, 2. део, с. 190-191.
[29] Св. Јован 3 латоуст, Десета беседа на Посланицу Колошанима II Сабрана дела, 11. том, с. 444; в. такође 9. том, с. 839. и 12. том, с. 235.
[30] Св. Јован Златоуст, Сабрана дела, 4. том, с. 451. и 11. том, с. 673.
[31] Св. Јован Златоуст, О женама и лепоти II Сабрана дела, 12. том, с. 581. В. такође: еп. Теофан (Говоров): Тумачење пастирских посланица св. апостола Павла, с. 262-267. Руководећи се тим поукама апостола Павла, древни Св. Оци су обраћали пажњу на то да жене-хришћанке у храм долазе у скромној одећи, без гиздавости и разметљивости.
[32] Св. Јован Златоуст, Сабрана дела, 7. том, с. 337.
[33] Тертулијан, О женском. улепшавању II Сабрана дела, 2. део, с. 114.
[34] Св. Јован Златоуст, Сабрана дела, 7. том, с. 338; св. Григорије Богослов, Женама које воле укршшвање II Сабрана дела, 5. том, с. 238.
[35] Тертулијан, О женском улепшавању II Сабрана дела, 2. део, с. 192.
