Афричка божанства на европској земљи

Јуриј Баженов

 

Ритмови робова покорили господаре

 

О дејству рок музике на психичко и морално стање човека, написана су брда литературе. Тај проблем не интрересује само лекаре, психологе, социологе и педагоге, већ такође и физичаре специјалисте у области акустике, који изучавају природу звучних вибрација и њихов утицај на свет који их окружује. Интересантне студије о деловању рок музике на људски организам, биле су објављене у новнама Земля Русская, No 5-6, 1996 и Клубный пиджак, 9. децембра, 1995 године. Као што је познато, савремена рок музика својим коренима потиче из ритам култова  неких афричких племена.

 

Када је почела колонизација Африке, међу првим европљанима, који су крочили на афрички континент, били су католички и протестантски мисионари, чији је задатак био да обрате у Хришћанство паганска племена. О томе, какве су методе они примењивали већ је много написано (нпр. Књига колумбијског католичког историчара: German Arciniegas Biografia del Caribe) и та тема излази из теме овог чланка. Неопходно је само приметити да су у великој већини случајева они свој задатак урадили лоше.

Често су католици, у случају отказа од примања крштења, кажњавали свим мерама инквизиције и многи пагани су се крстили, посебно без испитивања нове вере, чувајући у дубини душе старе религозне представе. Тако су изникли неки култови, карактеристични за земље у дубини Јужне Америке, куда су извозили црне афричке робове.

Њихов духовни свет је изузетно описала чилеанска списатељица Изабела Аљенде: Афричка божанства прелазила су океан на веслима робова, покривала су се перјем и узимала имена католичких светитеља. Хришћанство у католичкој верзији је имало утицај на културни идентитет паганских народа. Тако например, музички ритмови земаља хиспано говорних подручја  (читај: католичких) Карипског басена, насељених већином својим потомцима, насељеним из Африке, су много мекши и не трпе агресивност, карактеристичну за афричке ритмове.

Потпуно другачије су деловали протестанти. Душе незнабожаца су их мало занимале, и они су примали црначко насељавање континента само као радну снагу (разуме се, како код католика, тако и код протестаната је било стварних, озбиљних мисионара, који су обратили многе пагане ка хришћанству).

Обраћење је, схватљиво, изазвало одговарајућу, разумљиву реакцију: африканци су у европејцима видели искључиво непријатеље, са којима су за борбу потребна друга средства. Стари пагански култови су им помогли у томе, примајући често отворено антихришћанску усмереност јер су у хришћанству гледали идеолошку суштину колонизације.

Посебно је то приметно у афричким земљама са енглеским говорним подручјем, а такође и у Америци и у Карипским земљама, где је широко распрострањен култ вуду (Вуду или вудуизам једна од видова црне магије, повезане са поклоњењем змији, а у појединим случајевима и са ритуалним канибализмом. Његова антихришћанска суштина се пројављује у многим обредима и веровањима, например, у поштовању ђавољег тројства), који се сматра једном од грана сатанизма.

Постепено, са укидањем робова и опште либерализације друштва, пагански ритмови дојучерашњих робова су изашли из потпалубља и освојили позорницу. Са појавом електронских инструмената, ствроила се савремена рок музика, са много грана, али у основи леже исти, пагански афрички ритмови.

То, да ритмови имају дејство на одређене делове коре великог мозга, познато је одавно. Већ у прошлом веку су европски путописци, који су посматрали афричке ритуалне плесове, приметили стање транса, у које је уводио ритам, околних посебно изабраних там-тамова. После тога су се неретко, код европљана појављивале главобоље, нервно растројство и друге патологије, које у почетку нису везивали директно са локалном музиком, већ су их сматрали за тешкоће путовања, општи умор, итд. Када су кроз скоро стотину година сличне музичке импровизације запљуснуле Европу, научници такође нису одмах подигли узбуну.

У последњим годинама појава дејства ритмова на области коре великог мозга се посебно приљежно проучавају. Пре три године неурохирурзи Унивезитета Илиноис, открили су синдром, који су назвали ритмична токсикоза. При томе су присутни симптоми алкохолног или наркоманског тровања, иако су одговарајући делови у организму неоштећени, а пацијент јавно злоупотребљава слушање рок музике у разним облицима.

Велики део оних који су оборени новим болестима адолесценти, при том не-афричког порекла. На африканце синдром практично не делује. Видимо, у питању је навика, која се преноси на генетском нивоу. Сагласно хипотези, постављеној од научника, звучни сигнали одређеног ритма и брзине, разорно делују на имуни систем човека, што може довести до неповратних последица.

Свако, ко је био на концертима рок музике, могао је приметити стање транса, у коме се налазе музичари и велики део публике, при чему што више људи може да се подигне то се музичари сматрају бољима.

Ако публика током концерта, седи на столицама, то значи, да наступа слаб и незанимљив састав. Али ево, њу смењује друга, уз чију музику све више поклоника скаче са места, трчи у пролазе и почиње да скаче и плеше у ритму песме...

Тако Европа послушно понавља култне ритуале афричких урођеника, код којих је уместо рок групе шаман са добро изабраном групом бубњара, а уместо хале или стадиона чистина у тропској шуми, а уместо публике, сви чланови племена.

Сада, по оценама стручњака, рок музика заузима око 90% радиоетра Русије.

 

 

 

^