Америчко школство: застрашујући пример, никако узор

Др Срђа Трифковић

 

Нисам очекивао да се икада, у ма чему, сложим са Гашом Кнежевићем. Тај човек ми је вазда деловао као отелотворени доказ да ништа лепо, добро, нити паметно не долази од припадника оног сегмента наше јавне сцене који у савременом Западу виде узоран модел друштвеног устројства. Ипак, не могу а да не подржим иницијативу господина министра да пажљиво проучимо амерички образовни систем и да га узмемо за пример. Додуше, разилазимо се око циља тог подухвата.

Мислим да амерички образовни систем треба проучавати онако како треба проучавати и марксизам, ислам, или вирус СИДЕ: да би знали чега да се клонимо и како да се од тога што успешније одбранимо. Треба га узети за застрашујући пример, свакако, али за узор никако. Да одмах пријавим и лични интерес по овом питању: живим у Америци и имам четворо деце која су похађала или још похађају америчке школе.

Предавао сам на америчким универзитетима, где сам из прве руке могао да посматрам продукте америчког образовања. Моја запажања плод су личног искуства и интересовања које није ни теоретско, нити уско професионално, већ животно значајно за моју породицу. Надам се јавној дебати о једном од питања која могу да пресудно утичу на будућност земље Србије и њеног народа. Процес опадања образовних стандарда у САД, који је започео још средином 20. века а знатно убрзан крајем шездесетих година, довео је до тога да најмоћнија и најбогатија земља света данас има скоро 30 милиона буквално полуписмених, дакле пунолетних људи који читају или пишу на нивоу нижих разреда основне школе.

Ако сте се питали зашто је на америчким председничким изборима одзив ретко изнад 50 одсто уписаних бирача, одговор ћете делимично наћи у чињеници да приближно једна половина одраслих Американаца има тешкоће да прочита упутства на гласачким листићима. По успеху средњошколаца у математици и природним наукама САД су на убедљивом последњем месту међу развијеним земљама.

Према упоредној студији средњошколаца из 1997. године многе земље Трећег света боље образују своје ђаке од САД. Две трећине њих чита на нивоу осмољетке; чак и међу матурантима 30 одсто није одмакло од тог нивоа. Више од једне трећине америчких ђака мора да похађа допунску наставу, такозване поп-равне часове, премда само једна петина полазника тих часова има неке менталне или физичке мане које условљавају тешкоће у учењу; сви остали су жртве неспособности образовног система да их образује. Половина полазника поправне наставе биће барем једном ухапшена по ма ком основу у прве две године по престанку школовања, а преко 60 одсто њих ће искусити лисице на рукама у првих шест година после школе.

Истовремено, по формалним резултатима, по оценама које ђаци добијају на часовима и тестовима, рекло би се да је све у најбољем реду. За ову појаву, познату као инфлација оцена, одговоран је став носилаца реформи да је циљ школства првенствено да изгради самопоштовање детета. Резултат је награђивање осредњости и свођење деце на најнижи заједнички именитељ, све у име идеологије егалитаризма и политичке коректности која захтева не само једнакост стартних услова, већ и једнакост исхода. Ово је присутно од обданишта до студија: деца су програмирана да верују у своју јединственост, што их води у дубоки јаз између утиска о сопственим способностима и стварног стања ствари.

Наставници су под притиском својих претпостављених да деле одличне оцене шаком и капом. Чак и на угледним универзитетима, а ово говорим из личног искуства, професори су понекад под притиском да не буду сувише отворени у критикама резултата својих студената, да им се не би повредила осећања, или да би им се повисио просек. Ово је изразито присутно када је реч о припадницима неевропских раса: ако су незадовољни оценом, лако могу професора да оптуже за расизам, што је у данашњој клими америчких образовних институција равно оптужби за троцкизам у Москви 1938.

Прави губитници су првенствено сами ђаци и студенти ненавикли на критике, ма колико благонаклоне или конструктивне. Стварност ће те младе нарцисе пре или касније сустићи, када своје често оскудне таленте и знања подвргну вредновању тржишта. Америка је до краја 19. века имала веома солидан децентрализован образовни систем ослобођен државне контроле, а све до половине 20. века била је у самом светском врху по писмености. Испрва су све америчке школе биле приватне, општинске или парохијске, а држава - централна влада у Вашингтону - није имала никакву улогу у области образовања. Чак и са растом броја јавних школа крајем 19. века, услед прилива досељеника из Европе и настанка урбаног пролетеријата, одговорност за њих почивала је на нивоу савезних држава. Постојала је просветна самоуправа на локалном нивоу: школе су имале управне одборе, састављене добрим делом од родитеља, са великом аутономијом у погледу запошљавања наставног особља, буџета и садржаја наставног плана и програма.

Тек другом половином 20. века наступа централизација образовања. Школе су постепено измакле родитељској контроли и дошле у руке професионалних администратора. Главни критеријум за запошљавање учитеља и наставника није више био познавање материје и способност њеног преношења на децу, већ је сведен на диплому неког од новонасталих колеџа за просветне раднике. Њихови моћни синдикати учинили су скоро немогућим да неко буде отпуштен због неспособности и лошег учинка. Истовремено су забранили ма какву новчану стимулацију у спешних наставника или веће плате за дефицитарне профиле, нпр. за предаваче предмета попут математике чија се несташица осећа већ деценијама. Просветни лоби је при том прерастао у прави расадник радикалних идеја о улози школе као полигона за социјални инжењеринг. Драстичан пример, из шездесетих година, представљала је примена бихејвиористичке психологије у првим разредима основне школе. Учитељ је требало да постане приучени психотерапеут који спроводи теоретске препоруке социјалних психолога у дело.

Експериментисање са школом као социолошком лабораторијом достигло је врхунац са принудним развожењем деце школским аутобусима у често веома удаљене школе, да би се постигла једнака мешавина расног, етничког и социјално-имовинског порекла ученика у разним деловима града или општине. Ово је имала за последицу бекство средњег сталежа у хомогена пред-грађа где им деца нису била изложена очајном нивоу наставе, насиљу и дрогама и препуштање градских језгара Америке тихом пропадању. Последице насилне интеграције биле су поразне и за саме расне мањине, пре свега за саме црнце, тако да они међу њима који желе да им деца нешто науче одвајају знатан део често оскудног породичног буџета за приватне или црквене школе у којима још постоји неки ред и посвећеност наставног особља стварном образовању деце.

У другој половини 20. века свих педесет савезних држава САД преузело је и финансирање школа, што је довело до вртоглавог раста бирократског апарата и издатака. Примера ради, у граду Портланду (Орегон) државна школска управа има 600 запослених на педесет хиљада ученика - једног администратора на 92 ђака. Истовремено, Католичка црква има у Портланду сопствену, приватну школску мрежу са преко 11.000 ученика и са само пет запослених у централној администрацији - дакле једног администратора на 2.300 ђака - али резултати тих ученика далеко надмашују резултате деце из државних школа! Бирократска контрола претворила је наставне планове у поприште натезања разних група за притисак, поготову у области историје, књижевности и друштвених наука. Оно шта се деци
на крају презентира није знање већ плод политичких компромиса. Ово понекад добија гротескне размере, као када је тзв. ебоникс - шатровачки дијалект црначког лумпенпролетеријата великих градова - у Окленду декретом Управе за образовање добио статус пуноправног језика.

Притајена идеолошка намера је далеко опаснија, као када професори енглеског језика у средњим школама Висконсина, према упутствима Секретеријата за образовање те државе, треба да децу између осталог науче да „језик поимају као облик манипулације и структурне доминације владајућих елита". На почетку новог века америчка школа је прерасла у џиновски
полигон за индоктринацију деце у духу савремене западне постмодерне. Примера ради, већ у основној школи сексуално васпитање се предаје у оквиру здравља и личне хигијене, при чему не долази у обзир ма какво повезивање секса са браком да о пожељности предбрачне чедности не говоримо.

Хомосексуализам и лезбејство представљају се као савршено нормалне и легитимне манифестације људске сексуалности, а абортус само као један од облика контроле рађања. Деци се од првог дана улива у главу да је свако од њих јединствено драгоцен и подједнако леп, добар и способан. Резултат је, између осталог, колапс дисциплине у америчким учионицама. Све је почело рано-споковском тезом да децу треба пустити да неометано изражавају своју личност, у процесу равноправне интеракције са наставником и са причом да је сам концепт дисциплине превазиђен као наслеђе ауторитарне, патријархалне преисторије. Међутим, неконтролисани хаос у учионицама изискивао је одлазак у другу крајност: деца проглашена за хиперактивну често добијају у школи медикаменте за умирење - поготову „риталин" - и то без обавезе школске управе да од родитеља добије сагласност за такав поступак.

Тзв. хиперактивна деца, како показују бројне студије, у ствари су често даровити, натпросечно интелигентни малишани чији је немир изазван свеопштом доминацијом осредњости и отупљујућим духом најнижег заједничког именитеља који америчку учиниоцу претвара у праву мучионицу за талентовану, маштовиту, интелектуално стимулисану децу. Одговорност за развој детета и контрола над његовим развојем, моралним и интелектуалним, нераздвојне су одлике родитељског ауторитета. Амерички обра зовни систем већ деценијама систематски тежи да монополизује оба аспекта развоја деце и тиме подрива традиционалну улогу родитеља. Резултат је све већи јаз између традиционалног система вредности, који још увек преовлађује у друштву у целини, и радикалне, заправо револуционарне идеолошке парадигме која се младим нараштајима сервира као једина права истина. (Овај феномен добро је познат српским родитељима чија су деца похађала школу после 1945.)

Резултат: генерације младих Американаца индоктриниране су да верују у примат појединца над сваким обликом традиционалне заједнице, а поготову породице. Још у пред-школским установама деца се подстичу да туже своје родитеље васпитачима уколико су злостављана или подвргнута насиљу - што укључује буквално сваки облик физичке казне, рецимо лаки ударац по стражњици.

Чика Јовина песмица са стихом „па за уши чупе-чупе, па тупе по туру" у Америци би била законом забрањена као доказ варварства мрачних времена пре него што је држава преузела одговорност за васпитање младих, када је још царовало родитељско насиље над децом. Већ у нижим разредима средње школе деци се деле бесплатни презервативи, а девојчицама тумачи да са 16 година имају право на побачај без знања и сагласности родитеља. Камен-темељац вредносног система на коме почива америчко образовање савршено је јасан: не постоје моралне норме које нису ствар личног избора. Ако ти нешто причињава задовољство, то је ОК. Америчке школе су данас градитељи погледа на свет нове генерације (effective education) који ће довести до коначног раскида са системом вредности који би се могао назвати традиционалним; стицање конвенционалних знања је секундарно.

Истовремено, фразе о развоју самопоштовања деце само су параван за њихову припрему за тржиште радне снаге коме ће полуобразовани и лоше образовани млади људи брзо научити да се повинују узусима глобалне економије.

Уз изузетак уског сегмента пословно-менаџерске елите (један одсто Американаца поседује 40 процената националног богатства) и нешто ширег слоја високо образоване техничке интелигенције, остатак иде у дробилицу из које излазе кротки, за радно место вазда заплашени, произвођачи и потрошачи. И тако, којег ли парадокса, образовни експерименти са децом - мотивисани идејама радикалне левице - производе за самосталан живот неспособне мороне, који су управо оно што је потребно великом бизнису. Успешна постиндустријска економија добрим делом почива на сервисним и помоћним радницима који су само елемент у информатском циклусу, као што су њихови претходници били елемент на производној траци. Импулси за деловање и даље пролазе кроз појединца, али их диктира систем. Интегрисан у мрежу односа који стварају сопствену „стварност", појединац мора да следи системске оквире. Природа као „објективна" стварност изван постиндустријског инфо-система постаје за просечан продукт америчког образовања чисто симболична категорија.

Зашто је америчка економија тако успешна?

Делом зато што је хронични осећај егзистенцијалне несигурности већине Американаца срећно уклопљен са њиховом неуротичном потребом за материјалним добрима, што их чини покорним службеницима; али барем делимично и зато што је, захваљујући америчком систему образовања, редукција човека у пуки људски фактор у информатском низу отишла даље него, рецимо, у Европи (премда је једна од последица глобализације да стари континент убрзано граби истим смером). Успешна економија такође изискује сталну потражњу за робом, услугама информатским инпутима кроз незајажљиву потрошњу. И овде се образовни систем показује дораслим задатку. Већина Американаца по изласку из школе научена је да су извори радости и постигнућа спољни њима самима, да се задовољство постиже кроз ствари које се купују.

Школа им је способност концентрације срубила на сегменте од по неколико минута, створивши доживотну потребу за убијањем досаде која је поистовећена са недостатком спољних чулних стимуланса. Попут нелечене наркоманије, реч је о зависности која саму себе потхрањује, доживотно. Проблем америчког образовања одраз је проблема који представља синтезу свих осталих дилема данашњице: то је крај културе, која постаје излишна као механизам одржавања друштвене динамике и интеграције.

Материјално богатство, професионални успех и физичко здравље једина су инстинска добра у америчком, све више глобалном техносу. Емотивна искуства и лична мишљења су баласт и луксуз недопустив у оквиру формуле - време је живот акумулисан у новцу. Све остало пуки су атавистички отпаци претехнолошког, историјског друштва. Питање сврхе људског постојања искључује се а приори, јер је сам концепт сврхе превазиђен. И сама култура је фосилизована, пуки продукт који се конзумира, а не проживљава. Можда неки сматрају да је ово пут којим Србија треба да крене. У том случају има савршеног смисла њихов предлог да се Србија угледа на амерички образовни систем.

Међутим, пре него што буду стављени пред свршен чин, житељи Србије имају право и дужност да чују истину о правој природи пројекта који им се спрема.

 

 

преузето из "Жичког Благовесника",

посвећеног реформи школе

ванредног броја, децембар 2002. година

 

 

 

^