Пуш очишћења

 

"Дођите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити" (Мт. 11:28) - позива нас Господ. Уморни и натоварени то су људи притиснути изопаченим психичким комплексима, робови грехова, страсти, порочних склоности и афеката. Главни чиниоци који утичу на стварање изопачених психичких комплекса (17), према речима А. Позова, јесу греховна сласт у сриу, изопачено (пристрасно) усмерење ума, самовоља, изопачене фантазије и сећања. Примери изопачених комплекса, и дела плоти, по апостолу Павлу, набројани су у његовој посланици Галатима:

"Прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, врачање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси (Гал. 5:19-21). Плодови духа су љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кроткост, уздржање" (Гал. 5:22-23). "И наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако" (Мт. 11:5-30). Узети бреме Господње значи поверовати у Њега, прихватити Га као Јединородног Сина Божијег, као свог личног Спаситеља Који нас је искупио Својим страдањима. То значи смирено прихватити да све оно тешко и неподношљиво што се догађа у нашем животу заправа шаље милосрдни Бог с добрим циљем, значи да се спољашње околно-сти развијају у складу са особеностима нашег унутрашњег устројства. Ови спољашњи догађаји користе нам да постанемо свесни (користећи Јунгову теорију: Изводе у област свести) оних скривених душевних рана које и јесу извор нашег унутрашњег обољења.

Циљ нашег постојања на земљи је наравствено (морално) усавршавање ради одговарајуће припреме себе за вечност. Овом циљу је усмерено дејство Промисла Божијег који жели да се сви спасу и да дођу у познање Истине. То и јесте линија живота којој нас призива Господ и чека наш слободни пристанак.

Унутрашњем погледу верујућег човека открива се истина да све околности и чињенице земаљског живота уређује Промисао тако да смири човека, избављајући га од најстрашније душевне болести - гордости, самодовољности и самозадовољства. Велики подвижници духа - светитељи - једнодушно сведоче: основа и праузрок целокупне грешне личности, свих изопачених и противприродних тежњи и дејстава умртвљеног, смртног, старог човека, извор гнусобе опустошења у њему, јесте егоизам (10, с. 2%). Са егоизмом који је заправо самољубље, нераскидиво је повезано "исклизнуће" свести у област ниске чулности, потискивање духовне природе од стране телесне.

Ако је хедонизам тежња према видљивом и привременом, онда је добровољно прихватање страдања, жртвеност и смирење тежња к невидљивом и вечном. Онај који добровољно и са захвалношћу прима страдања, "учествује у страдањима Христовим" (1 Пт. 4:13). Кроз трпљење страдања човек долази до истинског сагледавања реалности и истинске радости:

 

Под облаиима су скривене ризниие воде,

Ову воду зовемо радошћу,

Радост је дубља од среће облака.

Али вода неће изаћи на површину сама од себе.

Зато треба ископати ту наслагу туге,

Да бисмо је извукли. '(29).

 

 

Ови стихови који садрже древну мудрост изражавају општељудску интуицију о правом путу према истини.

У исто време схватање жртвености као јединог пута према истини, повратка к себи, остаје све до данас тајна затворена иза седам печата данашњем знању и полузнању које обећава устима савремених лажних пророка безболно просветљење и исиелење наивних умова.

Када се човек налази у стању тешке болести или неподношљивих околности, у његовој души се рађа мучно питање: зашто све то? Један од узрока зашто су страдања постала неподношљива, састоји се управо у њиховој привидној бесмислености. Верујућа душа доживљава страдања потпуно другачије. Сам облик питања - зашто то? мења се у због чега ми је то? Поново стечени смисао живота постаје један од главних унутарњих извора снаге за душу која пати.

Узети бреме Господње значи доћи до покајања. Покајањем почиње и завршава се духовни пут помирења грешне душе с Богом. У покајању се изражава важан унутарњи и вољни чин, одвраћање воље од греха и зла и окретање добру и истини. Отуда потиче очишћујућа и исцељујућа сила покајања. По својој природи покајање није нешто што се на вештачки начин намеће човеку споља. То је унутарњи балзам његове душе. Покајање (грчки - метаноја) у истинском, најдубљем смислу означава такође промену ума, повратак на пут истине. Ум (грчки нус) по светоотачком схватању може значити душу, срце, одређену моћ душе. Осим тога, он означава вишу сазрцатељну способност - око душе, њен најчистији део. И од чистоте тог ока зависи чистота душе и тела.

Покајање је једини пут реалног очишћења ума. Сам ум који је изгубио способност разликовања добра и зла не може да се очисти. Једино што он може знати истински поуздано јесте да сам он није извор истине. Он не може да се очисти, када размишља о проблему превладавања зла или медитира. Неочишћени ум, и сам то не примећујући, уместо очишћења може прелазити од једног нечистог објекта према другом, излазити из једне менталне јаме, да би упао у другу. Он може бити сличан човеку који води борбу затворених очију, човеку који прима ударце, чује жамор и вику, али не види своје непријатеље.

Такав је пут сваке лажне мистике. Такав је пут аналитичке психологије која не води толико очишћењу од комплекса, колико ства рању нових. Пре би се могло рећи да ствара илузију исцелења, него што истински исцељује.

Пут очишћења пак, јесте пут покајања, пут признања своје немоћи, крхкости, неспособности да се исцелимо без помоћи одозго (свише). То је мукотрпни пут духовног самопознања који настаје пред Лицем Божијим. Овакво самопознање постепено и дубоко открива уму оно скривено. "Када ум угледа своја сагрешења, чији је број попут песка морског, то представља знак започетог просвећења душе, знак њеног здравља" (св. Петар Дамаскин).

Очишћење и преображење одвијају се кроз непрестано молитвено делање. По речима преп. Григорија Синаита, молитва улива у човека осећање неба, успокојава и радује ум, разгорава душу неизрецивом љубављу према Богу и људима, дарује му духовну мудрост.[1] Молитва је "најистанчанији васпитач ума, срца и целокупне личности" (митрополит Амфилохије Радовић) и "једини метод суштинског самопознања" (архимандрит Јустин Поповић). Према мишљењу преп. Максима Исповедника, чиста молитва води практично потпуном очишћењу ума.

Нарочити и преображавајући утицај православне молитве на човекову свест експериментално је доказан истраживањима доктора биолошких и магистра медицинских наука, шефа лабораторије психофизиологије Института за изучавање мозга "В. М. Бехтерев", професора В. Б. Слезина и магистра медицинских наука И. Ј. Рјабињине. Енцефалограм је показао да је код православног хришћанина у стању молитве запажено потпуно искључење коре великог мозга уз јасну свест.

Овај феномен су научници одредили као четврто стање свести (пре тога науци су била позната три стања човекове свести: будно стање, спори сан и брзи сан). Саопштења о овом важном научном открићу објављена су на светској конференцији "Последња достигнућа науке о свести" одржаној 1990. године на Универзитету у Аризони (САД).

Ево шта каже проф. Слезин, коментаришући своје откриће. На основу обављених експеримената, молитвено стање је својствено и неопходно човековом организму као и три позната стања. Јер у човековом животу се запажају преласци из једног стања у друго, постоје системи кочења и искључивања... Када је човеку одсутно неопходно четврто стање мозга, догађају се неки негативни процеси. Није случајно то што је карактеристична црта подвижника Цркве, монаха-стараца, смирено стање душе... Има разлога за претпоставку да је без практиковања молитвеног стања тешко достићи ово спокојно стање душе. Отуда и исцељујућа својства молитве. За време праве молитве долази до удаљавања од реалности, што доводи до рушења патолошких веза. Удаљавајући се од света, од слика патологије, човек ствара предуслове за своје оздрављење. Четврто стање је пут према хармонији.

Експерименти су такође показали да се, насупрот молитвеном стању, за време медитације у кори великог мозга укључују механизми раздражења. Зато се показују неодрживим тврђења јогина, да је медитација иста таква молитва, тј. исто то општење с Богом. Савремени психотерапеути покушавају да предложе медитацију у својству једног од терапеутских средстава, али независна истраживања проф. Берестова су утврдила да је за лица која се баве медитативним праксама карактеристично постојање на електроенцефалограму (ЕЕГ) хиперсинхронизације таласа која се може посматрати као патолошка делатност мозга.

Ако су за људски организам карактеристична четири физиолошка стања, она се, према томе, сва морају смењивати у човековом животу. Одсуство једног од њих нарушава хармонични развој организма, што доводи до деградације и болести. Зато, по речима проф. Слезина, молитвено стање омогућава или помаже човеку да остане човек (28, с. 6).

С молитвом је нераскидиво повезан пост. Молитва и пост су два крила помоћу којих се душа уздиже над земљом. Пост је једно од испољавања самопожртвовања, добровољног самоограничења, начин борбе против егоизма и самозаљубљености. Он има пре свега духовни смисао и органски је повезан с целокупним духовним животом. Његов крајњи циљ је потпуно посвећење душе и тела Господу, смирење тела, његово потчињавање вишем духовном начелу.

Очишћење ума врши се кроз непрестано сећање на Бога, Који је врховна лепота и бескрајно савршенство. Ово сећање постаје свеобухватна благодатна помисао ума који одређује карактер свих ње-гових кретања и који га преображава.

Ум се очишћује кроз Реч Божију коју је донео Христос: "Ви сте већ чисти због речи коју сам вам говорио" (Јн. 15:3).

Дејству Своје Речи Христос је присајединио дејство благодати Цркве коју је Он основао. У Тајнама Цркве дејство оностране божанске силе, остварујући се кроз тело, преображава сву људску три метрију: дух, душу и тело. У Тајнама дејствује очишћујућа сила опште божанске благодати, огња који је Христос бацио на земљу и који спаљује човекову нечистоту тамо где човек не може ништа да учини силом огња своје природе (17, с. 252).


 

[1] В. Скурат К.Е. Великие учители Церкви. С. 106.

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа