покалипса хемијског анти-причешћа"

Професор Вадим Коржевски, професор Тобољске духовне Академије

 

Живимо у времену опште распрострањеног етичког посуновраћења. Многи од наших савременика већ не сматрају да културне градиције имају смисао; хришћанског живота или уопште нема, или поприма бесмислене форме; етичке норме понашања су релативизоване, то јест релативизовано је схватање добра и зла; у односима међу људима владају неправда, суровост; нема љубави; изгубљен је смисао живота.

Велики број људи се сусреће с питањима која нису изгледала тешка за Русе, који су живели према идеалима Хришћанства: Ко сам ја? Како да живим? Како да будем срећан? У чему је уопште смисао мог постојања? Треба устајати сваког јутра и ићи у свет: борити се за успех или просто за преживљавање, покушавати да се буде срећан, док су око тебе само похлепа, усамљеност, празнина, издаја, бездушност, равнодушност, болести, смрт...

Шта да радим када сам усамљен, потиштен, заплашен, када се бојим да живим даље и уопште не видим никакав смисао у животу? Прекинути свој живот, убити се, или можда... пробати хероин? Све већи број савремених младих људи налази излаз у овом последњем - у наркоманији.

Наркоманија је позната од древних времена. Случајеви опијања наркотицима описани су у књижевности. На пример у Хомеровој "Одисеји" главни јунак је био принуђен да спасава своје другове опијене мирисима лотосовог цвета. У староиндијским књигама се спомиње тајанствена "сома", "божанствена печурка". Готово сва поколења врачева користила су се сличним травама ради несметанијег општења са својим "боговима", тј. демонима.

У Европи је, услед постепеног губитка хришћанског схватања живота и правилног искуства човештва, од XIX века отпочело тражење идеалне пилуле која утиче на психу. Ово је потпуно очекивано обзиром на материјалистичку, биохемијску представу о човековој суштини. Суштина човека, бића боголиког, личностног, била је сведена искључиво на телесну реалност (мозак, биолошке течности, неуролошки процеси...).

Личност је почела да се схвата искључиво са физиолошког становишта. Шездесетих година XX века, с појавом хипи покрета у Европи, отпочело је ширење препарата који изазивају различите халуцинације. Масовна употреба опојних средстава међу младим људима отпочела је релативно скоро, најпре у САД, а затим у Европи, у групи битника и њихових следбеника.

Временом је наркоманија привукла себи и омладину која није имала ничег заједничког с хипицима. Тако се дакле међу омладином веома брзо шири психоделични (душеразорни) стил живота, тј. онај начин који мења свест, деформише реалност, разарајући душу. Постепено се формирала некаква специфична наркоманска подкултура, која има своје традиције, легенде, ритуале, свој језик и, чак, своје јунаке. Уз то се читав наркомански свет снажно улепшава како би на себе привукао пажњу других.

Истинска вредност наркоманске културе открива се, по правилу, онда када човек практично више нема снаге да се ишчупа из оног бездана у који прилично брзо тоне. Може се навести неколико извода из писама и исповести наркомана који су доспели у овај порочни круг наркоманског живота:

Тек после сам почела да схватам - говори једна наркоманка - да се тамо, у оном свету, ништа не чини тек онако, да нико ни за кога чак ни прстом неће мрднути, ако му тај неко није интересантан. Тамо нема ничега од онога шт о сеобично дешава међу људима. Никаквих представа о дружењу, помоћи, ничег људског. Истовремено сви се држе у гомили. Ово се не може ни замислити: у истом стану скоро месец дана живе људи који међусобно нису повезани ничим, спремни да сваког тренутка продају, издају, удаве један другог.

Или ево шта пише наркоман који жели да се ослободи овог порока: Ти чак не можеш ни да замислиш колико бих желео да се ослободим ове зависности. Ти то не можеш да разумеш зато што ниси наркоманка. Глупо је, али убеђен сам да онај ко се не боде није у стању да схвати сав ужас овог порока...  Ја већ током неколико година систематски трујем не само свој организам, него и сав свој живот. Живим последњом снагом. Суђено ми је за фалсификовање рецепата. Заиста не могу да издржим. Веома бих желео да се вратим у нормалан живот...".

Саме околности које окружују живот наркомана веома мало подсећају на нормалан људски живот. Ево неких бележака: у соби је непомично седело десетак прљавих одрпанаца. Један од њих је почео нешто гласно да говори. Његов говор је подсећао на бунцање лудака кога нико не слуша. Крај њега је седео други наркоман из чијих је уста цурила пљувачка. Још један, налик на алкохоличара, седео је наслонивши се на зид и бесмислено се смешио, Сви су се налазили у полусвесном стању. Све нас је нервирало. Стварно смо постали одвратни једни другима и трудили смо се да грубо вређамо једни друге. Свако је у оном другом видео своју сопствену ништавност. Човек мрзи ову ништавност и труди се да је пренесе на другога, како би доказао себи да он сам није још сасвим пропао.

Повезивао нас је једино хероин. Били смо наркомани и у нашем друштву уопште нисмо зависили један од другог. Свако је бринуо искључиво о себи. Наркотици разарају сваки однос са другим људима.

Овакве изјаве и описи омогућававају нам да замислимо до каквог психичког нивоа и социјалне деградације наркотици доводе човека. Ово највише уггрожава родитеље и рођаке наркомана.

Да бисмо се у ово уверили, довољно је да наведемо један цитат из писма мајке наркомана: Сине, немој умирати безброј пута; не чини нас несрећнима, јер више нисмо у стању да гледамо твоју дугу смрт, Не лажи нас више, не преврћи се у мукама од бола. Немам више ни снаге, ни суза, И опет конвулзије, повраћања, капљице крви на постељи и зидовима. Страхујемо кад одлазиш: можда си већ мртав! Не! Сине, врати се!

Када наркомане питају зашто употребљавају наркотике, они често одговарају како им само наркотици омогућавају да живе истинским животом: шире и продубљују свет доживљаја и осећања, изглађују емотивне тешкоће - агресивност, озлојеђеност, депресију, отуђеност; помажу им да се удаље од различитих животних тешкоћа, конфликата; уклањају психичку напетост; допуштају да се дубље сагледа смисао њиховог постојања.

У стварности они теже само једном: да побегну од непријатности свакодневног живота, обмањујући саме себе помоћу наркотика. У овом случају наркотик делује као алкохол кад њим заливају јад.

Други мотив за употребу опојних средстава је осећање унутарње тескобе које се појављује услед унутарњег конфликта између савести и свог понашања. Сваки млад човек данас већ од најранијег детињства упознаје многе тешке грехе који га. остајући неокајани, притискају и муче.

Истинско олакшање и ослобађање од овог терета може се добити једино у Светој Тајни Покајања и у искреној молитви Богу. Али, удаљени од Христа, од Његове Свете Цркве, без довољно вере и хришћанског знања, млади људи траже средство које би скинуло овај терет и изгладило непријатно стање напетости, изазвано грижом савести.

Говорећи савременим језиком, наркотик у датом случају доноси некакво унутарње пражњење. Онај ко узима оваква средства још не схвата да је то потпуно неисправан пут за побољшање расположења и субјективног осећања. Он мисли да му дрога отвара истински смисао живота.

Међутим, постепено се формира његова зависност од дроге, у почетку психичка. затим физичка и тако, потпуно неприметно, такав човек постаје роб наркотика. Приликом разговора са младим људима о наркоманском начину живота, многи признају исправним тврдње о нереалности таквог живота, али тврде да хемијско анти-причешће мења реалност, ублажава животне противречности и, чак, помаже да се успостави духовна веза са другим људима, стварајући илузију љубави, која им толико недостаје.

Дрога постаје некакво спасење од проблема нашег времена који угњетавају психу - од насиља, демонизације живота и  лажљивости света који лежи у злу (1, Јн. 5,19). Али, све је то прелест. И не само то. Наркотик не само да не спасава од животних тешкоћа, него ствара још више проблема и, што је најглавније, он својој жртви припрема вечно мучење после смрти.

Мало ко размишља о овој жалосно-реалној чињеници. Наркомани често виде смрт својих пријатеља, иако не плачу због тога, јер губе способност за испољавање обичних људских осећања. Они немају никакву представу о томе шта се догађа с душом наркомана у оном тренутку када његово тело заспива смртним сном. Јеванђеље нам открива да се наше душе после раздвајања од тела, сходно добрим или лошим особинама стеченим у животу, присаједињују - Анђелима светлости или анђелима таме.

Тегобна је смрт грешника (Пс. 18, 22), каже Свето Писмо, а то да је наркоманија - грех, и то тежак грех, неће порицати нико већ зато што се она налази веома близу самоубиства. Осим тога, наркоманија принуђује своју жртву на вршење многих других смртних грехова: на крађу, на лаж, на најразличитије врсте блуда и настраности о којима је срамно говорити (Еф. 5:12), на издају, на убиство, одбацивање Бога коначно, јер за наркомане дрога постаје бог. Наркоман, берући забрањен плод, нарушава све Божије заповести.

Зло се од дуготрајне навике претвара већ у човеково својство и постепено га чини неисправљивим и способним једино за живот у паклу.

Наркоманија је болест тела, колико душе (т.ј. психичка болест); болест која убија душу и потпуно одваја човека од Божанске благодати, чинећи га жртвом пакла. Број ових несрећних жртава се неверпватно брзо повећава: повећавају се и жалост, и плач, и сузе за овим несрећницима. Свако ко расуђује правилно, разуме да проблем наркоманије није материјалне природе и да борба са њима, вођена са позиције материјализма, неће донети жељене резултате.

Наркоманија је духовни проблем: наркотици помажу са се попуни духовни вакуум који је створен у човеку после одрицања од Хришћанства и усвајања материјалистичког погледа на свет.  Човек - није само тело, него се, како кажу Свети Оци, тело и душа разматрају у хришћанској антропологији у јединству које се постиже кроз преовлађујући утицај духа.

Дух је - каже Св. Теофан Затворник - назначен да живи у Богу, душа  - да под руководством духа уређује земаљски живот, тело - да производи и чува видљиви стихијски живот на земљи под управом њих обоје.

У овом је јединству - здравље и норма људског живота. Ова се норма живота може остварити једино у Хришћанству, и то само у правилном Хришћанству, то јест у Православљу.

Зато је за успешну борбу против наркоманије, као и против свих других порока потребно да уложимо све снаге у то да у себи и око себе обновимо веру наших предака - Православље.

 

 

са руског:

Људмила Јоксимовић

 

 

 

 ^