Школа на дну или антишкола

Проф. др Светомир Бојанин

Тајна школе"

  

 

У Београду се појавио уџбеник енглеског језика под насловом I - SPY", Course Book 1 (Julie Ashworth and John Clark, Oxford University Press). To је уџбеник намењен почетницима.

Прве гласовне целине овог језика деца треба да уче тако што ће опонашати гласове вештице, Дракуле, Франкенштајна, вукодлака. Када тако научи да спелује, ученик-почетник затим у стрипу прати активности, у виду пошалица и злурадости, ових ликова који, као што је познато, одувек персонификују зло. Учитељ који треба да уђе у овај разред то чини са стрепњом и крајње бојажљиво.

Када ови момци дају поклоне за Божић или за Ускрс, то су пакети који садрже у себи експлозив или опасност - на пример неког рептила који одмах после експлозије јајета истура своју главу и зграби за нос онога коме се поклон даје. На једном слављу где су се окупила сва та чудовишта људске фантазије, Дракула даје као рођендански поклон вампиру мртвачки сандук. На једном другом месту опет Дракула, сав усхићен, изјављује да не воли ни јабуку ни банану, али зато највише воли хамбургер

Фантазматични свет детета, као и човека уопште, у свим етапама његовог развоја јесте поприште унутрашње борбе за остварење сопствене личности и сопственог лика за себе сама и за друге. Ускраћења које нам наноси простор којим се крећемо, свет других са којим се сусрећемо, увек одјекну у нама одређеним ставом осећања према томе ускраћењу.

На тај начин, од најранијих дана живота, дете је испуњено тим непријатним, гневним, осећајним потребама, које се у почетку испољавају грубом агресијом и импулсивним реаговањем, да би касније, како се јављају све богатије могућности психичког живота, ови квалитети осећања били персонификовани неким фантазматичним ликовима према којима дете осећа наклоност или према којима има одбојан став.

Врло рано у фантазији детињства јавља се осећајни материјал", коди се персонификује ликом вештице насупрот оном осећајном свету који је побуђен мајчинском нежношћу и бива персонификација, на пример, ликом Богородице.

У старијим узрастима, осећајност детета, бивајући све сложенијом, у свом фантазматичном савету пронађе још читав низ ликова понуђених из окружења, како за оне ускраћене емоције које подстичу импулсивност и гнев, тако и за оне пријатне, угодне, лепе, које подстиче доброта и радост живота.

С обзиром да је нагонска потреба увек елементарна и непомирљива, она може да се смири или када се потроши", испољи до краја, као и свака друга стихија, или ако се на њу делује вољом и тада заустави или преусмери. Нагонске потребе, као и сваку другу стихију, може да преусмери, па и заустави, само потреба за етичким односом и доброта која је иманентна сваком људском бићу.

У области фантазије бије се битка између деструктивних тежњи агресије и освете, изражаваних обично импулсивношћу, и оних тежњи заснованих на доброти људи које су израз љубави према животу и свету у коме живе.

Цео ток историје је обележен том борбом добра и зла како у човековој личности, тако и у међуљудским односима. To зна и народна прича. Злог и агресивног отмичара-змаја увек убија најмлађи принц који је оличење невиности, храбрости, љубави и доброте. Сетимо се само приче Чардак ни на небу ни на земљи" или оне о Биберчету.

Наши примарни психички процеси се заснивају на ментално необрађеним садржајима, побуђеним непосредно опаженим реалитетом са којим смо у сталној интеракцији. Њихов је садржај увек покренут и оним емоционалним узнемирењима која су доминантна у датом тренутку. Међутим, на каснијим узрастима, доживљавајући знатно богатије и јасније диферентоване потребе сопствене осећајности у стању смо да те примарне процесе преузмемо у знатно богатији сложај могућности са читавом лепезом подстицаја и побуђене осећајности.

To се опажа и доживљава истовремено са примарним процесом. Све то прожимамо увек одређеним потребама етичности које су нам дате праискуствено. Тиме наш однос према окружењу уклапамо у норме средине, у норме које, својим захтевима, остварују и граде културу дате средине.

Природан процес развоја, према томе, одвија се тако да се глобалне емоције разлажу и профињују, а човек у свом понашању одабире увек оне богатије и уклопљеније у захтеве заједнице којој припада. To је пут сазревања и услов социјализације личности.

На попришту фантазије, дакле, одигравају се борбе наших деструктивних потреба (персонификованих вештицом и вукодлаком), са најмлађим сином неког оца или најмлађим принцом или принцезом који су увек оличење врлине. Током детињства читав сплет бајки помаже деци да се извуку из своје примарне заснованости у свет љубави и социјалних односа.

To је прихватила и уметност за децу и она омладинска уметност, где се помаже да се унутрашња борба са сопственим злим слутњама и злим намерама и бесмисленим страховима, оконча победом врлине. To je пут којим смо се извлачили из дубина праисторијске нагонски одређене разузданости у облике цивилизованог живота и културе са култом врлине, као обележја људског бића.

И школу смо зато смислили да помогне да деца открију радовање својим уљуђеним понашањима и мотивима за живот. Међутим, прича позива нашу децу да се идентификују са својим злим помислима, са својим мржњама, осветољубивим потребама, потребама да се напакости другоме тек тако, чак и без икакве потребе за образложењем. У крајњој могућој последичности овај стрип зауставља цивилизацијски ток историје и нуди повратак у времена предцивилизације, у пуку деструкцију.

Родитељи су се бунили још 1998. године када су и мени донели тај уџбеник, обавештени су сви чиниоци у школству од градских структура власти" у Београду, до надлежног министарства у Србији.

Није се учинило ништа. Ових дана сазнајем да се слично догађа и са почетним уџбеником француског језика.

He верујем да ови уџбеници могу битно да разоре тежњу ка продубљивању љубави према животу и да разоре потребу људи за разменом доброте у овом узнемиреном свету, али сама могућност јављања оваквих тенденција у институцији школе, говори да она данас постаје заиста опасна за складан развој личности и цивилизацијски успон заједнице у којој делује.

И још нешто. Овај уџбеник и наставнички колектив који се томе није јавно супротставио делује у Основној школи Свети Сава" у Београду. He знам да ли је то случајност или смишљени цинизам, али знам да је то обмана којом школа као институција државе, одводи нашу децу из нашег културног круга у неке друге, нама незнане просторе. Да ли и то можда спада у нека људска права, и то посебно она дечија права на културни и цивилизацијски успон?

Сасвим је јасно да је ово завођење намењено малолетној деци за чије васпитање још увек одговарају, у случају школства, сасвим обесправљени родитељи.

А та и таква људска права", за кога су она заправо?

 

 

 

преузето из специјалног броја "Истине",

зборника посвећеног демонизацији деце,

број 2. 2005.

 

 

^