Аскетизам и савремени свет

Сергеј Бајкалов Латишев

 

Шта је аскетизам? Аскетизам је строги, живот са сврхом, изражен у духовним напорима, то јест, у молитви, размишљању, управљању ума ка Господу, често у вези са одговарајућим физичким подвизима, и истовремено са уздржањем од било каквих негативних активности и непотребних природних задовољења.

Ово не значи да аскетизам мора бити судбина само одређених пустињака, или монаха (аскета). Хришћанска  вера је у основи заснована на самоодрицању, што је у одређеном степену аскетизам.

Сам Бог је поставио је забрану на дрво познања добра и зла у Рају и овим показао неопходност аскетизма, подвига воље и ума. И умереност у жељама и тежњи, контрола жеља и тежњи, неопходна је за сваког обичног Православног Хришћанина. 

Имајући све ово у ум, можемо схватити зашто су се материјалисти, који не препознају духовно начело у човеку, увек борили против аскетизма. Материјализам говори: Сама твоја природа ти може преписати законе: ради све што она захтева и ка чему те вуче.

Али у садашње време, ударна појава узима место. Са једне стране, својим начином живота, наше друштво (укључујући, авај, и многе Православне) потпуно одбацују сваки облик аскетизма: непридржавање постова [1], одсуство ревности у молитви, јавној и личној, и тако даље. Ово је на једној страни.

Али на другој, ми посматрамо у нашем добу, међу младима Западне Европе посебно, једну врсту морбидног ентузијазма за Источњачким религијама, упркос чињеници да улазак младих у ћелије, сакривених овде у Европи, свих ових понекад фанатичних религија, захтева једно такво аскетско управљање својих посвећеника, тако да неко не може да уради ништа друго, сем да изрази зачуђеност у њиховој строгости.

Невешћемо два примера.

Ово је типични радни дан младих француских следбеника секте Харе Кришне, која има велико приватно боравиште у центру Париза, недалеко од Јелисејских Поља. Устајање у 3:30; туширање; молитва у храму; читање њихових рукописа; молитве на бројанице и тако даље. Ово траје два сата. Онда следе посебне лекције, певање, свети плесови. Ту је опет служба. У 8:30 ујутру, доручак и почетак радног дана. Путовање кроз град ради сврхе мисионарења (пропаганде) и ради продаје издања секте. Други послови на фарми, од којих секта добија своју зараду. Ручак у 12:30, који се састоји од млека, сира и пиринча. Опет, рад и учење. Дан се завршава у 19:00 са последњом службом. Никакво неприкладно понашање није дозвољено.

Постоји у Западној Европи друга секта, још познатије, такозвани Ученици Муна, која је толико опасног карактера да су многе породице, које су изгубиле адолесценте у секти, формирале комитет против овог покрета, који наставља са снажним регрутовањем међу младима. [2]

Као што ће наш читалац видети, следбеници Мунове секте такође воде необично строг и аскетски начин живота. Устајање у 6:30; пола сата молитве; доручак; још молитве; учење. У 11 сати, излазак на посао или проповедање. У 15:00 сати ручак. Од 16:30 до 20 часова, ту су опет додељени задаци, углавном у регрутовању нових чланова. Ако све саберете, видећете да све заједно остаје пар сати сна у току дана; остатак времена је молитва, поучавање, сакупљање прилога и рад. Овде се такође, морал карактерише изузетном строгоћом. Ипак упркос свему овоме, постоје млади људи који су напустили родитеље, породицу, студије и посао, и постали верни следбеници Муна.

На овом месту у нашем тексту, није неопходно задржавати се на овим источњачким сектама, нарочито на једном отвореном антихришћанском усмерењу, које сада налази следбенике у Европи у скоро свим већим градовима. Такође нећемо говорити о оним младим људима који су напустили Европу и населили се у Индију и остале суседне земље; ни о онима у Европи који су ентузијасти не само по питању техника Јоге и Зена, већ и по питању њихове философије.

Напомињемо све ово да би показали да чак и најстрожи аскетизам не представља сметњу у успешном регрутовању нових следбеника, већ је вероватно, чак и један од привлачних страна таквог покрета.

Једину ствар коју можемо пронаћи позитивним у таквој појави је знак, да  у садашње време, постоји одређена отуђеност од материјализма, знак потраге за нечим духовним. Ово је пут идеализма, иако је лажан и сумњивих вредности. Али то нам говори да у овој потрази, млади грабе било шта на том пољу.

Један од бивших следбеника секте Кришна, изражава себе на овај начин: Дајте младима идеал, наду, нешто одређено. Ограничити себе на критиковање једне или друге секте, није довољно. Морате дати нешто у замену.

Неизбежно се у особи која чита ове редове, подиже мисао: Али зашто ова гомила људи не налази оно за чиме трага у Хришћанству? Одговори могу бити различити, али су доступни. Сетимо се сада само речи Апостола, које се као никада раније подижу у нашој свести, у погледу свега онога што се сада дешава: Јер доћи ће време; пророкује Апостол, када здраве науке неће слушати, него ће по својим жељама накупити себи учитеље, као што их уши сврбе; и одвратиће уши своје од истине, и окренуће се ка гаталицама. (2.Тим. 4:3-4)

Морамо, међутим, приметити да се ентузијазам за источњачким сектама већ смањује у садашње време. Без сумње разлог за ово су, пре свега, сами млади људи, који су открили лаж, празнину и узалудност иза примамљиве фасаде.

Поред свега тога, можемо видети покушај да се свест индоктринира могућношћу уједињавања Хришћанства, са свим источњачким паганским религијама, ако би само нашли, овде и тамо, идентичне аскетске методе. Према томе, мисао често изражена, на пример, да је такозвана хришћанска јога слична духовном размишљању у Православљу.

И наравно, постоји велика опасност у овоме. Видимо пре свега да ће човечанство које трага, одвојивши се од Истине, од Христа, од Свете Цркве, тражити за нечим (као што ће им изгледати идентично) једнаким у источњачким паганским религијама.

И овде се морамо подсетити да се истинска Православна духовност потпуно разликује од паганске духовности, од источњачког мистицизма.

Ми верујемо да је Бог Апсолут, да је Свемогући, Творац свега; и да између створења и Творца постоји понор. Али једини човек међу створењима тежи ка Богу, као да се не разликује од Њега. Само у Богу, он задобија своје блаженство. Пад човека, постао је зид преко његовог пута ка Богу. И човек не може сам превазићи свој пад кроз своју моћ. За ово, човеку је потребан Спаситељ. Амбис између Бога и човека, превазиђен је уз помоћ љубави Божије. И тајна тог превазилажења је у томе што је Бог постао човек. Сада човек може радити на себи, иако је пут очишћења и дуг и тежак.

Он се достиже различитим путевима и начинима: молитвом, постом, борбом са страстима, учешћем у Светим Тајнама, и различитим духовним вежбама. Ово је цео подвиг. И во је све само средство, није циљ. Циљ је очишћење од греха и приближавање Богу.

Истина, ми знамо пример из Светог Писма, у којима овај пут, на први поглед изгледа веома кратак и једноставан. Али све ово је само на први поглед. У добро познатој причи о блудном сину, на пример, повратак Оцу је само први корак у покајању грешника. Након овога, задатак снажног рада на себи, стајаће пред њим. Пред очима Апостола, Закхеј није само понудио покајање, већ је такође узео на себе даљи подвиг: жељу да одлучно промени свој живот.

И након овога, стално пребивање у Богу захтева човекову јаку пажњу. Ово је главна ствар а не један или други аскетски метод, који само на површни поглед могу изгледати истоветни и код Хришћанског подвижника и код следбеника Хинду секте у Паризу.

Уопштено говорећи, Хиндуизам представља потпуну супротност истинском Хришћанству. Ако је сврха Хришћанског подвига смиреност, у Хинду аскези то је самопотврда, осећање своје сопствене моћи. Ако у Хришћанству личност, која постепено расте и усавршава се, може да се развија у бесконачности, у Хиндуизму са друге стране, личност је осуђена на заборав. Свето Јеванђеље нам показује да је савршенство у пуноћи љубави. Али источњачке религије одричу вредност љубави, која, према њиховом учењу, бива уништена на путу самоуништења личности.

Хришћанин, како напредује, расте духовно. Његова осећања, жеље и мисли постају бољи. Ово је оно што садржи пут исправног аскетизма. У Хиндуизму, напротив, циљ је гашење свих жеља, мисли и осећања. Све се раствара у нирвани.

Сврха Хришћанског аскетизма је очишћење од зла. Ово морамо постићи у периоду нашег живота на земљи. Ово је разлог што се време веома цени у Хришћанству. Хиндуизам потпуно обезвређује време, својим опасним учењем о пресељењу душа. (метемпсихози)

Уметност лажног аскетизма источњачких секти, које сада привлаче нашу омладину лежи у установљењу себе у потпуном покоју, ослобађању себе од мисли и жеља, постајању пасиван према свему, и заборављању свега осим једног циља само-обожењу. Они немају другог Бога. Они стављају себе у први план, за неку врсту вишег савршенства, и ради овога бирају различте положаје и покрете, крећу на тешке путеве аскетизма, бирају свете плесове, моле се срцем... Али даље од овога не желе да иду. Очишћење од мисли, од страсти и греха их не интересује: јога се може практиковати одмах од стране свакога, ко колико год био аморалан може обоготворити себе, у и  потпуности бити задовољан собом (мањкати у смирености). [3]

Али заједно са овом привлачношћу према аскетизму, иако лажном, треба такође осмотрити, као што смо указали на почетку овог чланка, супротну тежњу: одбацивање сваког аскетизма. Не пре много времена, одређено римокатоличко дело, са великим оптицајем, иако веома леве оријентације, говорило је иронично о борбама Светог Симеона Столпника, чији помен славимо првог септембра. Он је примио монашки чин у осамнаестој години, и био први од многих подвижника који је претрпео своје борбе на стубу. Био је прозорљив и његовим молитвама чињена су чудеса; представио се у Сирији, 495. године, у 95-ој години живота. Чак и сада, путници могу видети рушевине цркве, саграђене у част Светитеља близу његовог стуба.

Нема ничег новог у једном оваквом ставу, у делу савремених римокатоличких новина према подвигу столпништва, као и према аскетизму у целини. Али то је карактеристика наших времена.

Можемо очекивати да ће неко питати:

Чему ове грубе кошуље, чему ови ланци, ове келије у којима неко не може ни стајати, нити се исправити? Чему ови стубови, и стајање на њима током много година? Чему живот под отвореним небом, лежање на голој земљи, живот на биљу и корењу? Чему ова непрекидна падања на колена, и даноноћно певање и молитва?

Морамо одговорити:

Хришћански подвижници знају каква је природа, и у ком степену су њени закони обавезни за човека. Они признају њихово стварање од стране Бога, и њени закони су божански закони. Зашто онда иду против природе? Они не иду насупрот природи, већ против растројства у својим сопственим природама, а посебно против искварене воље човека, која је неспособна да га задржи на задовољењу његових потреба у границама, преписаним од стране природе. Пре него што је човек постао преступник закона одређених божанским откровењем, преступи је против природе, или пре, закона које  је Творац у њу усадио. Све у природи захтева исхрану за настављање живота, али је само човек способан да исхрану претвори у задовољство, које води у страст, гојење себе храном, што за последицу има губитак здравља.

Према томе, у циљу да буде истински човек, човек мора бити подвижник. Чак су и древни пагански философи схватили ово. Није могуће не бити подвижник, Хришћанину који жели да оваплоти у својој сопственој искривљеној природи тај високи идеал  истинског људског живота, представљеног у Јеванђељу? Подвижник једе и спава мало, тако да његово тело не би постало дебело и тешко, не негује лењост и похоту, не постаје трула мочвара. Он претпоставља просту храну богатој и укусној трпези, јер у коришћењу прве, лакше је одржати строгу умереност и трезвеност. Пажљив је са вином, јер оно проузрокује узбуркавање крви, које подиже страсти и прекомерно весеље, и одвезује језик до неумереног степена.

Слични подвизи у доступни свима, и ми вршимо један када одбацујемо себе, чак и само у току Великог Поста или пред Свето Причешће.

Али нешто је много више неопходно.

Снажне духовне болести, посебно хроничне, како их Оци називају, лече се снажним лековима. Да ли је чудно да ревнитељи духовне чистоте, чак и након много напора у борби да страстима, бивају узнемиравани у савести снажним нападима греха, који се подиже из дубина срца, и кроз осећања бола и патње усмерава њихове савести далеко од њих? Ово је нарочито подесно у почетку страшне борбе у души зараженој дуготрајном грешном навиком. Само особа која није почела ову борбу са грехом, не зна колико ова борба кошта.

Штавише, према учењу Светог Апостола Павла, подвижници су пребацили своју борбу са злом из поља крви и тела, у невидљиво поље самих подстрекача греха, злих духова. Ко може рећи колико лукавости и напада од стране невидљивих непријатеља су они претрпели својим подвизима, које ми можемо посматрати само споља?

Коначно, ако је светли хоризонт вечног и блаженог живота њима отворен, кроз дело благодати, зар нису могли да појачају своје борбе са циљем да постану ближи у духу ка жељеном циљу? Али Апостол Павле поставља границу нашој радозналости у овим случајевима, једном једином реченицом: Духовни пак све разгледа, а њега самог нико не разгледа. (1.Кор. 2:15)

Највиши аскетски подвизи су тежња оних који су их слободно изабрали; али аскетизам као морално начело, доступан је и неопходан сваком Православном Хришћанину, према мери његове снаге и духовног раста.

Величање ваших великих Светитеља Светих Пустињака, Монаха и Подвижника и поклоњењем пред њиховим борбама, ми ћемо као поледицу увек памтити да је наша Православна Вера подвижничка сама по себи, и да је аскетизам неопходан, у мањем или већем степену, за све нас.


 

[1] Мислимо на пост у широком смислу: ограничавање себе, прихватањем неке врсте дисциплине. Православни пост не захтева не само ограничење у избору и квалитету хране, већ и у добровољном избегавању брачне постеље и, у духовном погледу, борба са страстима. Постећи телесно, постимо такође и духовно... (Из стихире на Литургијском почетку Великог Поста, која објашњава тачно истину поста.)

[2] Остављамо на страну, наравно, политичку обојеност Мунове секте. Њихова анти-комунистичка усмереност може бити разлог зашто им се супротстављају више него другим, сличним сектама, које су поред тога једнако опасне. Али зашто они не предузимају мере насупрот пропагандистима Маоистичке философије, који раде са имунитетом, међу зидовима школа где су наша деца? питао је један од родитеља на једном француском радију...

[3] За пуноћу мистичког просветљења, подвижници вере, као неопходни услов, пролазе кроз дуги пут аскезе и духовних искушења, путујући од силе ка сили, то јест, постепено задобијајући високи степен духовног искуства и знања. Запитајмо се да ли су Свети Макарије Велики, Свети Јован Златоусти, Свети Сергије Радоњешки, Свети Серафим Саровски, Свети Владика Николај Охридски, Свети Јустин Ћелијски, (ова два Светилника смо ми додали - уредништво одговора) Свети Јован Кронштатски и многи други, слављени од Православне Цркве учествовали било у астрологији, било у проучавању оријенталног Хинду или Тибетанског мистицизма? А да ли је наша Црква свесна постојања и бављења овим мистицизмом у нашим данима? Наравно да је знала и да зна. Али нити су га монаси наших Православних манастира, нити су га наши подвижници икада користили, јер је њихов пут био пут најстрожег Новозаветног Хришћанства, у коме сав такав мистицизам постаје непотребан и излишан.

 

 

 

http://www.orthodoxinfo.com/praxis/ascesis_modern.aspx

 

 

 

 

^