Брак и разврат

Епископ Варнава Бјељајев[1]

 

О, роде маловерни и прељубнички! Докле ћу вас трпети!

(Мт.17,17)

 

У једном од одломака Марковог Јеванђеља (Мк.10,1-16) Го-спод Исус Христос слушаоцима даје поуке у вези са браком и прељубом.

Као повод за ту поуку послужило је лукаво фарисејско питање:Да ли је дозвољено разводити се са женом? Право говорећи, није било никаквог разлога да фарисеји поставе такво питање Господу Исусу Христу, јер се у петој књизи Мојсијевог Закона, односно у Књизи Закона Поновљених, налазе одређени прописи који се односе на развод, а фарисеји су, разуме се, та правила добро познавали.

Кад ко узме жену и ожени се њом, па се догоди да му она не буде по вољи, што он нађе на њој штогод ружно, нека јој напише књигу распусну и да јој у руке, па нека је отпусти из своје куће (Зак.Пон.24,1).

Будући да закон на овом месту није прецизно одредио поводе за развод, та недореченост је довела до страшне злоупотребе у пракси, тако да су јеврејски тумачи закона, књижевници и законици, до крајњих граница проширили оквире ове дозволе за развод. Практично, муж је могао отерати жену без било какве основе. Месо, које би жена препржила или крчаг који би разбила такође су му давали право да тражи развод, чија је процедура била необично једноставна. Једино је било потребно да јој се пред сведоцима да књига распусна," па уколико би је она примила, развод би био окончан и нико више није имао право жалбе. Док је дух старинске побожности још увек био присутан у јеврејском народу, а породични принципи чврсти, злоупотребе тог закона биле су прилично ретке. Међутим, идући ка времену Господа Исуса Христа, морална распуштеност народа била је тако велика да су се разводи непрестано дешавали и због најништавнијег повода, што је породици и друштву претило најтежим последицама. Препреденост фарисејског питања се и састојала у томе што су они, знајући за чистоту моралних ставова и назора Господа Исуса Христа, знали и то да Он не може одобрити такву распуштеност и својеврсни озакоњени разврат; међутим, ако би Он отворено порицао закон, који је својом неодређеношћу изазвао такве жалосне животне појаве, тиме би неминовно поколебао Свој ауторитет у очима својих слушалаца, а ти исти фарисеји оптужили би Га за непоштовање Мојсијевог закона.

Нама је познат Господњи одговор: По окорелости срца вашега, рекао је Он, написа вам Мојсије заповест ову. А у почетку створења мужа и жену створио их је Бог. Зато остави човек оца свога и матер и прилепи се к жени својој, и буду двоје једно тело. Тако више нису двоје него једно тело. А што је Бог саставио човек да не раставља (Мк. 10,5-9).

На тај начин, по речима Господа Исуса Христа брак, који је једном склопљен, не може се раскинути, јер га је Бог склопио. Ту мисао о нераскидивости брака Он поново потврђује када је остао насамо са ученицима и развод, који је извршен једино у циљу ступања у нови брак, једноставно назива прељубништвом.

Ако ко пусти своју жену, осим за курварство и ожени се другом, чини прељубу; и ако се жена разведе са мужем и пође за другога, чини прељубу (Мт.19,9).

Тако је узвишен поглед Господа Исуса Христа на брак и тако се строго Он односи према разводу.

Како се мало данас обазиремо на ове речи нашег Спаситеља и како у том погледу жалосну слику представља савремени живот такозваних хришћана!

Разводи су постали свакодневна појава. Разводе се из било ког разлога, па чак и без икаквог разлога. Неусаглашеност карактера" - то је уобичајени мотив савременог развода, иако у стварности та фраза, као смоквин лист, често прикрива недвосмислену жељу да се унесе разноликост у љубавне насладе. Разуларена пожуда захтева новине у осећањима, па на жртву идолу прељубништва приноси и породичну срећу и дечју будућност и судбину остављене жене и коб остављеног мужа.

Лакомислен однос према браку и разводу понекад је просто невероватан. Код једног епископа дошла је нека жена са молбом да буде скинут благослов са црквеног брака, тј . да јој се одобри развод. Она жели да остави мужа и да ступи у брак са другим чо веком, који је недавно напустио своју жену и развео се са њом по грађанском закону.

-Теби је, дакле, муж досадио? - питао је епископ.

-  Није, владико!

-  Или те, можда, исувише занео тај... други?

-  О, не... никако!

-  У чему је онда ствар? Зашто тражиш развод? ... Ето видиш, твој изабраник је већ напустио једну жену... Напустиће и тебе!

-  Можда... али видите о чему се ради: ја сам с њим набавила гуске.. Ако га сада напустим и одем да опет живим са мужем, морам и гуске вратити! Разрешите, ваше преосвештенство!

То није анегдота, то је чињеница.

Често се дешава да се супружници, разведени због тренутног неразумевања, убрзо помире, поново се сложе и живе заједно, не знајући шта сада представљају: нису више муж и жена, али нису ни људи који су потпуно туђи један другом!

Многи су се досетили да се током једне године неколико пута разводе и тако промене по неколико жена!

Зар то није разврат? Зар то није прељубништво?

Прељубништво је било строго забрањено још у Старом Завету.

Не чини прељубу, гласи седма заповест Закона Мојсијевог (Изл.20,14; Зак.Пон.5,18) и њено преступање кажњавало се смртном казном, која се извршавала каменовањем (Зак.Пон.22,22). Истој таквој суровој казни подвргавани су и сви они који су затечени у блудничењу било које врсте (Зак.Пон.22,21.24-25; Лев.20,10-18).

Са истом таквом строгошћу односила се и Православна Црква према сагрешењу у односу на седму заповест, кажњавајући за тај грех одлучењем од Св. Причешћа и од општења са верујућима. По седмом правилу св. Василија Великог, прељубници, тј. они који су починили тај грех док су били у браку, одлучени су од заједнице на 15 година (в. такође 58. правило св. Василија Великог). Та епитимија скраћује се на 7 година, уколико се виновници са сузама покају због свог преступа (VI Васељенски сабор, пр. 87; Василије Велики, пр. 77).

Нешто се блаже кажњава грех блуда, тј. нарушавање целомудрености, које није повезано са нарушавањем супружанске верности. Међутим, и овде се епитимија одлучења продужава на 9 година, и по 4. правилу св. Григорија Назијанског, спроводи се на следећи начин: Они који су се оскрнавили блудом нека три године буду потпуно удаљени од црквених молитава, три године нека буду са онима који се клањају у покајању, и нека се тек након тога причесте Светим Тајнама."

У неким случајевима, ова епитимија се скраћује на 4 године (св. Василије Велики, 22.правило), при чему се чак и девојка, која се удала без очевог пристанка, сматра за блудницу и током 3 године одлучује од Светог Причешћа.

Ако би се данас ова правила применила у свој својој строгости, вероватно би се нашло врло мало људи који не би били одлучени од црквене заједнице.

Последњи Помесни Сабор Руске Православне Цркве 1917-18. године одредио је за прељубништво и саблажњив живот лишавање права за избор на црквено-парохијске дужности, тј. на дужност старешина црквених одбора, чланова парохијских савета и сл.

У Првој посланици апостола Павла Коринћанима налазимо очинске савете да се клонимо блуда и прељубништва: Писах вам у посланици, каже он, да се не мешате с блудницима... не мешајте се с оним који се брат зове а постане блудник... са таквима чак ни да не једете... Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни рукоблудници, ни мужеложници... Царства Божијега неће наследити... А тело није за блуд, него за Господа, и Господ за тело... Не знате ли да су тела ваша уди Христови? Хоћу ли дакле узети уде Христове и од њих начинити уде блуднице? Боже сачувај! Или не знате да ко се с блудницом свеже, једно тело с њом постане? Јер рече биће двоје једно тело." А ко се с Господом држи један је дух с Господом. Бежите од курварства; јер сваки грех који човек чини осим тела је; а који се курва он греши своме телу. Или не знате да су тела ваша црква Светога Духа Који живи у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите дакле Бога у телима својим и у душама својим, што је Божије (1.Кор.5,9-11;6,9-10.13-20).

И саме развратне мисли, нечисте жеље, маштања и призори развратне уобразиље, забрањени су законом Христовим. Каква је корист да се чува спољашња чистоћа," пише преп. Макарије, ако је срце пуно нечистих жеља?"

Чувајући верне од саблазни, Православна Црква забрањује чак и лепе женске фризуре, наређујући 26. правилом VI Васељенског сабора: Онима које косу на глави, на штету оних који гледају, дотерују и украшавају вештачким плетеницама и на тај начин привлаче несигурне душе, очински исцељујемо одговарајућом епитимијом, усмеравајући их као децу и поучавајући да живе целомудрено... Ако неко поступи супротно овом правилу, нека буде одлучен..."

Говорећи о истим таквим саблазнима гиздаве и раскошне одеће, која изазива нецеломудрене помисли, велики проповедник древне цркве, св. Јован Златоусти оштро разобличује гиздаве властелинке, које су у његово време долазиле у цркву не толико ради молитве, колико да саблазне мушкарце.

Твоји уздаси и сузе," каже он у једној од својих поука, толико су смешне, јер је очигледно да потичу из душе која је тако много мислила и бринула се за безвредне дрангулије. Ти изазиваш само подругљив осмех и презриве погледе..."

Свети подвижници у побожности су свим силама и са изузетном строгошћу чували телесну чистоту, не презајући чак ни пред најхрабријим мерама. Ми знамо за ту жестоку борбу, коју су, штитећи своју целомудреност, издржали Јосиф, старозаветни патријарх, преп. Мартинијан, преп. Мојсије Мурин, преп. Јован Многострадални, преп. Венедикт Нурсијски, који се бацао у оштро трње сваки пут када би га обузело страствено узбуђење, као и многи други.

Ево још једне поражавајуће чињенице те врсте, записане у прологу:

У време једног од прогона Хришћана, на мучење је одведен и један младић, дубоке вере и чистог, непорочног живота. Незнабошци су хтели да га оскрнаве пре него што га подвргну мучењу и у том циљу су у раскошном, мирисном врту поставили богато украшену постељу, за коју су и привезали мученика. У врт су пустили блудницу како би својим миловањима у младићу распалила сладострашће и навела га на грех. Сироти младић нашао се пот-пуно у власти ове нечисте жене; својим свезаним рукама није могао ни да је одгурне од себе, нити је од ње могао утећи. Када је осетио да се у њему појављује страст и да саблазан побеђује, зубима је себи одгризао језик и са крвљу га испљунуо у лице блудници... Она је, ужаснута, побегла.[2]

Ето, са таквом су ревношћу и не штедећи себе, свети подвижници чували своју чистоту.

Где су сада ти хероји целомудрености? Како жалосну супротност представља савремена омладина, па и читаво наше распусно, разуздано и развратно друштво! На телесне грехе гледа се више него попустљиво. Усталило се бесмислено мишљење да је уздржавање штетно за младог човека, да му је нужно да се испразни," или, да то једноставније кажемо, блудничећи истроши своје духовне и физичке снаге, а да жар младалачке љубави и чистоту младости утопи у прљавштини разврата.

Дух разврата царује над савременим животом као суверени господар.

Најзад, за тај хаос морално-изопачених схватања друштва у великој мери крива је и књижевност, а нарочито она која је настајала у последње време. Сви ти Арцибашеви, Вербицки и њима слични стварали су уистину прљаво, мрско дело, кварећи уобразиљу читаоца својим порнографским делима и убијајући и последње остатке стида у друштву.

Међутим, и њихови књижевни праочеви, родоначелници савремене поезије и белетристике, Пушкин и Тургењев, на пример, потрудили су се у великој мери како би блудну пожуду обукли у најлепше форме, како би поетском копреном прекрили стварну наказност тог накарадног кумира и да би смрад разврата пригушили мирисом звучне речи и течних стихова. Какав се истанчани отров излива са страница романа и приповедака тих корифеја наше књижевности, још опаснији зато што се излаже у најдотеранијој форми привлачне приче, пријатно узбуђујући уобразиљу читаоца и прекривају је тогом учених расправа о психологији љубави и женском питању. Не чуди онда што се омладина опија слатким отровом којим су прожета дела тих песника и занесењака прељубништва.

Сирота омладина! Колико је недопустивих експеримената спроведено и још увек се спроводи над њом, час у име класицизма, час у име реализма, час у име политике и марксизма, час у име неког другог помодног кумира!

Није тешко залутати у том лавиринту разних усмерења и изгубити једини истински пут, обележен смерницама Јеванђеља. Не чуди онда што се (омладина), потпуно збуњена, или препушта порнографији, организујући кружоке за разврат и сл, или бива привучена тајнама окултизма, или, најзад, не налазећи ни у чему задовољство, тражи излаз у самоубиству...

Једном је неки веома уважени старац великог духовног искуства и широке исповедне праксе, са великом сетом говорио о брзом ширењу тајних порока међу омладином, која већ поприма размере праве епидемије.

- Пропада омладина, пропада - говорио је он, погнувши своју седу главу - изрођује се!... И што је најгоре од свега: пастири на то уопште не обраћају пажњу; на исповести их не питају о тим тајним пороцима, не објашњавају им њихову штету, не упозоравају омладину. Могло би се рећи: омладина пропада услед кривице пастира!

У тим речима постоји и један део истине, мада, наравно, нису једино пастири криви за савремену распуштеност. Саблазан прети са свих страна.

Међутим, тешко да постоји још неки порок, који би у тој мери разарао човекове физичке и моралне силе и чинио га потпуно неспособним да прими Духа Божијег, као што је то блудни разврат.

Због чега је тај грех тако штетан и зашто се Црква тако строго односи према њему у тежњи да своја чеда сачува од такве искварености?

Као прво, тај порок уништава човекове физичке снаге и његово здравље: Блудник греши своме телу" - каже апостол Павле тј, блуд је превасходно - грех против сопственог тела. Уобичајени исходи разврата су - растројство нервног система и исцрпљеност организма. Потпуно је нетачно мишљење да је апсолутна целомудреност штетна за здравље. Медицини уопште нису познати случајеви такве штетности и такву бесмислицу могу да тврде само шарлатани. Напротив, порок блудничења никада не пролази без последица за здравље, наносећи штету која је понекад непоправљива. И сам изглед окорелог развратника говори како се скупо морају платити тајне насладе. Упале груди, мутан поглед, тамни подочњаци око очију, нездрава боја лица, слабост у удовима - то је уобичајени тип развратника, који својим целокупним спољашњим изгледом сведочи о губитку снаге и здравља.

Додајмо томе могућност страшних последица оних рђавих болести, које стално прете развратнику. Какву страшну жетву жање тај порок у Русији! (А колико још страшнију жетву жање тај исти порок овде од времена увођења такозване сексуалне револуције" 60-тих година!- прим. уред)

Губитак семена и нервно узбуђење којим је разврат пропраћен, воде, осим тога, ка лошим последицама и у психичком животу, умањујући душевне способности, посебно памћење, вољу и имагинацију. Данас се сматра за готово поуздану чињеницу да обиље мушког семена у организму јача мождане функције.

Недостатак семена, због исцрпљивања или старости семника, односно, као резултат исцрпљивања или старости, одмах се одражава на карактер душевних делатности. Умне способности слабе, губи се памћење, нестаје проницљивост и оштрина мисли јер човек затупљује. Њему је тешко да се, по својој вољи, усредсреди на један предмет и то се врло често завршава идиотизмом или умоболношћу.

Заједно са пажњом слаби и воља, јер је воља, у великој мери, способност да се управља својим осећањима, што је без пажње немогуће. Осим тога, упоредо са општим опадањем нивоа душевног живота, отупљује сензибилитет и слабе жеље, од чије напрегнутности зависи енергија воље. Као исход свега тога, шансе за успех у животу се значајно смањују, јер у животу успева онај ко при једнаким условима може да управља својим осећањима. Горе од свега је то што човек губи способност да се супротстави својим страстима и рђавим нагонима. Ослабела воља се лако покорава тим нагонима и човек убрзо постаје послушни роб својих порока. Слаби духовна снага... Зашто су сада неки људи тако слаби духом, зашто међу њима скоро да и нема правих људи, снажне воље и узвишеног духа?

Сматра се да је један од главних узрока, ако се не узме у обзир губитак религиозности, управо то што се савремени мушкарци олако предају блуду и што је међу њима тако мало људи који су очували целомудреност. Хулиганство омладине и младића које је у наше време постало истински животни бич, у значајној мери се такође објашњава недостатком воље ослабљене блудом. Хулиганство није толико зло делање са одређеним рђавим циљем колико једноставна разузданост рђавих нагона и недостатак способности или недостатак жеље да се њима управља и да се потчине контроли разума и воље. Напротив, људи, који су очували целомудреност и који су чистог срца, обично поседују снажан дух и вољу.

Човеков сензибилитет слаби услед разврата. Утисци се не примају са уобичајеном живошћу и снагом, а животне радости не представљају задовољство као некада. Осећање животне радости тамни и читав поглед на свет задобија мрачан и потиштен тон. Наступи чамотиње, особито након пада, код младих људи, чија савест није сасвим утихнула, понекад бивају толико јаки да доводе до самоубиства.

Пропадају, даље, сви животни идеали. Маштање о заједничкој срећи, о самопожртвованом делању у корист ближњих, о подвигу служења, о будућем човечанству, пуном љубави и радости - сви ти свети снови којима се надахњује младо срце и који га привлаче, као пламичак који га води и чува од животних подлости, који су створили све што је лепо и узвишено у животу - сав тај идеализам младости гаси се и губи сјај. Уместо тога, свест се све више и више испуњава прљавим, мучним и саблажњивим призорима сладострашћа. Толика је снага и отровни занос тих опчињујућих и срамотних призора да из душе потискује све оне узвишене мисли и жеље које су је раније привлачиле. Често се дешава да човек више није способан да мисли о нечему другом: њиме потпуно овладава демон страсти. Он ниједну жену не може погледати другачије него као женку. Мисли, све прљавије једна од друге, промичу његовим помућеним мозгом, док срце има само једну жељу - да удовољи својој пожуди. То је већ животињско понашање, или (понашање) које је још горе од животињског, будући да животиње никада не постају толико развратне колико то постаје човек.

Човек у таквом стању никако не може да прихвати дах благодати и губи сваку пријемчивост за деловање Духа Божијег. Он се више не одазива на добро коме Господ привлачи човека тајанственим призивом његове савести: он не слуша тај унутрашњи глас, он је морално отупео. То је духовна смрт - стање које је опасније од злобе, јер се у злоби духовне снаге не уништавају већ само слабе и не могу потпуно ишчезнути. Ето зашто Господ такве људе, неспособне да се препороде, обично кажњава Својим гневом: Неће се Дух мој до века прети с људима, јер су тело - та строга пресуда изречена је над људима пред потоп, када се синови Божији почеше састајати са кћерима човечјим, па им оне рађаше синове и када увиде Господ Бог да је неваљалство људско велико на земљи (Пост.6,1-5). За том пресудом уследила је страшна казна: опште-светски потоп који је са лица земље спрао цео људски род, отупео од разврата. Таква тужна судбина касније је стигла Содому и Гомору, такође због греха развратности: Тада пусти Господ на Содому и Гомору с неба дажд од сумпора и огња, и затре оне градове и сву ону раван и и све људе у градовима и сав род земаљски... (Пост.19,24-25).

Беспоштедно истребљени били су и народи земље ханаанске у време када су је заузели Јевреји. Због греха развратности, Господ их је одбацио а они су пропали, док им је земља одузета и предата Израиљу. Говорећи Мојсију о гнусоби блуда којим је Ханан био оскрнављен, Господ од свог народа захтева следеће:

Немојте се скврнигпи ниједном овом стварју; јер су се свим тим стварима оскврнули народи које ћу одагнати испред вас. Јер се оскврнила земља, и неваљалство ћу њено походити на њој, и изметнуће земља становнике своје. Него ви држите законе моје и уредбе моје, и не чините ниједног овога гада, ни домородац ни дошљак који се бави међу вама; јер све ове гадове чинише људи у овој земљи који су били пре вас и земља је од тога оскврњена; да не изметне земља вас ако је оскврните, као што је изметнула народ који је био пре вас. Јер ко учини штогод од ових гадова, истребиће се из народа свога душе које учине. Зато држите што сам наредио да се држи, да не чините што од гадних обичаја који су били пре вас и да се не скврните о њих. Ја сам Господ Бог ваш (Лев.18,24-30).

Губитак целомудрености оставља изузетно тешке последице на породични живот и на породичне односе међу људима који су имали бурну, нечисту младост. Колико зла доноси такозвани флерт," уобичајен међу младима, односно љубавно удварање једних другима, сва та претерана слобода у међусобним односима, ватрени и ни на шта не обавезујући пољупци, кокетно поигравање осећањима, понекад врло опасно и запаљиво. Чисто злато искрене љубави овде се мења за прљаве новчиће удварања и то је веома тужно...

Љубав, честита, добра љубав младих срца, јесте драгоцени дар Творца који је дат човеку као велика животна радост и срећа и према том дару треба се брижљиво односити. Међутим, људи врло често губе тај дар захваљујући свом немарном или лакомисленом односу према њему. Срце постепено постаје све грубље у нездравим узбуђењима флерта и више није у стању да воли искрено, честито, несебично и чисто. Долази, међутим, тренутак када на свом животном путу најзад сусрећете доброг човека, о каквом сте одавно маштали, коме бисте хтели да предате читаво своје срце, човек, са којим бисте могли бити срећни читавог живота, потпуно достојан ваше љубави... а ви са ужасом примећујете да више нисте у стању да волите, да вам љубав ништа не значи: срце је оронуло, срце се истрошило, срце је неспособно за дубоко, снажно осећање. И како је болно када, осврнувши се на своју прошлост, видите да сте чисту, блиставу, велику срећу љубави заменили за блато сумњивих наслада. И том болу готово да се више не може помоћи. Може се само са сетом рећи:А срећа је била тако могућа, била је тако близу!"

Зато, чувајте срце! Чувајте младалачку љубав!

Она је нежна, та љубав, као миомирисна латица крина, коју је тако лако запрљати и згњечити грубим рукама...!

Због распусне младости родитеља њихова деца пате можда још више него они сами. Физички се то на деци одражава у виду ненормалности организма и разних болести - рахитиса, нервног растројства, изнурености, лошег психичког наслеђа, још штетнијег за њихов животни напредак. Пороци родитеља лако се предају у наслеђе деци и Господ често децом кажњава нечисту прошлост родитеља, која је несумњиво злочин, пре свега пред потомством. Без двоумљења се може рећи да је најважнија обавеза родитеља у односу на децу - њихова целомудреност до брака.

Како се борити са страшћу блуда и искушењима против седме заповести?

Овде би у великој мери требало поновити оно што је већ речено о искушењима уопште.

 

1. Пре свега, чувајте се саблазни. Грех је заразан и не треба се излагати опасности заразе. Избегавајте распусно друштво, где се можете повести за лошим примером; не слушајте циничне анегдоте којима омладина толико воли да се хвали; одважно прекините разулареног приповедача позвавши га на пристојност или без икаквог устручавања напустите друштво у коме започињу да причају сличне ствари, а најбоље је да не идете тамо где претпостављате шта ћете чути; никада немојте водити слободне разговоре и не допуштајте себи двосмислене алузије; будите врло строги у односу на оно што читате: никада немојте неразумно читати све што вам дође до руку и избегавајте не само бестидно - порнографске приче већ и оне романе који побуђују и распаљују машту призорима нечисте страсти; такође будите опрезни и у избору представа, када посећујете позориште.

 

2. Добро је водити строг, уздржан живот; једноставна, умерена трпеза, ништа масно или зачињено што би узбуђивало; чиста вода уместо вина, чаја и кафе; грубо рубље, неупадљива, скромна одећа; умерен сан и рано устајање; купање или умивање хладном водом; редовна шетња на свежем ваздуху и физички напори - сва та основна животна хигијена помаже да се боримо са полним узбуђењима и значајно ублажава њихову жестину и снагу.

 

З.Трудите се да нечим запослите свој ум. Празан ум - ђавоља ковачница" каже америчка пословица. Када ум ничим није запослен, мисли неконтролисано лутају и најпре се заустављају на нечему рђавом и саблажњивом. Борбу са саблазнима најбоље је водити на позитиван начин, тј, запослити и вежбати ум здравом храном корисног штива, добрих мисли и узвишених призора.

 

4. Немојте се ни у ком случају поигравати са искушењима! Плесови, игре са пољупцима, шетње по парковима и булеварима, састанци, флертови и кокетерија - све су то опасне игре. Можете се лако оклизнути и пасти! Код младих, а посебно код младих девојака, понекад се јави нека немирна тежња да се погледа преко оне границе иза које се крије грех. Љубопитљивост и неко тајанствено осећање одвлаче на руб пропасти. Није то ништа страшно," шапће лукави глас, може се доћи до ивице и погледати. То још увек није грех. Само немој пасти!" Постоји нешто опојно у свести да клизиш по ивици понора. Никада то немојте чинити. Никада не можете проценити своје снаге. Један тренутак и већ се врти у глави, већ се осуо руб бездана... и ево вас у власти греха! Не шалите се са ватром... а нарочито не у складишту барута: може доћи до експлозије.

 

5.Не допуштајте никакве компромисе, никакве уступке у борби. Будите строги према својим жељама и беспоштедни према самима себи.

 

6. Ако сте се, уз сву предострожност, ипак сусрели са саблазни, започните борбу са мишљу, јер се ту појављује прва клица греха. ...Сваки, који погледа на жену са жељом, каже Господ Исус Христос, већ је учинио прељубу у срцу својему (Мт.5,28). Због тога избегавајте чак и да размишљате о блуду. Блажени Августин, говорећи о греху блуда, означава четири повезана момента у развоју искушења: најпре поглед, затим слика (у свести) или нечиста мисао, затим очараност која потчињава вољу и, најзад, пад. Најлакше је зауставити искушење у првој фази, када се поглед на жену или њен лик још нису сјединили са блудном мишљу. Ако човек није знао да на време отера ту мисао, ако допусти себи да је потхрањује у својој уобразиљи, убрзо ће постати очаран, након чега је пад скоро неизбежан. Међутим, ни у тим последњим фа-зама не треба падати у очајање, јер треба наставити борбу уз на-презање свих снага и придржавати се правила: победити или умрети. "

 

7. Најзад, ако осећате да вас снага издаје и да је грех спреман да победи, преостаје вам још једно велико средство: молитва.

Тамо, где људске снаге нису довољне, постоји нада у помоћ Божију. Господ има моћ да спасе и са ивице понора. Нарочито у оним тренуцима када захвати страствено узбуђење и када се у глави појаве рђаве мисли, мора се прибећи молитви. Најбоља је, у таквим случајевима, кратка, али често понављена молитва: Господе, помилуј!"

Покојни старац, отац Макарије Свијашки саветовао је понекад да се у таквим тренуцима корача готово нечујно са молитвом Исусовом на уснама. Други оци саветују умивање хладном водом или лежање на голом, хладном поду док не прође успламтелост страсти. У сваком случају, искрена молитва, непосредно обраћање Богу, вапај скрушеног срца, као и увек у борби са искушењима, и овде су најспасоноснија средства за супротстављање греху, јер нас понекад у томе помаже сам Бог.

Амин, амин, заиста вам кажем да без Мене ништа не можете чинити говори Господ.

 

* * *

 

Ко своју жену воли више од Бога, тај је идолопоклоник; ко је воли једино због страсти, тај је прељубник; а онај, који је воли као Христос Цркву, тај је хришћански супруг.

 

* * *

 

Срећна је она жена која се поноси својим материнством а своју децу сматра за (свој) најлепши украс.

 

* * *

 

Жена која се усуди да не иде путем свог пола, у истој се мери супротставља природи и здравом разуму као и мушкарац који је, слично женама, највише обузет својом гиздавошћу и сву своју вредност показује (само) кроз одабрану тоалету.

 

* * *

 

Никада се не присећај телесних грехова које си раније починио, како не би тиме поново упрљао своју душу, већ се, овако говорећи, помоли Господу: Господе! Ти видиш моје нечисте и небројене грехове! Ти сам их, како хоћеш, избриши, а ја се не усуђујем ни да их споменем, да Те не бих тиме још више разгневио." 


 

[1] Епископ Варнава (Бјељајев) рођен је 5. маја 1881. Године 1915 завршио је Московску Духовну Академију. Био је предавач у Нижегородској богословији. Убрзо пошто је примио монашки постриг, добио је чин архимандрита. Био је старешина Старо-Гултвинског манастира у Московској епархији. 16. фебруара 1920. рукоположен је за епископа Печерског, викара нижегородске епархије. Године 1922. повукао се због болести и ступио у катакомбну цркву. Умро је 60-тих година. 

[2] То је Свети Мученик Философ.

 

 

са енглеског

Антонина Пантелић

 

Објављено у часопису Православнал Русь,"

Nо.8 (1413), 15/28 априла 1990,

 

Преузето из зборника

Православна ризница: О браку и породици

стр. 331-343

 

У издању:

ТРОЈЕРУЧИЦА Мисионарски и духовни центар Манастира Хиландар

 

 

 

 

^