Тешкоћа трећа: неутољива тежња за лидерством

 

На први поглед, то је апсурд. Зар се може претендовати на лидерство, ако не умеш с људима да сарађујеш, ниси у стању да се договараш и чак да поделиш с њима неку ситницу?

Међутим, многа амбициозна деца (углавном, предшколска деца) замишљају лидерство управо на следећи начин: главни је онај око кога сви скачу, све му чине и дају, а он ником ништа није дужан и само заповеда. Због тога им цицијаштво придаје (разуме се, само у њиховим сопственим очима!) значај. Не умејући да себе да погледају са стране, она не схватају колико је карикатурално такво понашање.

Навешћу карактеристичан пример.

Четворогодишњи Мића се из све своје мале снаге трудио да командује рођацима. И они су се као осуђени овоме потчињавали. "Дајте му шта жели, само нека престане да се дере", таква је била девиза одраслих током прве три године његовог живота, и Мића је чврсто усвојио ово једноставно правило. Како је растао, тако је пожелео да прошири своју власт и ван породичног круга. Али је ове амбиције испољавао на себи својствен начин:

"Стид ме је да с њим  идем угосте жалила се мајка идем у госте", жалила се мајка. "На туђем рођендану одмах граби поклоне, вичући: "Моје!" Немогуће је прићи му. Биће дрека и тучњава, без обзира на лица.

Мића је чак вољеној баки приредио скандал, изјавивши да немам права да јој било шта поклоним, све мора да припада само њему. Иако му се дешавају и напади невиђене великодушности, кад је Мића спреман да да и последње што има. Али то је апсолутно непредсказиво".

Међутим даља посматрања детета су показала да никакве непредсказивости у његовом понашању није било. Кад је психолог помогао Мићи да напусти улогу домаћег тиранина, као и узимајући у обзир лидерске наклоности дечака, наговорио је родитеље да дају детету више могућности да се испољи с позитивне стране (нарочито, да га здушно хвале због доброте и племенитости), "напади великодупшости" постали су за Мићу нормални.

 

 

 

Назад