Ехо црне мисе

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Срце то је сам човек

Свети Јован Кронштатски

 

Како да се спаси онај, који трага за Богом у наше време, када је, чини се, ад испустио на земљу своје мртве воде? Шта смета нашем богоопштењу?

Човек је дводелан. Он се састоји из невидљиве супстанце душе и видљиве тела. Али у самој души постоји скривени центар, као душа душе, или тајанствено око, које је способно да хвата светлосне зраке Божанства: оно се назива духом. До грехопада, дух је био устремљен Богу и сам човек је био сличан сијајућој звезди. После грехопада најниже силе душе су устале на дух и заглушиле га, као коров цвеће у запуштеном врту. Око душе се одвратило од Бога и окренуло ка земљи. Светлост звезде се угасила. Страсти су овладале људском душом, као да су облаци прекрили небо. Дух се погрузио у стње тешког дремежа, час се пробуди, па понови заспи.

Цео живот човека пролази као сновиђење, које смењују једно друго. Човек је образ Божији. У њега је положено осећање вечности; оно је пригушено грехом, али није искорењено до краја. Кроз благодат Божију, ако је човек прима, могу да се пробуде духовне интуиције; дух се опет обраћа Богу и постаје цар душе. Тада се човек сећа свог претходног достојанства, и путем тешке борбе са страстима и демонским силама враћа царство које је изгубио.

Спасење то је јединство са Божанством, то је унутрашњи процес очишћења срца од греха и страсти, то је стицање вечне божанске светлости. Благодат исцељује душу, као што је реч Христова враћала вид слепима. Дух прима благодат Божију и предаје је души, а кроз душу освећује и тело. Дух под дејством благодати добија силу од Бога, али у исто време, он остаје као мало дете нежно, рањиво и незаштићено. При додиру са грехом и страстима он опет улази у себе, као што мимоза скупља своје листове од неопрезног пружања руке. Зато је цар Соомоне казао: Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот; срце се упрљало затворио се извор и душу опет покрива сенка смрти.

Подвижници су одалзили у пустињу, да би стекли и сачували чистоту срца, да се не би угасило горење духа под бурним дисањем страсти. Али и овде, у свету, човек мора чинити све могуће, да би свој дух заштитио од нечистоћа и да не изгубио тај бисер, који је драгоценији од целог света.

Грех прониче у душу кроз пет органа наших чула, који се тада претварају у пет прозора смрти. Посебно силно дејствује грех кроз вид и слух. Апостол Павле призива хришћане да прослављају Бога у појању и духовним песмама. Они помажу да би срце човека певало Богу тајанствену песму љубави песме тиховања, у којој је одјек Ангелских хорова. Пророк Давид говори: појаћу Богу мојему, док ме буде... појте Богу нашему, појте, појте Цару нашему, појте.

Да би певао Богу, треба очистити душу од земних песми, од страсних ритмова и мотива, од онога чиме живи душа, када у њој дрема њен поробљени дух. Стање душе која тихо пази на благодат, слично је дивној небеској песми, или прозрачном светлосном потоку, који се излива из срца. Музика има свој посебни језик, који је заснован на асоцијативним везама. У њој се садржи емоционална информација, која се трансформише у образе, слике. У ритмовима музике могу бити заложени страствени кодови, шифровани звуци убиства, разврата, богохулства, богоборства, мржње и меланхолије смрти. У музици могу бити зашифровани образи најгнуснијег разврата. Музика може да опонаша конвулзије секса и агонију умирућих; музика може бити смех демона над људима, који су претворени у свиње. Музика може бити обливена крвљу и тамом, као сенком ада. Музика може упити у себе задах сточних јама. Музика може бити налик на сабат вештица у валпургијској ноћи. И музика може опити човека и довести га до стања безумља. Музика може постати реквијем над погинулим човечанством.

Ритуали незнабожаца са људским жртвоприношењима су се спровоодили уз музику и певање. Када су у Картагени децу бацали у усијане руке Молоха, жреци тог божанства-чудовишта, под оштрим звуцима труба и буке бубњева плесали и певали, да би том музиком демонизирали људе и привели у стање наркозе душе родитеља, који су на сажежење приносили на огњено мучење и смрт своју децу.

Демонизам нашег времена је нашао свој израз у рок музици и хеви-металу. Песмама духа ђаво је супротставио своје песме. Рок музика је клупко демонских страсти, она је призив демону: дођи и усели се у нас, то је жеља да се задобије демонска слобода од сваке моралности и морала слободу да се чини зло, слободу да се убија, слободу да се предаје најдивљем разврату. То је мрачна радост ругања над образом Божијим, који живи у човеку, радост умртвљења свог духа, радост богоборства понављање сатаниног пада, радост илузорне слободе, која се завршава смрћу духа и безумљем душе.

Постоји одређена закономерност. Демонизам се оваплоћује не само у физичким преступима, већ и у самој уметности. Деструктивне силе потребују свој култ. Један од врсти сатанског култа то је дивља какофонија звукова музике. Овде се човек, пре свега, лишава благодати, то јест, стварног општења са Богом; дух одлази од себе и његова дејства се прекраћују: он не може да живи у души, која је доборовољно себе учинила јавном кућом или јазбином убица.

Страсти, побуђене рок музиком, заливају гнојем и блатом човекову душу; свет демона постаје његовим светом. Може се рећи, да на рок концертима човек предаје своју сопствену душу, гази ногама сопствени дух; он као да унутра произноси речи, које су супротне клетви Крштења: Одричем се Христа и сједињујем се са сатаном и анђелима његовим. За црну насладу сведозвољености, за доживљај безумља и смрти, за пад у бездан, које прима као полет, човек предаје Царство небеско.

Потребно је дуго време покајања, да би се душа очистила од земног и метафизичког блата, да би се истргла из плена демонизираних звукова, који се смештају у емоционалном сећању човека, да би смирио своје од рока, набрекнуте и хиперболисане, страсти, да би из рушевина установио свој дом, да би повратио благодат и реанимирао изранављени, као зверима растрзани дух.

У човековој души постоји област, која лежи дубље од самосвести и мислених фиксација, коју не у потпуности тачно називају подсвешћу. То је дубина, слична безданима људске душе, где се крију њена стремљења и жеље, где се формирају његове мисли и речи, где се сумирају сви ти утисци, који он задобија током живота.

И тамо се звуци рок музике пројављују као тамни демонски призраци, тамо се они крију као експлозивни материјал, који кроз страсти избија у област свести човека, пали његов ум и парализује вољу.

Из тамних развалина душе, напуњених нечистоћом, исходи смрад греха, сличан задаху леша, који не даје могућност благодати да нађе место у срцу човека.

 

преузето са:

http://karelin-r.ru/stories/137/1.html

 

 

 

^