Цртаћи за ново доба. У цртаним филмовима је све у реду?

Владимир Димитријевић

 

 

У последњих двадесетак година, филмови и цртани филмови постали су праве „проповеди" окултног погледа на свет. Ко се не сећа Спилберговог „Ванземаљца", у коме је демонски И Ти постао симпатични кућни љубимац? Или „Ратови звезда", у коме је пантеистичка Сила (Fогсе) извор снаге и за Дарта Вејдера, црног витеза, и за звезданог јунака, Лука Скајвокера? А „Звонара Богородичине цркве", у коме Квазимоду помажу демони-химере са Нотр Дама? Или ђавола који помаже Херкулесу? Или Хуга, са роговима и репом, као дечјег „најбољег друга"?

Цртани филмови су постали најнепосредније средство за ширење идеја паганизма. Довољно је погледати неке од дугометражних цртаћа популарних код деце данас, па да се у то уверимо.

 

Покахонтас (Дизнијев студио)

 

Прича о Покахонтас је прича о индијанској принцези која је мирећи своје племе са белим досељеницима, прешла у Енглеску, постала Хри-шћанка и удала се за племића Џона Ролфа. Њено племе се такође крстило, и до данас су Хришћани. Такава је стварна повест. Али, цртана верзија хтела је нешто друго. Наиме, Њу Ејџ је одабрао Индијанце као представнике прекрасног пантеизма и култа природе, који су живели у складу са законом богиње Мајке Земље. Индијанци су „племенити дивљаци" какве је обожавао и Жан Жак Русо.

Хришћанство је сурова, патријархална, мачо-садистичка религија, која је уништила природу, и коју треба протерати из јавног простора.

Као и сваки мит, и овај у основи има погрешне представе о правим историјским околностима живота индијанских племена. Др Чак Вајслер, са Одељења за историју Америчког музеја за историју природе, указује на то да је мит, ипак, мит. Индијанци нису били тако еколошки настројени као што вели Њу Ејџ. Рецимо, кад су ловили бизоне, палили су преријску траву да натерају крдо у стампедо. Дешавало се да читаво крдо, у паници улети у живо блато мочваре или слети у провалију. Дивљи коњи су истребљени ловом јер су били храна индијанских племена. Што се тиче мира, њега између тих истих племена никад није било у правом смислу речи. О миру се преговарало, али ратови су били ужасавајући: рецимо, кад су Ирокези за ратили са омрзнутим племеном Хјурон, убили су, у првом налету, десет хиљада људи, углавном нејачи. Да не говоримо о скалпирању већ мртвог противника, о положају жене који је у неким племенима је био стравичан.

Али, Њу Ејџу је битно нешто друго, а то је ширење паганизма. Тако, у дизнијевској верзији приче о Покохонтес, принцеза прилази свом спиритуалном водичу, духу двестогодишње врбе, и разговара са њим.

Врба јој помаже да се одлучи у тешкој животној ситуацији тако што призива духове-саветнике. Ево дијалога између Покахонтас и врбе:

 

- Шта је мој пут? Како да га нађем?

- Твоја мајка ме је питала то исто... Рекла сам јој да ослушкује. Свуда око тебе су дуси, дете. Они живе у земљи води, и ваздуху. Ако слушаш, водиће те.

- Чујем ветар.

- И шта ти каже?

- Не разумем.

- Слушај своје срце, разумећеш.

 

Поучавајући белог досељеника, Џона Смита, о паганизму као вери у оживљеност и одухотвореност природе, Покахонтас каже да белац мисли како је земља мртва, али Индијанка зна да „свака стена, дрво и живо створење имају дух и име".

Позната вештица Њу Ејџа, Миријам Стархок, каже то исто: „вештице, као и остале људе који живе у додиру са природом, све ствари - биљке, животиње, камење, и звезде - су живи, и у извесној мери су свесна бића. Све ствари су божанске, јер су пројава Велике Богиње".

Покахонтас говори о реци и олуји, медведима и дабровима, као својој браћи и сестрама. Кад Џон Смит прихвата религију Покахонтас, он добија духа- водича у виду орла - коначно је инициран у тајну незнабоштва.

 

Краљ Лав: екомистицизам (Дизни)

 

И у „Краљу Лаву" тема је еко-паганска мистика. Све је уписано у вечни круг живота, и све је божанствено. Добри Мурфаса, отац малог лава, поучава свог сина: „Све што видиш налази се у суптилној равнотежи. Треба да појмиш ту равнотежу и да поштујеш сва бића, од мрава који пузи до антилопе која скаче... Кад умремо, наша тела постаће трава и антилопе ће пасти траву и на тај начин смо повезани с великим кругом живота".

Миријам Стархок каже то исто: „Тајна бесмртности лежи у виђењу смрти као саставног дела круга живота. Ништа није изгубљено из космоса: препорађање се може видети у животу по себи, где сваки крај значи нови почетак".

Мурфасин и Симбин учитељ је мајмун - шаман Рафики, који вежба медитацију у лотос положају, баца перје слично начину на који се бацају враџбинске кости, да би гатао о Симбиној будућности; он посвећује Симбу у тајну постојања и његову истоветност са Мурфасаном, доводећи младог лава над воду, у чијем се огледалу Симба суочава са својом „унутрашњом снагом" (опет Њу Ејџ концепт).

Амерички истраживач Њу Ејџа, Вили Петерсон, указује на то да је „Краљ Лав" прича са следећим симболичким потенцијалом: паганизам је представљен као позитивна међузависност свих живих бића, на челу са краљем Мурфасом и жрецом паганске религије, Рифкијем; хришћански тоталитаризам, који разара природу, дат је у лику братоубице Скара, Симбиног стрица, а победа оживелог паганства је победа младог лава Симбе (који ће себе открити тек кад се ослободи тог „ужасног", „хришћанског" осећања кривице за смрт свог оца, који му је наметнуо Скар).

 

Балто, II део (Колумбија)

 

Први део филма „Балто" је изванредна прича о пожртвовању и храбрости. У маленом граду на Аљасци, двадесетих година XX века, деца су се тешко разболела од дифтерије. Да би се излечила, потребан је серум који не може да се достави возом због снежних намета. Племенити Балто, мешанац вучице и пса, одлази да би, са псећом запрегом, донео лекове за децу. Филм је изврсно анимириан, са пуно напетости, али племените поруке, веома погодне да се код деце развије осећај пожртвовања и жеље да се помогне.

Други део, међутим, сасвим је другачији. Балто упада у кризу идентитета. Стално се суочавајући са индијанским тотемом крај кога пролази, Балто сања ноћне море које га наводе да крене у потрагу за собом. Његова кћи, која је, слично оцу, скоро права вучица, придружује му се у потрази за вучјим чопором. Уз пут, срећу се са низом демонских препрека у виду животања са тотема, да би на крају нашли, у некој иницијатичкој пећини, на глодара-шамана, који их упућује где даље да иду, гатајући притом помоћу кристала (омиљена Њу Ејџ техника). На крају, долазе до вучјег чопора, и Балтова ћерка остаје с вуковима.

 

Епилог?

 

Цртани филмови своје сублимиране поруке преносе на веома суптилан начин. Гледате „Покахонтас" са својим дететом и, на први поглед, све је у реду - добра Индијанка мири своје племе и беле досељенике. Треба много знати да би се увидело како се и у том цртаћу, и у „Краљу Лаву", и у „Балту II: Потрага за вуковима" преносе Њу Ејџ садржаји.

Објашњавајући утицај сублимираних порука рок-музике на младе, аутор књиге „Култови, систем Новог доба" Џејмс Џ. Ле Бар нуди одговоре крји би се могли применити и на утицај цртаних филмова: „Пре много година, кад су људи пажљиво изучавали науку своје регије, и напамет учили моралне заповести, имали су чврсту веру. Могли су да одоле притиску, супротставању, па чак и прогону. /.../

Замислимо мозак као спремиште. Оно је било пуно информација, знања и мотивације, тако да, кад је „туђинска порука" покушавала да уђе унутра, бивала је одбијана. На тај начин је мозак веома брзо одбацивао поруку типа „сатана је господар". Данас, међутим, без чврсте вере у Бога и у то да је Христос Господ, мозак који прима „сатанску" поруку, пажљиво разгледа тражећи прихватање или одбијање те поруке, и не налазећи разлога да је одбије (то јест, нема супротстављања у предходно ускладиштеној меморији), он складишти ову ин формацију, не морајући обавезно да је прихвати. Касније, кад неки други стимуланс почиње да доноси поруку „сатана живи" или „сатана је господар", мозак не пружа никакав отпор новим порукама јер се сећа информације коју је већ примио, сада почиње да је усваја због додатне акомулације сличних порука. После извесног времена, уз сталне поруке сличног садржаја које се примају /.../, мозак ће се супротстављати ономе што је било нормално".

Оно што се дешава са младима који непрестано слушају поруке хеви-метала, дешава се и са децом која гледају цртаће са Њу Ејџ симболиком. Пошто су лишена верског образовања у Цркви, њихов рани развој у свету религиозних симбола креће се у правцу толерисања и прихватања паганских знамења и вредности. Мозак им се не супротставља, него их складишти. Кад дете одрасте, и сретне се са окултизмом, магијом, сектама - њему је све то већ познато, и оно у опасност улази наглавце, просто с радошћу: тај свет му је присан од најранијих дана.

Ово свакако треба имати у виду приликом одласка у видеотеку. Јер, „Покахонтас" ће дете учити анимистичком концепту природе, али и значајној улози коју у нашим животима треба да имају духови-водичи.

„Краљ Лав" ће му говорити да без правог гуруа, какав је Рафики (који медитира с ногама прекрштеним у далекоисточном стилу) нема спознаје да си Мурафасин наследник, прави Симба; а „Балто II" ће, са своје стране, допринети детињем поверењу у моћ шаманских иницијација. У пубертету ће све то моћи да се узме у библиотеци (од Кастанеде до Кроулија), а и да се нађе на Инфернету (пардон, Интернету). Па ће онда родитељ да чупа косу и да се пита где је погрешио, кад је деци пуштао само лепе цртане филмове (стари, добри Дизни, зар не?).

Наравно, човек није тако слабо биће да би већ поменути садржаји могли да га сасвим паралишу у његовој потрази за Истином, то јест жеђи за Богом. Човек није слепи роб сублиминарног, подсвесног, било личног било колективног. Али, не треба се играти површним приступањем садржајима које ћемо пренети својој деци. Деца заиста НЕ ТРЕБА све да гледају! Децу заиста треба ЗАШТИТИ у име друштвеног здравља и чистоте детињства! Родитељ свом детету мора да приступи са љубављу и мудрошћу отворити не четворе, него хиљаде очију, да би дете заштитило од зла која му се намећу као животни модели и путеви самооткривања

 

 

преузето из специјалног броја "Истине",

зборника посвећеног демонизацији деце,

број 2. 2005.

 

 

 

^