Старац Михајло бранитељ Вере Православне

 

Будући старац Михајло рођен је 1877. у Литванији. Није имао ни годину и по дана када му је умрла мајка, а када је имао шест година умро му је и отац. Михајло је живео жалосним животом сирочета, тако да у његовом детињству није било ничега вредног памћења. Ни касније он никада није говорио о детињству, тако да се о том периоду његовога живота мало зна.

Као младић, донео је одлуку да напусти овај свет и постане монах. Међутим, морало је прође извесно време да би своју одлуку спровео у дело. Његови рођаци су покушавали да га одговоре од његове намере, саветујући му да нађе неки пристојан посао и води нормалан овосветски живот.

У фабрици, у којој је Михајло радио, једном приликом, догодила се несрећа, која га је потресла до сржи, јер је први пут схватио шта значи изненадна смрт. Један механичар је, желећи да заустави одређену машину, пришао машини исувише близу. Машина је дохватила крај његовог мантила и за тренутак од њега више ништа није остало. Осећање да је смрт увек близу било је оно што је Михајла коначно нагнало да донесе одлуку да постане монах.

Трећега дана после Васкрса исте године, Михајло је, тихо и не рекавши никоме ништа, пребацио малени завежљај преко леђа и неопажено напустио свој дом. У завежљају је носио Свето Писмо и два одела. Имао је само осамнаест година.  

Хранећи се оним што би му послао Бог, спавајући у шуми под отвореним небом, одбацујући све земаљске бриге, Михајло је са молитвом на уснама ишао од манастира до манастира, у потрази за сазнањем воље Божије о себи. Једном приликом му је у уму сама од себе искрсла мисао: "Буди непоколебив у одбрани чистога Православља. Мораћеш да истрпиш много, али остани непоколебив, чак и до смрти".

1902. Михајло напусти овај свет заувек. Отишао је у Валаамски манастир. Тамо је, иза древних камених зидова манастирских, проживео многе године у тиховању и миру, у свакодневном молитвеном извијању свога срца ка Богу. Али, тај мир је морао да буде прекинут: 1917. године на Русију се сручила не-задржива лавина крвавих бољшевичких прогона, од које читав свет задуго неће моћи да се опорави. Тада је над Русијом успостављена страховлада режима заснованог на богоборству званом комунизам, током које је су зверски побијени милиони Хришћана. Знајући да се злочини тог новог "колосеума" и прогони Цркве, која је поново морала да сиђе у катакомбе, још задуго неће окончати, старац Михајло је пролио безбројне молитвене сузе за сву проливену крв невиних.

Једнога дана, усред зиме, монаси видеше човека који је, преко залеђеног језера, трчао према манастиру. Он је дотрчао да би упозорио монахе да се комунистички војници приближавају манастиру. Монаси су брзо натоварили манастирске вредвости на саонице и коње, и кренули на свој жалосни пут преко преко залеђеног језера према Финској. У то време братство Валаамског манастира бројало је око триста монаха. Пошто су се скоро посмрзавали, монаси одлучише да запале ватру. Док је ватра горела монаси су у даљини гледали свој вољени манастир са великом жалошћу у души. Сузе су им капале са лица и одмах се прет-варале у лед на зимској студени. Монаси су на крају, ипак, успели безбедно да стигну до Финске, у којој није било прогона, и да тамо, ни из чега, подигну нови манастир.

Али, у тим тешким и мрачним временима, дошло је и до превирања унутар самог новог манастира у Финској. Међу монасима су се јавили они који су хтели да "реформишу" древно Предање Православља и прилагоде га духу овог палог света. Сви кмонаси који су се успротивили таквој "реформи" и "прилагођавању" нашли су се на удару манастирске управе. Монах Михајло је испунио своје послушање - да "буде непоколебив у одбрани чистога Православља" и због тога претрпео прогон од стране манастирске управе.

Када су га, због верности чистоти истинскога Правоспавља, извели на манастирски суд, он је рекао: "Можете ме живога сахранити, али ја нећу одступити од завета који ми је дат од Бога". После манастирског суђења, Михајло је протеран на увусто острво.

1957. Михајло је био приморан да - због прогона од стране манастирске управе, који никако није престајао - напусти и то манастирско острво, и он се, са много туге у души, преселио ју Псковски пештерски манастир, који се налазио на самој грани-.да совјетске државе. Старац Михајло је последње године свога живота провео у потпуном ћутању и затворништву, живећи само Јмолитвом и за молитву.

Оно што следи јесу кратки описи сусрета и разговора са Старцем Михајлом током последњих година његовога живота. Његове поуке су увек отварале врата Царства Божијег.

 

***

 

Погледао ме је својим продорним, сјајним и јасним очима. Одједном осетих да о. Михајло чита моје мисли и види у моју прошлост. 'Оче', питао сам га, 'шта мислите о смрти?'. Огарац одговори:

"Нема смрти. Има само преласка из једног у други живот. За мене лично, живот Царства Божијег много је стварнији од мог овдашњег живота. Што Хришћанин више живи унутарњим животом, он се више удаљује од овога света и неприметно се све више приближава Царству Божијем. Зато њему није тешко када дође крај, јер тада та танка копрена (између овог света и Царства Божијег - прим. прев.) једноставно ишчезава. Тајна греха делује одавно, но сматрам да се деловање те тајне у данашњој историји креће у другом правцу. Јер заиста, сетимо се колико смо, не тако давно, имали Мученика, и колико их има чак и у ове наше дане. То показује колико још увек има живих Светитеља. Али, у последњим временима неће бити мученика, јер ће богоодступништво бити страшно".

 

***

 

Да ли је тешко живети унутарњим животом?', питао сам старца. "Не, ако идеш правим путем. У унутарњем животу нема праве линије. Човек пада и устаје. Нико ко тежи уживању нека не очекује да ће задобити унутарњи мир. Он уопште и не зна шта је унутарњи мир. У свету има много људи који унаоколо ходају као живи мртваци, који и не мисле ни о чему другом но само о уживању. Док је млад или средњих година, човек може да сакрије своје право 'Ја. Старац то не може. Често се запањимо када се пред нашим очима разоткрије нечије право 'Ја'.

Важно је да човек избегава да понавља исте падове без обзира да ли се ради о пијанчењу, коцкању, нечистоти или нечем сличном. Наше покајање слаби после сваког нашег новог пада. Привикавамо се на своје грехе и почињемо да заборављамо Божанску Благодат и, најпре, постајемо равнодушни према хришћанском животу, а потом у нама почиње да расте и отворено непријатељство према Богу. Када човек западне у овакво стање, он губи способност да препозна своје грехе и постаје покварен човек. С друге стране, они који се заиста кају, макар и изнова падали у исти грех, почињу најпре да осећају равнодушност према том греху, а потом почињу и да га мрзе. Њима постепено сви греси почињу да бивају одвратни и они временом постају Светитељи Божији.

Свако је слободан да се определи или за прави или за лажни пут. Они који изаберу прави пут морају да знају да што се пре крене тим путем, то боље. Тешко је победити пређашње навике. Човек се не рађа као криминалац и убица. Криминалци и убице су се родили као и сви други, али се нису, од почетка, кајали за "лаке" грехе, тако да су, на крају, завршили у најтежим гресима.   

 

***

 

Старац Михајло ми је једном приликом дао лист папира на коме је било написано следеће: "Срећа и несрећа, успон и пад, здравље и болест, слава и срамота, богатство и сиромаштво, е долази од Бога и све се мора прихватати као такво".

Погледао сам старца и рекао: "Ово је тврда храна, оче".

Старац ми одговори: "Многи људи погођени несрећом постају или очајни, сматрајући да је све изгубљено, или почињу да ропћу, верујући да страдају неправедно. Истина је, наравно, да Бог управља нашим животима на Свој начин, који је увек најбољи за све нас.

Наша вера је углавном мртва вера. А такву веру имају и демони. Они знају да има Бога, али Му се - и поред тога - противе. Увек се сећај да су све животне невоље ту да би нам помогле да се ослободимо од овога света. Оне нас, дакле, воде ка бољем животу.

Видиш, док не стекнемо мир ума не можемо видети Бога. Способни смо да разумевамо прошлост у границама у којима нам Бог допушта да је разумевамо, али не знамо шта да чинимо сада и шта да планирамо за будућност. Ако немамо душевни мир, то значи да изнутра још увек нисмо достигли стање целовитости, да смо заслепљени страстима које нас онемогућавају да сагледамо свет у његовом истинском светлу. Када задобијемо унутарњи мир, тада су наше страсти савладане и ми можемо јасно да сагледавамо ко смо и куда идемо. Видиш, немогуће је да будемо добре слуге Божије и да успешно обрађујемо Његов виноград, уколико претходно не задобијемо унутарњи мир. Људи цене тај мир изнад свега, но очигледно је да људи тај мир не могу добити од оних који га сами немају. Све те безбројне проповеди, књиге и вежбе не дају никаквога плода зато што нису израсле из тог унутарњег мира, сазрцања и одрицања од света. Али, када стекнеш унутарњи мир, све дође на своје место, јер је тада Бог са тобом. Једино у том дубоком унутарњем миру можемо видети Бога и разумети Његову вољу".

 

***

 

"Оче, како да стекнем унутарњи мир", питах затворника Михајла.

Он ми одговори: "Кроз покајничко дуготрпљење и чисту молитву".

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа