Света Ксенија Петербуршка бездомна боготражитељка

 

Света Ксенија се родила у XVIII веку у Петербургу, у Русији и до удаје живела лагодним животом. Удала се за царског пуковника по имену Андреј, са којим је живела у срећном браку. Била је срећно удата жена, верна свом супругу, који је живео овосветским животом. Међутим, он једне ноћи на пијанци изне-нада премину од пијанства, иако је био млад и доброга здравља.

Неочекивана смрт вољенога мужа срушила је читав Ксенијин свет. Имала је двадесет и шест година и није имала деце. Болом опхрвана удовица сагледала је свој бесмислени мали свет и ништавност свега што је поседовала, и одједном почела да схвата сву таштину овог пролазног живота и његове испразне среће. На опште запрепашћење својих пријатеља и рођака, Ксенија је почела да раздаје све што је имала. Новац и личне ствари разделила је сиромасима, а кућу је поклонила једној својој пријатељици. Коначно, њени рођаци дођоше до закључка да је она сишла са ума, тако да су се од тада према њој понашали као према умно поремећеној особи.

Схвативши да за њу више нема стварне среће у овоме свету, као и да је материјално богатство само препрека за задобијање истинског мира у Богу, Ксенија је изненада нестала и није је било читавих осам година. Ксенија је све те године провела ходећи најтежим путем усхођења ка духовном савршенству, путем подвига "лудости (јуродства) Христа ради" (1. Кор. 4,10). "Луди (јуродиви) Христа ради" јесу они који се - гледано са становишта овога света - понашају као потпуно луди људи, али који  понижење достижу стање највишег духовног савршенства,  надилази овај свет. Те "луде" (јуродиви) имају, од Бога даровано, савршено разумевање живота и смрти, добра и зла, љубави и мржње. Они живе у потпуној измирености са Богом, а свет ту њихову измиреност називао лудилом.

Ксенија се, после осам година бездомничког лутања, вратиила у свој родни град, обучена у овешталу униформу свога поко-јвога мужа. Одазивала се само на његово име и људи су је све до шрти звали - Андреј. Она је на себе узела претешки подвиг: подвизавала се животом скривене врлине, али не само за себе, већ и за свог супруга који је умро пијан. Тугујући због његових грехова и сопствене несавршености, Ксенија је лутала улицама најсиромашнијих крајева Петербурга. Где год су је сретали, људи су је терали и исмејавали, а немало пута чак гађали и камењем. Но, и поред тога, она је пред очима своје душе, у потпуном смирењу и ду-готрпљењу, држала лик Христов, лик Онога Који је страдао без роотања, Који је отрпео све оптужбе, поднео сав прогон, претрпео мучење и распеће на Крсту. Угледајући се на Христов пример, Ксенија је смирено и кротко истрпела све тешкоће свог подвига, говорећи једино ово: "Бог нека им опрости, јер не знају шта чине".

Они који би осетили сажаљење према њој давали би јој чисту преобуку или нешто одеће, међутим она је - у својој несебичној љубави према људима - раздавала другима све што би до-била, не остављајући ништа за себе.

Ксенија је пронашла мир у својим страдањима, јер је у сиромаштву Христа ради открила највеће богатство. Она је својим тајним молитвеним животом задобила бескрајно богатство - богатство непрестане молитвене заједнице са Богом. И Бог јој је даровао дар прозорљивости. Могла је да види будућност као да се дешава овде и сада. Могла је да прозире (види) у срца и мисли оних које би сретала. Понекад би јој Бог открио да се некоме ближи смртни час, тако да је она сваког таквог могла на време да упозори како га смрт не би затекла неприпремљеног.  Једном су видели Ксенију како узнемирено трчи хладним и завејаним улицама, вичући из свег гласа: "Пеците палачинке! Пеците палачинке! Ускоро ће читава Русија пећи палачинке!". Мада су сви знали да је древни руски обичај да се у знак сећања на упокојене пеку палачинке,[1] као и обично нико није могао да схвати смисао тих њених загонетних речи. Но, само дан после тога руска царица је пронађена мртва у својим одајама. Тек тада су сви схватили загонетне речи пророчице Божије Ксеније.

Људи су временом почели да прихватају њено чудно понашање као неку врсту Божијега знамења, а она се понекад заиста веома чудно понашала. Једном приликом, Ксенију су видели како плаче цео дан и целу ноћ. Када су је питали зашто плаче, она би само говорила: "Крв! Крв! Видим реку крви овде!", после чега би настављала да плаче још више. Нико није могао да схвати о чему је говорила, иначе, мирна Ксенија, нико није могао да схвати смисао њених застрашујућих речи. Неколико дана касније у крају се догодило крваво убиство, које су њене сузе прорекле пре него што се догодило.

Ксенија није имала ништа осим својих дроњака. Када би ушла у дом неког од својих пријатеља, она је радосно говорила: "Ево мене и свега мојега!". Дуго нико није знао где Ксенија проводи своје ноћи. Једне ноћи полицајци из њенога краја пратили су је и открили да она ноћи проводи на отвореном, молећи се Богу до јутра, без обзира да ли пљушти киша или дува ветар.

Коначно дошао је час Ксенијог пресељења у Царство Божије. Није више било њеног светлог лица да обасјава петер-буршке сиротињске уличице и уџерице, предграђа и поља око града. Тако је живела и упокојила се у Богу још једна истинољубитељка Божија, коју је овај свет сматрао лудом.


 

[1] Православни Руси од давнина за покој душе упокојених пеку палачинке. Припремање заупокојених палачинки код Руса одговара нашем припремању кољива за парастос и помен. Описани догађај се збио 24. децембра 1761. године, а сурадан 25. децембра умрла је руска царица Јелисавета Петровна. (прим.прев.)

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа