Post scriptum за 2. издање књиге Деца апокалипсе, октобра 1998.

 

Објављивање 2. издања књиге Деца апокалипсе" пало је, вољом Божијом, у дане (почетак октобра 1998.) поновних претњи анти-хришћанског и - зашто то сада не рећи већ отворено! - антихрисговског НАТО-Запада, предвођеног планетарним лидером" западне апокалипсе - Америком. То (америчко) Зло које се лукаво приказује као највеће добро у историји, а које као "лав унаоколо иде ириче и гледа кога ће да прождере" (јер не може да живи а да не прождире и не уништава све око себе!) и које данас, на крају XX века, представља извор апокалиптичких страдања за читав свет и историју, после страдалне Србске Крајине, Босне и Херцеговине, прети да бомбама свог Томахавк-хуманизма заравни србски остатак - страдалну Србијицу.

Лако је данас "Томахавцима" убијати србску децу, јер су Срби данас, као "odium mundi", као омрзнути од света" унапред за све криви на Западном новоинквизиторскоm и новокрижарском суду, јер србској деци Западни Хуманизам" данас виче као Стари Рим раним Хришћанима: non licet vos esse! (Није вам допуштено да будете!").

Али, тешко онима који зло чине на Суду Божијем, пред лицем Бога Живога, када буду давали одговор пред сузама, ранама и смртима те свете деце. Србски православни народ се, данас, на прагу Трећег Миленијума, налази у средишту западне апокалипсе, обрачуна антихристовског Запада са хришћанском историјом, страдајући од туђег и свог зла, уншптаван од онога истог Запада, чијим се идолима од почетка XX века безумно (при)клања, одступивши од Светосавског и Косовског Завета, од богодарованог му пута спасења. Али, одстајаћемо и ову статију ако буде требало. Но, опет, ако је могуће да нас мимође та страшна чаша, јер - како шапутаху наши крстоносни и дуготрпељиви преци - не дај, Боже, што се трпет' може!".

Нека би дао Бог Живи, који нас је, због наших одстушшштава, и припустио у руке (туђинских и домаћих) непријатеља напшх, да из апокалиптичког вира овог страдања, као и увек у својој досадашњој крсноваскрсно историји, испливамо не као мртво трупло умрлог народа, већ као жива деца Откривења, која не плачу мртвим сузама очајања, већ живим сузама покајања, исповедајући вавек насупрот свим богоборним и човекомрзачким силницима и неправедницима овога света и њиховој бомбардерској правди", насупрот свим смртима и свим пакловима, последњу реч србске историје и прву, вечну реч Небеске Србије:

Срб  је  Христов!  

 

 

ПретходнаНазадСледећа