Увод

 

Издавачка кућа "Светигора" је учинила прави корак када се одлучила да, у оквиру своје библиотеке "Св. Петар Цетињски", објави књигу Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна, из пера монаха Јована (Марлера) и Андреја (Вермута), Православних Американаца и духовних следбеника о. Серафима (Роуза) (1983.), великог савременог борца за Православну Америку и Православље на Западу, оснивача и дугогодишњег духовника Православног манастира Св. Германа Аљаског, у дивљини Северне Калифорније, код градића Платине. Књига која се налази пред србским Православним читалаштвом по много чему је, заиста, ретка књига, јер су је писали млади Православни Хришћани са Запада за младе Православне Хришћане широм наше цивилизације, која је - по свим својим претпоставкама, начелима и начину живота - на крају XX века постала глобална западна цивилизација. Писали су је они који су у потрази за Истином - после потуцања кроз воду и ватру нихилистичког света - пронашли Христа Богочовека, јединог Спаситеља човековог, за оне који пролазе кроз исту страшну воду и страшну ватру, посрћући и трагајући за Христом Богочовеком, јединим Спаситељем човековим.

Писали су је:

1) Да раскринкају једну од, како сами кажу, "најбоље чуваних тајни западне цивилизације" (која тврди да је умро Бог и да нема Цркве, јер је - по Ничеу - "први и последњи Хришћанин /тј. Христос/, умро на Крсту"), откривајући истину да је - и данас, у време данашњег, "пост-хришћанског" (=анти-хришћанског!) Новог светског поретка - још увек жива и победна она иста и истинита хришћанска вера, којом је живела и побеђивала рана Црква, разапета на крст тадашњег "новог светског поретка" - паганског Римског царства.

2) Да - посведочивши спасоносну истину Христову, истину Цркве Христове, светлост Живога Православља - позову на побуну "децу апокалипсе", тј. младе ових последњих времена, у којима Зло "без задржавања", разобручено и легално (кроз све системе и институције цивилизације) влада светом и историјом.

Зар (опет) на побуну, рећи ће неко, зар у свету који је сав саз-дан од адске монотоније безбројних буна и побуна? Да, на побуну, али на једину истинску и делотворну човекову побуну - на покајање као прву и последњу хришћанску побуну и устанак:

а) против западног духовно-политичког Зла, које се самопроглашава и - што ратом, што миром - намеће читавој планети и историји као једино "добро" иједини "спас",

б) против западне Лажи о Богу ("умро је Бог", нема Спаситеља), о човеку ("умро је Божији човек", нема спасења за човека) и о историји ("умрла је историја као сарадња Бога и човека", нема Цркве као спасења света), која се самопроглашава и тирански намеће као једина спасавајућа "истина" и

в) против адског тоталишаризма Греха у свету последњих времена, који претендује не само на човеков овоземаљски живот, већ и на његову вечну судбину.

"Покајмо се, покајте се!" - тај чудесни позив на живот који не умире, што га Хришћанство, од Христа као свог Почетка до краја времена и Другог доласка Христовог, упућује свету: тај први и основни позив на побуну против палости и смртности, аутори ове књиге упућују савременој омладини, "деци апокалипсе" која за животом истшштим трага у псаламској "долине сенке смртне", на крају Западног Пута, на развалинама цивилизације "човековог рата против Бога Живога".

 

 

 

НазадСледећа