Деца у Цркви

Протојереј Михаил Помазански

 

Свака хришћанска мајка сматра једном од њених основних обавеза да научи дете молитви, чим његова свест почне да се буди, молитви, која је једноставна и лака за његово разумевање. Његова душа мора бити навикнута на усрдно и топло искуство кућне молитве, поред колевке, за своје ближње и породицу.  Вечерња молитва детета смирује и омекшава му душу, он доживљава сладост молитве својим малим срцем и прима први мирис светих осећања.

Теже је за дете да учествује у атмосфери која влада у цркви. У почетку он само посматра. Види људе који се концентришу и обреде које још не схвата и чује несхватљиве речи. Међутим, сама свечаност и прослава цркве имају полетни утицај на дете. Када двогодишње дете жели да узме учешће у цркви, да поје, да говори или чини метаније у томе можемо видети полетно стање душе којим је оно и невољно обухваћено. Говоримо ово из простог посматрања.

Али постоји још нешто више од нашег чулног опажања. Христос је невидљиво присутан у храму, види дете и благосиља га, примајући га у атмосферу благодати Духа Светога. Благодат га обухвата, као што топли ветрић обухвата листић траве у пољу, помажући да она расте споро и постепено, да пусти корен и да се развије. И тако се мајка жури да приведе своје дете Христу, благодати Његовој, без обзира да ли дете уопште схвата овај додир са даром благодати. Ово се посебно тиче Причешћа, најближег могућег јединства са Христом. Мајка приводи своју бебу Тајни док беба још лежи у њеном наручју. Да ли је мајка у праву?

Пустите децу да долазе к Мени, јер таквих је Царство Небеско. Да ли заиста можете рећи да су тамо, а затим и у пољима Палестине ова деца већ разумела учење Христово, да су седела код Учитељевих ногу и да су слушала Његову проповед? Немојте то говорити, јер јеванђелист запажа да су му доносили малу децу да би их дотакао: а када су ово видели ученици Његови, забранише им. У доношењу својих малих, циљ мајки је био једноставно да се Његове руке дотакну деце, а не да би их Он подучавао божанском знању.

Дозвољавање деци да имају додир са духовном благодаћу је једна од првих, основних брига Хришћанина који мисли о својој деци, и задатак хришћанског друштва која се брине о својој младежи. Ту су врата за исправно Православно хришћанско васпитање. Просветљење, кајање и радост како се буде у дечијој свести јесу спољашњи показатељ чињенице да мали хришћанин осећа топлоту од божанског извора у себи. И чак ако и не осећа, невидљиво деловање благодати Божије не престаје; ми само не видимо, баш као што не видимо деловање сунца на наше здравље тренутно и одједном. У руској литератури имамо тако прикладне примере расположења дечијих душа током припреме за исповест и Причешће, а и након исповести и Причешћа Светим тајнама.

Без обзира на то, колико често се заборавља да ту лежи кључ за организовање религиозног образовања. Колико често, видећи неадекватност религиозног образовања, ми бирамо програме и прерађујемо их, бацајући кривицу на уџбенике и учитеље а заборављамо на важност Цркве и утицај служби; заиста, не постављамо увек себи питање: Али, да ли деца иду у храм?

Како дете расте, требало би да дубље улази у живот Цркве. Дечији ум, ум младих мора бити просветљен црквеним службама, да учи из њих, да се утопи у њих; Црква треба да уму дарује знање о Богу.

Питање је сложеније. Задатак религиозног образовања ће бити испуњен само када научимо нашу децу да љубе Цркву. Када ми, као одрасли, организујемо црквене службе, када вршимо припреме за њих, скраћујемо и продужавамо поредак служби, ми прилагођавамо себе на сопствена схватања и потребе, или једноставно удобност, схваћену у терминима одраслих.

Али до сада, што се тиче схватања, потребе и духовне тежње деце се нису узимала у обзир, окружење често није корисно да учини да деца заволе Цркву. Ово је без обзира на то, једна од главних сврха религиозног образовања: пустите децу да заволе Цркву, тако да би увек могла да присуствују у храму са пријатним осећањем, да би добијала духовну прехрану од ње. А пошто родитељи често не могу овде да помогну, пошто су често и сами нерелигиозни, често смо принуђени да када мислимо о нашој Православној деци, препустимо ово дело у руке заједнице, школе и Цркве.

Баш као што се не плашимо уништења посвећености учењу и књигама, или љубави према нашој националној литератури и историји, чинећи да деца трче на часове на звук звона и да седе у клупама, утапајући их у атмосферу строге дисциплине и принуде, тако исто, неко би могао да помисли, немамо разлог да се бојимо да користимо одређену количину принуде по питању присуствовања у храму, било да је то део режима школе или као израз само-дисциплине као део омладинских организација и оних које су повезани са школом и оних које нису. Али сигурно је, да ако ово остане само принуда, и до таквог степена да стара психолошки отпор код млади људи то ће показати да циљ није постигнут, да се метод показао као неприкладан и да је принуда узалудна. Хајде да деца буду доведена нашом вољом, да сама изразе жељу да остану у храму сопственом жељом. Тада ћете оправдати ваше деловање.

И опет говоримо: нису само природни, психолошки ефекти ти који заузимају место у дечијим душама у цркви, већ је то дело благодати. Наша цела брига треба да је у томе, да бебина душа, душа детета или младог човека, не буде затворена за свете утиске, већ буде отворена слободно: и тада више неће бити потребан напор, сили или други облик само-принуде; она ће бити храњена слободно, лако и радосно.

Постоји једна ствар која не сме бити заборављена: људска природа захтева бар минимални степен активног учешћа. У храму ово може узети облик или читања, или појања, или украшавања и чишћења храма, или неких других активности, чак и ако је само посредно повезана са службама.

Неоспоран значај храма и заједничких црквених служби за религиозно подизање детета сачињава један од аргумената у корист Православног схватања тајне Крштења: то јест, аргумент у корист крштавања  деце у најранијем добу, као што то чинимо у Цркви Православној. Тајна Крштења јесу врата кроз која неко улази у Цркву Христову. Онај ко није крштен што значи да није члан Христове породице нема право да учествује у животу ове породице, у њеним духовним окупљањима и за трпезом Господњом трпезом. Тако би наша деца била лишена права да буду са нама у цркви, да примају благослов у Имену Свете Тројице, да учествују у Телу и Крви Христовој. И колико год ми могли да имамо утицај на њих у нашим домовима, колико год и подучавали Јеванђељу, ми би их лишавали директног  деловања небеске благодати, а у најбољем би код њих подигли жеђ за вером али би их и даље држали далеко од небеске светлости и топлоте, која силази без обзира на људске напоре, у Тајнама, у свим службама, у светим молитвама. Како тешко греше оне религије које признају само крштење одраслих!

Свете девице Вера, Нада и Љубав и млада невеста Перпетуа, које су постале Мученице, јесу сведоци чињенице да је адолесценција доба које је припремљено чак и за најактивније учествовање у Цркви Христовој. Беба која је у наручју своје мајке викала: Амврозија за епископа! и својим ускликом одредила избор чувеног Амврозија Миланског на епископску катедру та беба је бранилац права деце да активно учествују у Цркви Христовој. 

Па хајде да се мало побринемо око наше деце: у почетку им пружимо шансу да активније учествују у цркви а у ширем и развијенијем облику онда, само додавања кадионице свештенику; друго, хајде да се сами прилагодимо деци када се молимо заједно са њима.

Нека деца буду свесна да су чланови Христове породице.

Нека деца дођу да љубе Цркву!

 

 

Orthodox Life, Vol. 27, No. 3 (May June 1977), pp. 29-33.

 

 

преузето са:

http://www.orthodoxinfo.com/praxis/pomaz_children.aspx

 

 

 

^