Демони у савременом свету

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Данашње време се може назвати пантехничком ером. Човеков геније се концентрисао на проналажење нових апарата и на њихово усавршавање. Под речима развој, прогрес, култура, процват, богатство, животни стандард и тако даље, подразумевају се производни показатељи, бројеви и коефицијенти. Човек као личност и друштво као систем, не само пословних, већ и моралних односа, као да не постоје.

Човек се сматра производом светске машинерије, која садржи социјалне и друштвене програме, па чак и програме погледа на свет. и која прави производе за потрошњу и прождире их. Некада је објекат созерцавања било Божанство, затим је, у време романтичарског хуманизма вакуум, настао прогнањем вере из живота, заузео човек са својим приземним, изобличеним душевним светом који је, ипак, још увек чувао извесни одсјај духовне лепоте и остатке некадашње племенитости. Сада је настао век утилитарног хуманизма, што у ствари означава глобални процес рашчовечења: човек је заборавио на Бога и свој душевни свет.

Поглед његовог ума усмерен је ка споља. Он не осваја робове као што су то чинили фараони и асирски цареви за време својих ратничких похода, он прави робове од саме земље, од гвожђа и челика, такве робове који су увек послушни господаревој вољи, и међу којима нема ни Спартака, ни Маздака.

Човек-роб који је био социјално обесправљен ипак је остајао људска личност, о којој је требало размишљати. Животиње-робови су била бића која су разумела и најче-шће волела своје газде. Машина-роб остаје мртва и хладна конструкција од стакла и метала. Створена је нова врста контакта између ње и човека. Машина не може да воли и она се не може волети осим у романима научне фантастике, због тога су техничка цивилизација и живот међу машинама изазвале, као проклетство времена, емоционалну хладноћу човека, односно, његову душевну опустошеност.

Човек, опскрбљен средствима техничке цившшзације са горчином осећа да је творац историје и владар света. Вера захтева послушање у љубави. Човек, који је одрастао у техничком друштву као човечуљак жели да наређује, а воли само себе самог. Машина је инструмент; инструмент се користи, о њему се брине док је потребан. а затим се шаље на ђубриште или се одлаже негде у страну. Овај однос према алату ствара одређени тип човека-прагматичара и утилитарца, који размишља само како да искористи другог човека ради остваривања својих циљева, без икаквог осећања захвалности, обавезе и узвратне бриге за њега.

Овај инструментализам је продро у све животне сфере, начинивши од пријатеља - пуке познанике, а од супружника - партнере који често теже ка томе да поробе једно друго у свакодневном животу, и претварају се у непријатеље. У раду са машином су потребни бројни показатељи - у општењу са људима овакав показатељ је постало плаћање.

Људи су постали неповезани и туђи једни другима. Поверење пре има емоционални него разумски карактер, отуђеност рађа бојазан, због тога се усамљеност у технолошком свету нарочито осећа у великим градовима. Гомиле људи који су емоционално равнодушни и туђи једни другима стварају сграшан осећај да је град огромна пустиња, а гигантске зграде-мравињаци и улице, које личе на реке - привид, који ће се расејати као фатаморгана у пустињи и све ће се завршити пропашћу.

Човек све већу оскудицу љубави инстинктивно доживљава као приближавање фаталне катастрофе која долази. То је један од разлога због којег савремени градови из себе непрекидно избацују неуротичаре и психопате као каљеве пећи пепео. Карактеристично је да медицина не може да излечи савремене нервне болести; њих лечи само атмосфера опште љубави, а арсенал хемијских лекова омогућава болести да се развија и напредује, гушећи само спољашње манифестације и симптоме болести; у датом случају се може рећи да медицина лаже. Наука по нечему подсећа на магију, она користи прорачуне и законе као магија басне, како би из недара земље изазвала непознате силе и енергије, како би ихпоробила и натераладајој служе.

Али, Фауст може да позове Мефистофела, али нема снаге да га врати тамо одакле је овај дошао. Господар на час је постао роб заувек. Због тога су људи већ почели да осећају да технолошка цивилизација није удобна фотеља у којој ће човечанство седети, већ Дамоклов мач који се њише изнад његове главе.

Уметност, ма како несавршена и приземна била, бар делимично и даље служи као својеврсни сигнални систем историје. У песмама француских декадената, немачких експресиониста, руских символисга и грузинских футуриста већ је била предвиђена, као да је била раније преживљена, епоха наступајућих катастрофа. У њима је блистало праскозорје револуције, из њих су као из лешева текли сукрвица и гној, изнад њих се надвијао дим још незапаљених крематоријума, у њима су се чули тешки јецаји сужања концентрационих логора.

Ти песници уопште нису били пророци који би упозоравали на погибељ и позивали свој народ на покајање. Они су пре били медијуми оних црних сила које су се надвијале над земљом као олујни облаци. Они су били попут оних који потапају брод на којем плове, а затим, хватајући се за даске, вичу: Спасавајте се!, али не зна се коме; међутим, они више никоме нису потребни, разбеснело море их гута својим таласима... Човечанство је тражило истину још у сам освит своје историје.

Мојсије је дао закон - одговор уму; његова светлост је обасјавала пут, али није загревала душу. Христос је благодаћу отворио човеково срце. У савременом човеку се угасила светлост мудрости, њу су заменила фрагментарна знања, цифре и чињенице без икаквих сврсисходних веза. Љубав је ишчезла; њу је заменила страст и неугасива жеља за насладама. Оштроумни Маркс је прогласио да је човекова база - стомак, а глава и срце су само надградња.

За најпоузданијег сведока свог родословног биолошког дрвета узео је Дарвина. Ово учење је било прихваћено са захвалношћу као вест о ослобођењу, као ватра коју је Прометеј украо боговима и донео људима (на неким сликама Маркс је приказан као Прометеј). Фројд је отишао још даље...

Међутим, материјализам, позитивизам и часови медитације у школи о томе да је човек само животиња отупили су морално осећање, дали су ону илузорну слободу која се може назвати самовољом и уједно су човекову душу испунили страхом. Хедонизам је довео до раскида између жеље и могућности; страху се придружио осећај незадовољства и тешке тескобе, и тако се свакодневни материјализам на чудан начин сјединио са демонским спиритуализмом.

Савремени човек уме да анализира појаве, укључујући и своје грехове, али ке уме да се каје, зато за њега небо остаје затворено. Раније му је само небо, прожето сунчевим зрацима као златним нитима, изгледало као слика духовне сфере: сада му оно изгледа као зид на којем нема ни врата нити има степеница које ка њему воде. Ако му је ноћно небо говорило о бесконачности Творца и сјај звезда узносио његов ум ка вечности, ка ономе што се налази ван граница видљивог света. Сада ноћно небо као да му говори о мрачној празнини космичких пространстава, у којима се земља врти као билијарска кугла, пуштена у покрет непознатим ударцем.

Човек је изгубио Бога, свет је за њега постао туђ и пун скривених опасности, као мрачна шума за путника; он жели да побегне, али не зна куда; и после света у којем владају мртви закони он доспева у други свет - демонских илузија. Еру технологије смењује ера наркологије.

Дарвин је човека претворио у мајмуна, а Сартр је позвао Маркса на опкладу, говорећи да човек није свиња, већ уствари дивљи вепар. Фројду је и то било мало: да би коначно обрукао човека, он је мушкарца начинио убицом свог оца и насилником над својом мајком, а жену - супарницом мајке и очевом љубавницом.

После материјализма је дошао демонизам. Некада је Запад претворио Индокину у своју колонију, а сада Индокина заузврат осваја Запад. Окултни системи и наркотици узгајени на Истоку претварају некадашњи хришћански свет у духовну пустињу, као што су то чиниле хорде Џингиз-кана и Батија, које су иза себе остављале спаљена поља и рушевине градова. Постоји предање да је Батиј, прошавши кроз Европу и зауставивши се на обали Јадранског мора сишао с коњаг захватио шлемом воду и излио је на обалу рекавши да сва земља од Кине до Средоземног мора припада Монголима.

Духовни освајачи из Хиндустака и са Тибета сада поново освајају и шире своју владавину. Човек је данас лишен земље као Отаџбине; земље коју је навикао да види покривену травом, пшеничним класјем или у црнин заораним браздама. Ова топла земља, планинско камење одевено маховином, потоци који извиру у ледницима, звонки попут сребра, реке вода које се преливају у одсјајима попут растопљене руде у топионици, шуме, увек привлачне и тајанствене, у којој је музика птичјих гласова само фон тишине, стене уроњене у сан, ова вековна добра су за човека изгубљена. Сада је он, као каквим историјским ударцем, избачен из свог дома у област где је земља скривена и зазидана асфалтом и цементом, и као да је покривена водом за време потопа.

Пред њим је свет великих градова, препун буке и покрета, истовремено бездушан. туђ и мртав, где громаде зграда у електричној и неонској светлости личе на далеки пејзаж са месеца или на земљу иза огледала из бајке. Човек је у граду као у пустињи усамљен међу људима, хладним, попут статуа од камена које су због нечије воље оживеле међу машинама које јурцају и изгледају као монструми од гвожђа. Чак и дрвеће на градским скверовима и у парковима стоји као споменици на гробљу умрле мајке-земље. Човек осећа забринутост и опасност, он жели да побегне назад, али не зна где, као путник који се изгубио у шумском честару или у мочвари.

Материјализам и позитивизам су обавили свој посао. Они су човекову душу покрили корозијом - рђом сумње. Конт. Маркс, Дарвин и Фројд нису били само жречеви материје коју су претворили у божанство, они су постали медијуми и носиоци мрачних сила које су се скупиле над земљом, оног потенцијала светског зла који се изграђивао и скупљао вековима.

Међутим, позитивизам је био само пролазно стање, он је човека лишио вере у Бога као способности да Га осети и уместо тога му је дао само нулу. Међутим, ова нула није могла да постане појас за спасавање човечанства које се давило. Њему је био потребан опипљив број, и због тога су духовни вакуум заузеле друге силе. величине са знаком минус. Тле, које је подвргнуто ерозији постаје јалово. Душа, која будући лишена духа није могла да види небо, она се устремила надоле као лађа коју је преврнула бура. После позитивизма долази демонизам. Овде су се Запад и Исток руковали.

Једна од новина Запада која убија последње трунке духовности у човеку јесте телевизор. Он је постао средство за бежање из свакодневног монотоног живота (чији су грб и амблеми књиговодствени рачуни.)

Телевизор је постао давалац крви који је неопходан савременом опустошеном човеку. Он трчи к телевизору као што човек мучен глађу трчи ка столу, бежи од себе самог у овај иреални свет - у океан малог екрана. Телевизор човека чини све мање способним за управља-ње: он му даје готова решења, моделе и рецепте. Телевизор држи емоционалну сферу човека у сталној напетости, и због тога човек у опхођењу са људима постаје хладан и равнодушан.

Примећено је да су хумористи и кловнови за које је смех постао професија у свакодневном животу тужни и да имају затворен карактер. Телевизор раздваја блиске људе; човек који седи поред малог екрана је већ напустио кућу и кренуо у пловидбу далеким водама. Међутим, све је ово тек предговор и прелудиј; први чин почиње тек када се појави Мефистофел.

Он савременом човеку нуди три јела као некада Фаусту еликсир младости:

1) источњачки окултизам,

2) магију и демонизам;

3) дроге.

Све су то плодови са једног дрвета. У сва три случаја, сатана нуди своју силу у замену за душу.

Прво средство је јога. Човек медитира на оне демонске речи које је пали дух упутио нашим прародитељима: Бићете као богови. Он понавља мантре о томе да је он апсолут, творац космоса, око којег се окреће мноштво светова. Тако се овде понавља Адамов грех, који је човечанство бацио у ропство смрти и пакла и одбацује се савез са Богом који је Христос био поново успоставио. Јога је један од најмрачнијих облика богоборства.

Још пре стварња видљивог света светлоносни првоанђео Луцифер је желео да постане бог и претворио се у паклено чудовиште. У зору историје Адам је поновио грех сатане, пожелео је да постане бог без Бога и претворио се у леш одвојивши се од Извора живота. На крају света ће антихрист, у којем ће се згуснути све зло палог света, рећи: Ја сам Христос. Вивекананда, проповедник јоге је одлучио не само да најави долазак антихриста, већ и да га превазиђе. Он пише; Христос је талас на површини мора, а ја сам дубина мора. Дијалектички трик о истоветности супротности, Вивекананди и његовим ученицима омогућава да, посредством логичке акробатике, тврди и негира једно исто.

Шта јога даје савременом човеку? Безграничну гордост, која гуши друга осећања, и сједињавање са духом сатане, као сједињавање сличног са сличним. Човек који је себе убедио да је бог, разуме се, никакве моралне законе неће сматрати обавезнима, тим пре што јога учи да је свет мноштва бића илузоран, да постоји само апсолутно битије истоветно ништавилу.

Уосталом, проповедницима јоге су дате инструкције да узимају у обзир разне обичаје и традиције земље и народа, да почну као од удице, од учења о некаквом апстрактном добру, а затим да постепено, души која је прошла кроз период адаптације, откривају нихилизам и сатанизам адваите (индуистичко учење о једном које је све и ништа; нап. срб. прир).

Гуруи не заборављају на практицизам савременог човека, због тога својим ученицима и кандидатима нуде божанство заједно са философским апстракцијама, као и вежбе дисања и положаје (асане) за побољшање варења, потенције и тако даље. Замишљање себе као апсолута даје осећање нарочите сатанске еуфорије, што је плод распаљене гордости, концентрата свих страсти и истовремено хладну равнодушност према околини као према фантазији и илузији. Истина је једноставна и монолитна, а јога је као и свака лаж, сложена и противречна. Али, лажљивац уме да ласка и да вара.

Велики мајстор лажи - Гебелс је једном био отворен па је рекао: Лаж у малој количини изазива сумњу, а у великој изгледа истинито. Лажи штоје могуће више и храбрије да би ти гомила веровала.

Као други излаз из света машина и компјутера нуди се магија, чаробњаштво и демонизам, односно потпуно свесно и вољно поклоњење сатани. Сатанизам је Библија прочитана тако што је да замењено са не,а не са да.

Сатанизам је култ греха, нарочито суровости и секса. Његови обреди садрже у себи: скрнављење светиња, проливање крви и исмевање људске природе кроз изопачености сваке врсте. Морал сатанизма је да се презире сваки морал. Његова суштина је мржња према Богу и немоћна освета Богу тако што се сатана претпоставља Христу, односно његова суштина је - духовно самоубиство.

Сатанизам, окружен магијом и астрологијом, хиромантијом, гатањем, прорицањем и чаробњаштвом као својом почасном свитом уводи човека у област сатанских енергија, у онај хаос који лежи иза светлости Логоса. Само чудо може да ишчупа човека из поља привлачења ових сила.

Душа чаробњака и луциферијанаца је у сталној смутњи; експлозије дивље сатанске радости као искричава светлост на споју електричних проводника смењују тескоба и депресија. Њихова лица изгледају обавијена тамом као црним велом, а у очима им је злоба, скривена тескоба и некакав дубоки метафизички мрак. Сатанизам у очигледном или маскираном виду улази у све окултне секте и токове као сфере које се пресецају и улазе једна у другу.

Окултисти тај сатанизам обично називају древном мудрошћу, тајном Истока и тако даље. Док јога представља интелектуални демонизам, чаробњаштво са својим ритуалима представља емоционални сатанизам. Колико је очију у Америци и Европи окренуто ка Тибету, а не ка Јерусалиму - на који су и они заборавили, колико је гуруа кренуло стопама Апостола како би поново хришћанске народе обратили у паганство.

Трећи начин за ослобађање који нам нуди сатана представља дрога. Људнма који чак нису ни религиозни или су, пак, полурелигиозни, али који истовремено нису изгубили критички разум и морално осећање, самообожавање гуруа може да изгледа или као чудан облик аутотерапије, или као философски идиотизам, а чаробњаштво и демонизам као страшан сан, који је позајмљен из наопаких бајки. За демона би представљало ризик и грешку када би се као такав показао људима. Они би, угледавши демона, могли да побегну из његовог загрљаја и да траже заштиту у вери, односно, да се, угледавши непријатеља, сакрију у Цркви као у тврђави. Не могу се сви људи обманути култом зла и сексуалне сведозвољености. Многи ће се од овога окренути са одвратношћу као од гомиле црева која труле у кланици.

Због тога је демону, искусном стратегу (иако и он често прави глупе грешке), сврсисходније да им се не показује, већ да им сугерише да он уопште не постоји, а да је Бог одавно умро, и уместо пера са крвљу, којим се пише уговор са демоном, стави у њихове руке шприц са морфијумом. Човеку изгледа да креће на занимљиво путовање у далеке земље, према тихоокеанским острвима или фантастичним градовима Индије и Кине. И овде почиње она маскарада којом управља ђаво, и онај филм чији је режисер сатана.

Дете иде за мађионичарем, душа за сатаном. Нећемо описивати кошмаре зависника од дроге и понашање наркомана. Уз сву њихову разноврсност у њима постоји нешто заједничко што указује на објективну реалност. То није фантазија и сан.

Кошмари наркомана не личе ни на једно, ни на друго - то није садржај подсвести, већ продор у свет духовних чудовишта која попримају видљиве облике, то је материјализација демонских сила. Код наркомана нестаје осећај тела, односно појављује се осећај да се налазе у бестежинском стању. Свет за њих као да се преврнуо, пад у паклену провалију се доживљава као лет. Инјекција дроге је добровољно путовање код демона...

Наркоман креће на исти овај сатански шабат, само не физички, већ у визијама своје душе лежећи за то време у кревету. Дрогу су користили чаробњаци из Африке. шамани из Сибира, дервиши који су се окретали око себе, асасини у Ираку и у Сирнји и делфијске питије. Дрога није просто отров, то је причешћивање из оне демонске чаше коју помиње Апостол Паеле, супротстављајући је Чаши Христовој (1. Кор. 10 21).

Карактеристично је да се у кошмарима наркомана појављују кинеске пагоде, будистички храмови, минарети, камене статуе древних божанстава, али тамо нема хришћанског храма или се он у његовој визији, руши. Карактеристично је, такође, да, налазећи се под дејством наркотика, човек може да игра пред Шивином статуом, може да се клања киновима, али не може да се моли истинитом Богу. Покајање чаробњака и врачара је тешко и мучно. Демон се жестоко противи и не жели да испусти жртву из својих канџи, Они осећају не само физичку, већ и душевну бол. Када наркоман жели да престане да користи дрогу ђаво га подвргава мукама. Он мора да прође кроз паклени огањ да би поноео стекао слободу.

Али, тешко не значи и немогуће. Само што немоћне људске снаге мора да укрепљује благодат Божија и помоћ Цркве. Овде је потребна и човекова воља, и његова вера, и молитве, и непрестано призивање Христовог Имена.

Dum spira - spera: Док дишеш - надај се. Међутим, овде може да дође до затвореног круга. Наркомани најчешће постају људи који нису религиозни или су површно религиозни. А да човек постане религиозан да би престао да буде наркоман, то представља лажан однос према религији п прагматизам.

Молитва и црквене Свете Тајне нису антинаркотик, већ укључивање у највиши духовни живот. Овде се не поставља само питање о излечењу већ о новом животу, о његовим новим циљевима, о садржају и средствима. Не може човек да поверује да би се излечио. него може да се излечи зато што верује. Благодат Божија је вечна енергија Божанства, која душу чини богоподобном, то је највиша - себи довољна вредност, а не пилуле које се могу прогутати: благодат. дакле, није елемент медицинског комплекса. Више од датог стања, наркомана њега треба да брине будућност његове душе. Вера је, пре свега, воља, а подвиг воље је умеће да се прими и чува благодат.

Технички прогрес представља неповратан процес: он се не може зауставити по нашој жељи као што се ток реке не може окренути уназад од ушћа ка извору. Али, човек може да осмисли свој однос према техничкој цившшзацији, према оним негативнин последицама које она собом доноси.

Шта треба да чини Хришћанш у савременом свету?

Пре свега, треба да сачува способност људске душе за богоопштење и хришћански критеријум вредности. Хришћанин мора да сачува потенцијал своје личне слободе; он не може да побегне од процеса који се одигравају у свету, али, може да живи тако да ови процеси не захвате његову душу, да не допру као пипци хоботнице до оне области душе која треба да припада само Богу.

За то су неопходна два услова: припадање Цркви - која је јављење Вечности на земљи, и лично подвижништво. У области духовног живота нема нових открића или некаквих нарочитих путева. Православље има све што је потребно за спасење - треба само сачувати ова блага и не заменити их жељом за комфором и хедонизмом, оним што тако штедро обећава овај наш век, али што у ствари даје врло шкрто. Јеванђеље је последње и потпуно Откровење Бога људима. Оно је дато за сва времена, у њему ће свако наћи своје.

Међутим, Јеванђеље је истовремено књига која је затворена за свет, она се постепено открива онима који живе по Јеванђељу. Оно се не може прихватити као једно од концепција погледа на свет. Стални напор човекове воље је једини кључ којим се ова књига отвара.

Данашње време није историјски неочекивано, оно је саздано од свих елемената који су увек постојали, али сада су се згуснули, и анти-хришћански процеси постају све динамичнији. Лажу они који крију опасност од савременог демонизма, али још више лажу они који кажу да човек данас не може да се спасе. Чим постоји свет, постоје. значи и Свети Угодници Божји - постоје у овом свету, које Бог није ни напустио ни сатро. Заиста, свет се све већом брзином приближава катастрофи - о томе говоре чак и људи који не верују у Бога.

Али, рађа се још једно питање: да ли ми, заиста, желимо да се спасемо? Господ нас је упозорио на овакво време.

Али је рекао и: Не бојте се: Ја сам победио свет (Јн. 16, 33).

 

 

^