Производња постмодерног детета

Дани Робер Дифур, професор Универзитета у Паризу

 

Циљ неолиберализма није само разарање старих видова заједништва (породице, синдиката, партија и, у најширем смислу, културе), него и уништавање индивидуалности, тј. самосвојне личности изграђене током модерне епохе. Серијска производња нове, постмодернистичке", некритичке и психотичне" јединке, крајњи је исход застаешујуће делотворног подухвата чији су главни носиоци телевизија и школа која је током 30 година тзв. демократских" реформи стално слабила критичку моћ појединаца.

Дејство телевизије почиње веома рано. У предшколском узрасту деца су најчешће већ увелико накљукана сликама са малог екрана. Неретко су се нашла пред телевизором и пре него што су проговорила - што је нова антрополошка чињеница. У САД дете конзумира покретне слике" и то по пет сати дневно.

Породично окружење преплављено је оним што непрекидно долази са увек укљученог малог екрана, и што у великој мери утиче на формирање будуће јединке. Данашњи критички осврти и анализе односили су се углавном на садржину телевизијских слика; на пример, на насиље које је у њима присутно.

Међутим, није примећено да и сам медијум може бити опасан по себи, шта год да емитује. Уосталом, једнако крваве биле су и старе дечије бајке какве су баке својевремено причале унуцима, где су главни ликови били вештице и људождери окомљени на децу. Ипак, није занемарљива разлика између измишљеног, имагинарног света чудовишта из бајки, јер га дете нужно доживљава као различит (свет фикције) и, с друге стране, сасвим реалистичког света телевизијских серија пуних насиља, силовања и убистава, који се стапа са стварношћу.

Несумњиво је да телевизија, захваљујући свеприсутној и нападној реклами, представља рани вид дресуре за потрошачко друштво. Међутим, није само реч о садржини слика, него и о облику у којем се оне примају, о телевизијском медијуму као таквом. Пре свега, он је потпуно потиснуо породицу као окружење у којем долази до преноса и размене културних тековина између генерација. Израз деца телевизије" - узет дословно -  указује на чињеницу да је телевизија преотела васпитну улогу родитеља. А то одузето време, проведено пред екраном на уштрб међусобне комуникације има веома конкретне последице - укључујући чак и разарање симболичког и душевног света код детета.

 

Деца телевизије не прихватају ауторитет

 

Симболички свет подразумева основну слику људског рода да за разлику од животињских врста, влада језичком способношћу: човек у обраћању сродницима себе одређује као говорног субјекта, тако што користи елементе знаковног система који нешто или некога представљају. Да би се досегла симболичка функција, довољно је да припадник врсте усвоји систем где се ја" (присутно) обраћа неком ти" (такође присутном), а поводом онога" (одсутног, тј. поводом било кога или било чега представљеног). Те основне симболичке одреднице омогућавају нека кључна разликовања: себе од другога, овде од тамо, пре од после, присуства од одсуства.

Овај систем, који обезбеђује не само овладавање симболичком функцијом него и стицање психичког интегритета, првенствено се преноси језиком: кроз разговор родитеља са дететом. Говорити значи преносити приче, веровања, властита имена, порекло, обреде, обавезе, знања, друштвене везе и односе... али пре свега, саму реч. То значи прослеђивати, са једног нараштаја на други, језичку способност - тако да онај коме се обраћамо може идентификовати себе (ја) у времену (сада) и простору (овде), те на основу тога означити у свом говору остатак света. Живо усмено обраћање једне јединке другој подразумева две равни. Наиме, говор који се одвија преко звукова или покрета преноси менталне слике - када ми други говори, ја видим шта жели да ми каже. Телевизија угрожава управо тај вид међугенерацијског саобраћаја, преноса изговорене речи.

Онда када симболичке ознаке за време, простор и лица нису чврсто одређене, слике из спољашњег света постају нека врста непосредног или посредног продужетка унутрашњих слика и фантазија човекове слике, чије значење остаје скривено у њему самом. Дакле, уместо да се разврстају и повежу у оквиру кумулативног процеса којим субјект овладава и управља, слике могу загосподарити оним ко их прима доводећи га у стање потчињености и зависности.

У том случају телевизија додатно слаби способност јединке при усвајању симболичких одредница за време, простор и лица; она замагљује перцепцију, поспешујући стапање фантазија са стварношћу и доприносећи збрци на равни симболичке функције. Тада су доведене у опасност човекове изражајне и говорне могућности.

Према томе, телевизија никако не може, као што неки наивно мисле, надокнадити недостатке у усвајању симболичке функције; она их, напротив само увећава отежавајући процес овладавања језичким симболима. Ово важи не само за телевизију, него за све врсте сензорских помагала са преносом импулса на даљину, тј. за све што повезује и стапа једно овде" са једним тамо": видео игре, мобилне телефоне, интернет... Свима њима својствена је могућност да удесетоструче способност једних и исто толико увећају конфузију других. Наиме, док неке јединке постају готово слободне свих просторних и временских ограничења, остале више нису кадре да се сналазе у било каквом простору и времену.

Иста та деца телевизије" једног дана крећу у школу. Разумљиво је онда зашто многи професори са горчином тврде да пред собом немају више ђаке", да та деца више не слушају". Она, вероватно, више ни не говоре. Не зато што су постала нема напротив; али, сусрећу се са огромним тешкоћама када треба да се укључе у било коју врсту расправе, где учесници наизменично узимају улогу онога ко говори и онога ко слуша. У школи таква ситуација подразумева да један учесник (професор) даје исказе засноване на разуму (тј. преноси вишеструка знања нагомилана током многих генерација и стално реактуелизована), док други учесник (ученик) по потреби о њима расправља.

Несумњиво је да велика већина професора настоји, не штедећи труда и често идући преко својих снага, да младима врати њихов статус ђака а себи улогу наставника. Али, у томе и јесте новонастала промена: пошто су деца онемогућена да постану ученици и професори суочавају се са све већим препрекама у вршењу свога посла. Током 30 година наводнихдемократских" реформи, надлежни политичари и педагошки стручњаци стално су им понављали како је њихово настојање да поучавају - застарела и превазиђена ствар.

Бивши министар за образовање Клод Алегр укорио је професоре саветујући им да одустану од своје архаичне тежње која се, по његовом мишљењу сводила на став да ђаци треба само да ме слушају, јер сам тај који зна. Стога је министар уместо термина ученик" увео ширу одредницу млађи", тврдећи да млади (...) желе интеракцију .

У име демократизације школства практично је призната и потврђена чињеница да више нема ученика. Зашто би онда још постојали професори? На основу изјава одговорних лица и стручњак за педагогију, образовни модел који треба да однесе превагу над ранијим, по претпоставци застарелим" обрасцем школског система, заправо је телевизијски talk-show, где свако може демократски" да изнесе своје мишљење. Тако све постаје ствар интеракције међу субјектима; нема више критичког напора који захтева да напусти властито гледиште у корист других, свеобухватнијих, темељнијих, разложнијих, аргументованијих ставова.

Професор који непрекидно подстиче ђаке на критичко размишљање постао је неприхватљива појава. Он је непријатељ против кога се треба борити, јер не поштује становиште младих". Многи педагози објашњавају" на тај начин насиље које је захватило школе: наиме, млади" наводно реагују на недолични професорски ауторитет.

А ако су збиља приморани на насиље и одмеравање односа снага, то је стога што им није омогућено никакво друго решење: већ су формирани тако да избегавају борбу аргументима и мукотрпни пут разложног и критичког мишљења. Отуда са лакоћом можемо предвидети да ће се управо удаљавањем од класичне везе професор-ђак довести до пораста насиља код ученика супротно ономе што гврде педагози устајући против ауторитета наставника.

Одустајање од критичког односа у корист односа снага довело је до онога што Жан-Клод Мише назива школовањем за тотални капитализам. А то подразумева ону врсту образовања која код јединки искорени смисао за критички приступ стварности, да би постале предложне свим потрошачким изазовима и притисцима. У таквом школском систему незнање се мора ширити на све замисливе начине. Стога ће и наставници бити преваспитани по упутствима стручњака за педагогију: неће више ничему подучавати, него ће само превлађивати тренутним осећањима и њиховом корисном преусмеравању. Мишеа сматра да се заправо, тим намећу услови за укидање логистичког мишљења: не прави се више разликовање између важног и споредног, сасвим се мирно прихвата неко гледиште, али у истом тренутку и оно које му је сасвим супротно...

Чак је и на Универзитету узела маха педагошка струја која одбија да од младих" захтева мисаони напор. Она заступа став да их пре свега треба забавити и заинтересовати; допустити им да по својој вољи, у интерактивним разменама, непрекидно мешају угао посматрања држећи се тако демократских" начела; омогућити им да испричају свој живот, показати им да су тековине логике заправо злоупотреба моћи. Али, пре свега им ваља доказати да не постоји ништа што заслужује промишљање, да нема предмета подложних мисаоним процесима: све се своди на самопотврђивање и одбрану властитог ега у односима међу јединкама, као што сваки добар потрошач мора знати. Да ли је циљ овог подухвата серијска производња малоумника прилагодних потрошачком друштву и његовим начинима самодоказивања?

Педагози по својој прилици не теже томе: они само желе да делају у складу са затеченим стањем у школама и постојећим положајем младих" у њима. Међутим, приклањајући се новим захтевима из саосећања и потребе за разумевањем, они заправо доприносе погоршању ситуације и даље разарају школство. То је један у низу примера како је неолиберализам у своју корист изокретао слободоумне реформске идеје од краја 60-тих година до данас.

 

Капитализам сања да све постане роба

 

Школске установе укључујући Универзитет, прихватају значи заблуде и неодлучне јединке чији је однос према знању постао сасвим успутна споредна ствар. Тиме се образује нов, млад и попустљив образовни систем, чију тајну зна само постмодернизам: он је нека врста чудне мешавине омладинског дома културе, институције за социјално старање и болничку негу, школско-забавног парка.

У њему и даље постоје омеђена подручја за производњу и репродуковање знања, где главну улогу треба да преузму нове технологије (сви репетитивни наставнички задаци биће снимљени и похрањени у базе података, весело је обећао бивши министар у наведеном разговору). У међувремену, што је друга главна функција школовања за доба тоталног капитализма, стварање и обнављање елите готово искључиво обезбеђује високе француске школе, или најбоље приватне школе и универзитети у САД (где годишња школарина досеже 30.000 долара). У њима и је и даље присутан строг критички образац и класичан модел усвајања знања, без икаквих педагошких иновација и застрањивања наметнутих огромној већини.

Серијско фабриковање јединки без чврсто идентитета и моћи просуђивања није, дакле препуштено случају: о томе се старају надлежне установе, тј. телевизија и школа. Капитализам сања да своје тржиште прошири на читаво подручје земаљске кугле (што и остварује под именом мондијализација), тако да све постане роба (право на воду, геном, животињске и биљне врсте, куповина и продаја деце и органа...), чак и оно што је до сада била сасвим приватна ствар (процес психичког и полног сазревања). У том смислу, живимо у тренутку велике прекретнице: јер, уколико је сваки субјект подложан таквом утицају, онда више нису угрожене само наше заједничке институцијенего, пре свега, наша личност.

Ништа више неће моћи да заузда тотални капитализам где ће све, без изузетка, бити део глобалног тржишта: природа, жива бића, стварни и измишљени свет...  

 

 

Превод: Ј.А.

 

преузето из "Жичког Благовесника",

посвећеног реформи школе

ванредног броја, децембар 2002. година

 

 

 

^