О покушајима сценских експеримената са Јеванђељем

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Може ли се приказати Бог на сцени, може ли се Христос глумити и изигравати истина? Ово питање, које би још недавно сматрали апсурдним, данас се у свој оштрини поставило пред нама.

Бог, који се јавио Мојсију на Синају, рекао је: "Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља" (Постање). Сада хоће да свештени и тајанствени Синај замене позориштем. У личности глумца Христос треба да чини чуда, да исцељује губаве, да враћа вид слепима, да казује приче и Беседу на гори, да умире и васкрсава. Све оно чиме је спасено човечанство, што је поделило сву историју света на два дела, биће изнесено на сцену и позоришне даске - долазите, гледајте, чак и додирујте рукама.

Пред нама је питање које се непосредно тиче нашег спасења, питање од велике важности: може ли се Црква спојити са позориштем, а позориште и биоскопска сала учинити својеврсним катехизаторским училиштем и, тако рећи, предворјем храмова? Неће ли спектакли и филмови на библијске теме постати профанација светиње и независно од воље режисера, редитеља и глумаца, најгори вид антирелигиозне пропаганде?

Да ли ће човек доћи до Христа кроз театар или ће Га, напротив, у театру изгубити - изопачити на самом почетку свој духовни пут, замењујући благодат у којој се верујућем срцу открива Христос, облашћу игре, илузије и привидности - светом позоришта? Неће ли се човек подсвесно одрећи истинског Христа, прихвативши лажног Христа - маску глумца?

Многи наши савременици не схватају разлоге категоричког порицања позоришта и јавних представа од стране древне хришћанске Цркве. Окренимо се настанку и родословљу позоришта.

По мишљењу древних историчара, философа и хришћанских писа-ца, позориште је настало од паганских мистерија и ритуала. Аристотел је сматрао почетком античког позоришта светковине у част Диониса - бога винарства, које су биле пропраћене блиставим представама из грчке митологије и баханалијама - маскарадама. Тертулијан је указивао да су "Лидијци установили религиозне позоришне представе" и називао театар "потпуним идолопоклонством" ("О позоришним представама").

О пореклу и вези античког театра са паганском религијом такође су писали римски историчари Варон и Светоније, Апулеј, аутор "Метаморфоза" и хришћански писци - Лактанције, Минуције, Климент Александријски, Кипријан Картагински и многи други.

За древне хришћанске апологете позориште није било само органско обележје него и сама суштина и средиште паганства. У античком граду здање театра често се налазило непосредно уз храм. Чувени театар у Риму, који је изградио Помпеј, био је спојен са храмом Венере, тако да су степенице храма истовремено служиле као клупе за гледаоце када се у театру одржавала представа. У античким театрима одиграване су сцене у којима је појављивање богова оглашавало победу правде. Постепено божанства су прелазила из трагедије у комедију. Али треба имати на уму да за античког паганина божанство није било апсолутни духмонотеистичке религије, већперсонификацијакосмичкихсилаи апотеоза јунака. Јелин и Римљанин могли су да поштују своје богове и да им се истовремено подсмевају. Још значајније место позориште је заузимало у религијама Индије, Кине и Јапана.

За хиндуисте и будисте свет је илузија; историја - спектакл, представа, маскарада; личност - само фикција. Свет - то су варке које рађа Брама. Видиви свет је опсена, игра уобразиље и зато за хиндуисту нема принцшгајелне разлике између истине и игре, живо-та и театра. Реалност је само један Апсолут, а свака мноштвеност је царство привидности и парада маски.

Брама са сопственом уобразиљом глуми свет варки и позориште лутака док траје дан; али доћи ће Шива, разориће илузорни свет, Брама ће потонути у ноћ и сан ће отићи у парабраму и престаће свако постојање; нестаће сенке видивог света, угасиће се светлост и опустети сцена, остаће само Брама са тамном несвесном и неодољивом тежњом ка материји пракрити - потенцији будућих пролазних светова.

Зато је за хиндуизам позориште његова рођена стихија. Божанства хиндуског пантеона често се приказују у виду музиканата и играча, нарочито Шива у чију част је у Индији је подигнута већина храмова и богомоља. При храмовима супруге Шиве - богиње смрти Кали, живе професионалне плесачице - бајадере.[1] Многи ритуални обреди у анимистичким шаманским религијама Африке, Океаније и Сибира имају карактер сценских представа, на пример, имитација лова, као и екстатични плесови.

При томе шамани често стављају на себе маске чудовишта са роговима и искеженим зубима. Сличност ових маски са представом дем је запрепашћујућа.

За хришћане антички театар нераскидиво је повезан са римским Колосеумом, у коме су хришћане бацали дивљим зверима да их поједу као и под мачеве гладијатора, у коме су се лакрдијаши и пантомимичари у име паганског друштва ругали хришћанским мученицима који су ишли у смрт. Паганство се борило са хришћанством не само огњем и мачем, него и са лажју и клеветом, церекањем гомиле и заједљивим подсмевањем од стране песника и пантомимичара.

На улицама Рима и других градова империје комедијаши су богохулно приказивали распеће Христа и Свете Тајне Цркве. Позориште је припадало паганском свету и са очајничком одлучношћу и огромном енергијом бранило је тај пропадајући свет. Питању о међусобном односу Цркве и позоришта вратићемо се касније а сада покушајмо да решимо конкретно питање: има ли позориште средстава и могућности да имитира и приказује на сцени духовни свет, у који човечија душа прониче само посредством релтиозне интуииије, молитве и очишћења себе. Да ли се са сцене може визуелно приказати тај свет?

У древна времена глумца су називали делатником копрена и маски. Глумачки таленат је способност неких људи да се уживљавају и да се преваплоћују у другог човека, да га замењују собом, а себе њиме. То је способност за пластично подражавање, развијено одређеним ве-жбама и поступцима, способност и умеће да се из самога себе, као из глине, моделирају лица позоришних комада и јунаци сцене.

 

Позоришна глума претпоставља два ступња:

 

1.   Глумац се припрема за своју улогу, уживљава се у лик свога јунака и брижљиво га копира, а при том се критички односи према себи и као да себе посматра са стране. Уз помоћ режисера он увежбава технику игре, на пробама поставља одређене задатке и трага за њиховим могућим и ефектним решењем. На овој етапи уметник као да спаја у себи два лица. Он се осећа као онај ко глуми, а у исто време анализира своју игру и настоји да отклони техничке грешке и неслагања, то јест да створи целовити лик.

2. Затим наступа завршна етапа рада. Глумац треба да се у души уживи у сценски лик и да се раствори у њему и нестане као посебна личност. Он треба да створи утисак веродостојности, да имитира истину и да својом игром изазове код гледаоца осећање реалности која се дешава на сцени. Овде се укључује, као унутрашњи покретач, снага и способност сликовите уметничке уобразиље, умеће да се живописно фантазира по задатој схеми и да се глума остварује упадљивим призо-рима, уз помоћ сопствене фантазије и медитације, које пре свега за њега самог треба да замене реалност. Он треба да створи онај психолошки емоционални фон, који би у себе укључио гледаоце и приморао их да усвајају оно што се догађа у театру као живу стварност, шта више, као квинтесенцију самог живота.

Позоришна уметност је разрадила низ система за развијање уобразиље. На крају крајева, глумац треба да уме да се, као у одежду свога јунака, одева у његова осећања, жеље, стремљења, у његову психолошку структуру и садржај, да се труди да се у души поистовети са њим, да мисли његовим разумом, да љуби његовом љубављу, да мрзи његовом мржњом, то јест да живи у другом човеку да би натерао гледаоца да заборави да је пред њим само имитација, само игра.

Познато је да је сликовито мишљење тесно повезано са облашћу сугестије и аутосугестије. О томе сведоче окултни системи, на пример, Раџа-јога и Хата-јога, у којима се медитацији и сликовитом мишљењу додељује изузетно место.

Ако размотримо најпопуларније системе сценског тренинга и упоредимо их са вежбама јоге, запазићемо много додирних тачака.

То је један од разлога што су древни хришћани порицали позориште. Они су у позоришним представама осећали дух магијских обреда и мистерија. То је разлог, ако можемо тако да се изразимо, религио-зно-мистичког карактера. Други разлог је морални. Сликовити начин мишљења тесно је повезан са облашћу наших чула и страсти. Страсти се појављују у нашој свести под плаштом чулних слика. Душа не може да прихвати страст као идеју. Језик страсти је језик сањарења, маштања и фантазије. Истински духовни доживљаји не могу да буду изражени миметички. То су чисти и нежни цветови, који се затварају да би се заштитили од сваког спољашњег додира, као што чини мимоза са својим латицама.

Најталентованија глума овде је немоћна. Сликовити начин мишљења изазива наша душевно-страсна и афективна осећања, те су зато Свети Оци из првих векова хришћанства говорили о позоришту као о школи страсти, имајући у виду не само садржај позоришних комада, него и сам метод представљања и саму атмосферу театра.

Може ли глумац да створи лик Христа и да Га на сцени прикаже гледаоцу? Да створи, како је рекао један режисер, "живе иконе". Могу ли на пробама да се увежбавају глас, покрети и понашање Христа?

Можемо ли посредством позоришне шминке, перике, налепљених бокова и браде да претворимо своје лице у лице Христа

Али то није најстрашније. Да би глумио Хрисга, глумац треба иа се у души поистовети са Христом и да поверује да је способан да љуби као Христос, да мисли као Христос, да страда као Христос, то јест глумац треба да поверује да је Бог.

Некада је сатана рекао: "Изједначићу се са Свевишњим" (пророк Исаија) и у дубину пакла се сврже: "паде са неба као муња". Та једна горда помисао претворила је светлоносног анђела у злодуха таме и пакла, у заувек изгубљено, несрећно богоодбачено створење. "Бићете као богови" рекао је ђаво праоцима. А у људима као да се поновио пад сатане, земља је за њих постала место изгнанства, а смрт - њихов удео. Али сада глумац, који игра Христа, треба да каже у својој беседи: "Могу да се оваплотим у Христа, могу да Га низведем са Небеског престола на сцену театра, могу да прикажем Богочовека у својој личности".

У античка времена често су пагански богови постајали сценска лица трагедије. Чак постоји и израз: "Бог из машине".[2] Али, прво, богови Грчке и Рима су богови антропоморфног пантеизма, а не апсолутни, вечни, бескрајни, свемогући, свезнајући, свесвети, благи Дух хришћанског монотеизма, не Саздатељ, Творац, и Промислитељ света. Паганска божанства јесу оличење стихија. У самој античкој митологији богови искрсавају из земље. Друго, трагедија уз учешће богова на сцени појавила се у доба религиозног назадовања и распадања самог паганства.

Платон је осуђивао песнике (Хомера и друге), који су боговима приписивали страсти и ускраћивао им је право грађанства у својој утопистичкој држави. Из историје знамо да су у доба Јулијана Одступника и раније улични глумци пантомимичари забављали и увесељавали незнабожачку гомилу, представљајући Јеванђеље као комедију.

Сличне, али још рафинираније фарсе и циркуске лакрдије служиле су у 20-тим годинама нашег столећа као делатно средство антирелигиозне пропаганде од стране таквих лакрдијаша, бунтовника и подстрекача на паљење цркви који су били на високим положајима, као што су Јарославски-Губељман и његова дружина из савета (совјета) борбених безбожника.

Пред нама је питање од велике важности: неће ли покушаји савремених "пријатеља-бранилаца цркве" да оваплоте Христа на сценском простору постати провокације против хришћанства, истанчаније и опасније од атеистичких маскарада и циркуских лакрдија.

Лик Христа се прелама кроз душу глумца као кроз мутну призму и одражава у његовој игри као у кривом огледалу. (Нека се глумци не љуте: грех није индивидуална, већ универзална појава.) Тај деформисани и изопачени лик пада као мрља лажи (љага) на срце човека и можда целог живота неће успети да до краја избрише његове трагове.

Свети Оци тврде да Христа можемо видети само у Духу Светом, а овде убеђују да се Христос може видети кроз нашминкану маску глумца. Господ нас у Јеванђељу упозорава да не верујемо ако нам кажу да је Христос овде на земљи - било у пустињи или у забаченој соби, а утолико пре на позоришној сцени ли на екрану телевизора. Свако кривотворење Њега, Христос је одбацио као погубну духовну лаж, било да је то лажно пророчанство или маскарадно прерушавање.

Христос је јединствен, Он је један, Он је неупоредив, Он је неизрецив и за човечије и за анђеоске силе. Глумљење Христа, отимање Његовог имена и копирање Његових чудеса Он Сам је одбацио не само као недостојну кривотворину, него и као знак и програм лажних пророка и будућег антихриста. Ако је глумљење Христа допуштено, то значи да је дозвољено изигравати и Литургију, и Распеће, и Васкрсење. Изигравање Литургије - какве злокобне речи!

Тертулијан је писао да демони у паклу богохулно подражавају Литургију, а да су одломци из црне мисе - црна магија. Изигравање Литургије постаје мрачна фарса. Какав духовни отров би се сакупио на сцени и сабрао у чаши из које би глумац причешћивао своје другове или сабраћу који глуме апостоле уз јеванђељске речи: "Ово је Тело Моје... Ово је Крв Моја". Следећа тачка програма можда ће бити причешћивање гледалаца из сале.

Нашли би се људи који би рекли: "Зашто да идемо у цркву, ако све то може да се се деси у позоришту?" Чак би рекли и: "У позоришту се може сликовитије, дубље и емоционалније доживети Тајна вечера и причешће. У савременом књижевном жаргону не без разлога позориште још увек називају храмом уметности. У храму мирјани не смеју да улазе у олтар, а утолико пре да додирују престо. Престо символички представља трон Бога. Но ако глумац има права да глуми Христа, он може да седне на престо као на свој трон и може да покуша сценско представљање Свете Тројице. А ако пођемо од савремене елитистичке концепције софиолога - нових гностика, о Софији као свету божанских идеја и женском начелу у Божанству, онда могу да настану и богохулнија тумачења (на пример, да на престо заседне глумица). За време Француске револуције такав преседан се већ догодио. Почетак религије - осећај страхопоштовања - је оно што је у Библији названо "страх Божији", свест о својој недостојности и величини Божијој, и свештени трепет пред светињом.

Зар сама замисао о томе да се уз помоћ механизама и акробатике на сцени може остварити Васкрсење Христово, Његово Вазнесење,  Преображење и тако даље, не изазива код хришћана осећања бола и гнушања? Чак су и позоришни костими у виду библијских и црквених одежди већ богохуљење и профанација светиње. У древној Цркви, по кодексу Јустинијана, незаконито облачење у свештену одежду изједначавало се са отимањем царских регалија (предмета - символа владалачке власти) и било је кажњавано преко суда.

У наше доба такозвани "пријатељи-заштитници хришћанске цркве" западају у нову моралну јерес. По њиховим речима, они себи постављају "мисионарске" циљеве - да упознају гледаоце са хришћанством на начин који је достојан двадесетог века, апокалиптичког века и да прикажу Бога на сцени и проповедају Јеванђеље са позоришних дасака. Ови добри људи решили су да глуме Бога, Анђеле и светитеље.

Режисере више не задовољавају њихове пређашње уобичајене историјске хронике, криминалистички романи и филмови и љубавне авантуре. Они су решили да употпуне и учине разноврсним свој репертоар ничим другим до Светим Писмом. И, како изгледа, са ентузијазмом су се прихватили тог посла. Уместо Вавилонске куле одлучили су да подигну до неба позоришне даске и да спусте Бога на сцену и покажу га под светлошћу позоришне рампе. Глумац, који игра Хамлета и Спартака, глуми Бога неизрецивог и непојамног, Творца Неба и Земље који живи у неприступачној светлости, пред Којим серафими покривају своја лица.

Црква Старог и Новог Завета никада није прихватала позориште као средство и форму представљања религиозних појава. У целокупној старозаветној и новозаветној књижевности нема ни једног драмског дела. Једноставна лепота и божанска истина монотеизма нису могле да подносе кривотворине и имитације. Истина је неспојива са глумом истине као најсрамнијим видом лажи.

Театар је настао на основу паганских митова и мистерија, он је творевина паганског света који је изгубио првобитно откривење и заменио веру у једнога Бога обоготворењем космичких сила, апотеозом самих људи и магичним култовима палих анђела, оних које Црква назива демонима. Зато је за древне хришћанске апологете пагански политеизам био не само религиозна патологија и философска заблуда, него и окултна метафизика, демонологија и демонопоклоњење. Хришћанска Црква је порицала театар одлучно и ригорозно:

1)    као творевину паганства, духовно повезаног са њим системом вредности, култом чула и паганско-космичким осећањем света;

2)    као метод имитације истине: царство варљивости и привидности, у коме у стварности господари лаж;

3)    као школу страсти, то јест душевних страсних емоција човека (стварање посебног рафинираног култа афективних стања и суптилних нервно-психичких доживљаја);

4)    као разарање личности (вештина замењивања лица личности маскама). Позориште даје правац, стил и метод, искуство и навику глумљења (изигравања) не само код глумаца, него и код гледалаца. Оно чини људе глумцима у њиховом свакодневном животу, док хришћанско покајање захтева од човека супротно - очишћење душе од свега туђег и њој несвојственог, од позоришне шминке и маски, које навлаче на њу машта и гордост.

Црква је у својој највишој инстанци - Васељенским и Помесним Саборима, осудила позориштзе. Професија глумца изједначавала се са онима који су правили идоле. Одлуке Елвирског Сабора (300. године) и Африканског (408. године) забрањивале су крштавање глумца све док не да обећање да ће заувек оставити свој занат. Сабор у Арлу (314. године) установио је да се глумци одлучују од причешћа. А Картагински Сабор (397. године) донео је одлуку да бивше глумце прима у Цркву тек после јавног покајања. Хришћански апологети у својим делима жигосали су театар заједно са циркусом, у коме су се приређивале борбе гладијатора и масовна убиства хришћана. Чувени Тертулијан је писао да се у театру при светлости дана дешавају дела ноћи.

18. правило Помесног Картагинског Сабора забрањује хришћанима да гледају јавне представе. Карактеристично је да у тексту овог правила постоји позивање на то да су такве забране постојале у Цркви увек и свуда.

51. правило VI Васељенског Сабора забрањује хришћанима да посећују позоришне игре, плесове и циркуске тачке уз учешће дресираних звери. Сабор заповеда да се они који крше ово правило одлучују од црквене заједнице.

54. правило Лаодикијског Сабора забрањује свештеницима и свештенослужитељима да присуствују на било каквим јавним представама, чак и ако се оне приређују у приватним домовима. Ово осуђивање позоришта провлачи се као црвена нит кроз сву патристику. Савремена Црква није одбацила, а и не може да одбаци, ни одлуке Сабора, ни патристику (Црквено Предање), јер би иначе одбацила саму себе своју духовну истоветност (идентитет) и морално јединство са древном Црквом.

Античка комедија, извежбана у изругивању својих богова, са не мањом свирепошћу него дивље звери Колосеума, напала је на хришћанску Цркву. Глумци и лакрдијаши, акробате и пантомимичари на позоришним сценама, као и на трговима и улицама градова, приказивали су пародије на крсну смрт Христа и смрт мученика. Театар је осетио у хришћанству свог непомирљивог и непобедивог непријатеља - истину, која својом вечном светлошћу уништава мрак лажи и сенке полуистина. Позориште је пагански елемент и оних хришћана који у суштини остају неуцрковљени, то јест у души неукључени у хришћанство. Очигледна је веза неких јереси, на пример, аријанства са паганством. Аријанство је покушавало да споји хришћанску теологију са космологијом Платона. Догматска јерес је тесно повезана са моралном јереси. Учење о Христу као створењу Божијем уносило је дух секуларизације и антропоцентризма не само у аријанску дог-матику него и у аријански ритуал.

Свети Атанасије Александријски изобличава аријанску литургију због њене театрализације и због тога што је Арије у храмове увео световне, театралне, страсне мелодије и назвао литургијски канон именом Талије - музе и покровитељке комедије. Црквени историчар Јевсевије је писао да је јеретик века Павле Самосатски волео театралну помпезност, да га је окружавало мноштво жена које су га прослављале као анђела који је сишао с небеса, и да је, најзад, у црквеним молитвама заменио Христово Име својим именом. Став Источне Цркве према позоришту и театралности, барем у њеним законодавним документима, остао је ортодоксан и неџромењен.

У Западној цркви од XI века, од када је њено отпадање од Васељенске црквене свести постало преломни моменат њеног постојања и промена целокупне скале њених вредности, почиње да се постепено мења однос католичанства према позоришту. Треба запазити да је у Западној цркви и касније постојала осуда позоришта и јавних представа, што је било утврђено у разним правним актима (све до XVII века - Сабори у Шалону у VI веку, у Мајнцу и Риму - у IX веку и тако даље). О томе су писале папе (Лав IV и други).

Цркви туђа театралност ипак је продрла у католичко богослужење (на пример, ритуалне игре у Шпанији, плес шесторице дечака пред престолом и играње за време Божићне мисе у Толеду).

Ми нипошто не желимо да увредимо католике и да кажемо да се миса претворила у спектакл, али театрализоване представе су се озбиљно приближиле миси, на пример, јавно шибање покајника уз певање химни, које је окупљало око себе велико мноштво људи, и тако даље.

Средњовековни позоришни комади почели су све више да укључују у себе литургијске елементе. То је претило продором самог театра у култни простор храма. Свештенослужитељи су могли да прихвате игру (глуму) као помоћ за изазивање већег ефекта и јачег дејства на присутне.

Већ средином XII века опат Елред изобличава свештенике који за време службе у храму час повишавају глас до викања, час га снижују до шапата, опонашају коњско рзање, женски врисак, представљају у олтару као на сцени, час самртне муке, час неземаљски занос; крећу се уз непристојна кревељења, прихваћена од глумаца, криве уста и слежу раменима - храм претварају у позориште.

Тако, на пример, ред језуита, који се потрудио да мобилише све њему доступне философске, културне и друштвене снаге за борбу против наступајућег протестантизма, као и Православља, решио је да користи позориште ради привлачења народних маса на богослужења католичке цркве. Свечане литије (процесије) улицама градова и села, извођење сцена из библијске историје, раскошне декорације храмова. Помпезност и спољашња ефектност ритуала код језуита били су знак оног унутрашњег опадања и распадања у коме се католичка црква не само окренула према театру, него је почела да тражи у њему свога саве-зника.

Протестантизам, који је настао као реакција против злоупотреба и посветовњачења католичке цркве, немајући поуздану догматику и традицију, још више од католицизма се подвргао секуларизацији, не-прекидном унутрашњем распарчавању на конфесије, секте и посебне заједнице, за које је позориште касније постало неисцрпан извор модернистичких експеримената и реформаторских инспирација.

Ради привлачења људи својој цркви, протестантски свет стално тражи и користи нове форме и средства деловања. Међу тим средствима све већу улогу почеле су да заузимају пантомимичке представе, позоришни ефекти и авангардно новаторство.

У 70-им годинама у Бирмингему је одржано саветовање представника неких конфесија, међу њима и католика, англиканаца и методиста. Тамо је разматрано питање који вид уметности је најперспективнији и најпопуларнији у наше време. Учени људи дошли су до закључка да је такав вид уметности циркус и препоручили су свештенослужитељима да проучавају циркуску вештину и илузионизам ради већег успеха своје религиозне мисије.

Уосталом, треба приметити да су у позном античком и средњовековном периоду, када строге диференцијације између црквене и световне уметности још није било, театар схватали више као концентрат паганског духа и антипод Цркве. Касније, у процесу секуларизације уметности, псеудорелигиозни и антирелигиозни карактер позоришта постао је мање очигледан (на пример, дела Шекспира). Границе цркве и позоришта почеле су да се мање секу, међутим, и у том стању метод позоришта, као метод илузорне привидности, варљивости и замене стварности игром, био је директна супротност циљу Цркве - ослобођењу човека од привидности и притворности и од изигравања (глумљења) макар и најузвишеније врлине.

Злокобно знамење XX века није било само стварање нуклеарног оружја и растућа еколошка катастрофа, него и ништа мање претећи знак краја и моралног дна до кога се спустила такозвана хришћанска цивилизација - кореографске представе и балети најеванђелске теме.

Источна Црква се назива Православном, то јест ортодоксном, оном која чува чистоту догмата, целовитост Предања и верност традицији. Сада се тврђава Православља поткопава да би се разнеле њене зидине. Неке снаге желе да светињу и најузвишеније вредности Цркве изведу на позоришне даске и претворе у блиставило лажног сјаја. Христа су убили његови непријатељи, али Његова смрт нам је даровала живот. Атеисти су подвргли Христа клевети и порузи, али због тога нам је Он постао још блискији и дражи. Христа су окаљали професионални дипломирани лажљивци, али због тога нам је Његов лик постао још светлији. А сада се догодило нешто страшније - сами хришћани се одричу Христа - Сина Божијег и замењују Његов лик глумцем који плеше. Непријатељи Христа - Ана и Кајафа - предали су Га на мучење и смрт, али им није падало на памет да могу да Га приморају да плеше. А савремени хришћани претворили су Христа у пајаца и арлекина који плеше на сцени, и пљескају томе.

Један од чинова паклене мисе било је ритуално светогрђе. Не представљају ли такве представе црну мису коју људи нису одгонетнули?

Ако Црква део својих преимућстава преда позоришту, онда ће сутра само позориште неизбежно да продре у Цркву. Навикнувши се на позоришне режије Јеванђеља, људи неће гледати на Литургију са мистичке, него већ са друге - уметничко-театралне тачке гледишта и у Литургији неће тражити очишћење, већ утиске, не духовно стање, већ ефекте. На крају крајева сам свештеник под утицајем својих парохијана - љубитеља позоришта, мораће да изиграва (глуми, изводи) литургију. Вештина глумца је умеће поистовећивања себе са лицима позоришних комада и уживљавања у своју улогу до растварања себе у њој и до осећања поистовећености са представљаном личношћу.

Коме и како може да се моли глумац који је рекао себи: "Ја сам Бог"? Неки богослови користе метафоричке речи "сусрет са Богом". Али тај "сусрет", као осећање присуства божанства, догађа се у дубини човечијег срца и то неочекивано за самог човека. У току целог живота душа човека памти овај сусрет, али не може да га изрази нити опише речима. Бог се јавља души као нови живот, јавља се у тренуцима у светлости благодати. И ови тренуци чине се као предокушање вечности. А сада Бога хоће да прикажу не у Духу Светом, него под светлима позоришне рампе уз проламање аплауза.

Православни подвижници категорички забрањују да се у уобразиљи ствара лик Христа или да се прихватају било какви визуелни при-зори за време молитве. Поверење према привиђењима и визуелним представама, као према истинитим духовним појавама, код неискусних подвижника изазивало је душевно растројство или стање које је у патристици називано прелест, односно обмана.

Једном се пред Пахомијем Великим појавио зли дух у лику Христа. Свети је окренуо главу у страну. "Зашто ме не гледаш, јер ја сам Христос коме ти служиш?" - рекао је демон. Свети је одговорио: "Желим да видим Христа не овде на земљи, него у вечном животу. Овде ми је потребно друго - да испуњавам заповести Христа". И демон је нестао.

Неки људи, који гаје симпатију према хришћанству, сматрају да ће им гледање филмова на библијске теме помоћи да боље проуче Свето Писмо. Али сваки сценарио на јеванђељске теме је не само компилација четири Јеванђеља, него и њихова прерада, интерпретација и увођење нових, измишљених лица и епизода. Зато сценарио на библијске теме постаје друго Јеванђеље које је написао сам режисер по својој слици и прилици.

Саборна правила и црквени прописи категорички забрањују коришћење апокрифних лажних јеванђеља и измишљених агиографских дела, а утолико пре њихово ширење.

Позориште и биоскоп не уче, већ одвикавају гледаоца од читања Светог Писма, замењујући мистички несликовни доживљај искривљеним визуелним представама. Преламајући се кроз призму душевног духовно постаје лажно и изопачено, као одраз у кривом огледалу. Католичка црква, са својим сталним стремљењем ка прозелитизму са својом оријентацијом на аритметичку већину својих чланова, са својом гигантском мисионарском машинеријом, са својим критеријумом вред-ности у коме је колектив изнад личности, није могла да не користи тако моћну пропагандистичку мрежу као што су филм и позориште.

Њена велика способност да лавира и да се прилагођава светским и историјским реалностима нарочито упадљиво се пројавила у покрету католика - модерниста после другог Ватиканског сабора. Али још пре тога, за време папе Јована XXIII у периоду 1958-1963 године, била је образована комисија за кинематографију која је постала стални орган Ватикана и непосредно је потчињена католичкој јерархији. "Осећај дужности нам налаже" - писао је папа - "да се са изузетном пажњом односимо према свим факторима савремене цивилизације, а међу њих треба убојати и филм."

Недељна католичка миса, коју преносе преко телевизије, допуњава се сценском адаптацијом из живота светих и зато се често емитују разне фантастичне повести, које обично називају филмовима страве и ужаса. Поред библијских сижеа појављују се и призори вампира - мртваца који пију човечију крв и, обрнуто, људи који се претварају у дивље животиње, као и чаробњака и гатара. Интересовању за биоскоп као средство мисионарства допринело је ширење екуменизма. Низ теолошких расправа о филмовима било је објављено у издању Светског савета цркава. Католички и протестантски теолози прегледају и проверавају нова техничка средства: видеокасете, видеодискове, емисије уз помоћ сателита и тако даље. Као резултат техничког развоја појављује се електронска црква - авангарда новог века и новог мишљења.

Веома је карактеристично да је један од омиљених и најпопуларнијих ликова мистичких филмова - Луцифер, сатана, коме се дају најразличитија тумачења, понекад веома благонаклона.

Светски композитори састављају мисе у којима се, заједно са одломцима из канонског богослужења и григоријанским напевима, разлежу звуци џеза и рок-музике. Понекад се такве мисе, као спектакли изводе непосредно на улицама, а певање религиозних химни смењује се са најватренијим играма карневала. Таква је, на пример, миса америчког композитора Брајлиса.

Нарочито се гласно чује апел за промену богослужења у протестантским заједницама Америке и Европе. У неким заједницама то богослужење се претвара у позоришну представу на библијске теме, у којој учествују сви чланови заједнице. Глуму смењују плес и авангардна музика, заједничко певање свих присутних, а понекад и права маскарада.

Једном је полицајац, који је ради одржавања реда био присутан у заједници америчког теолога Кокса, рекао: "То није молитва, него прави јавни скандал". Међутим сам Кокс је сматрао необуздано понашање својих парохијана знаком њиховог духовног ослобађања (еманципације).

Сада се позориште прихвата као неотуђиви део општечовечанске цивилизације. Још недавно у нашој земљи као знак културе и прогреса сматрала се срушена црква и близу ње саграђено позориште или клуб. Скинувши крст и срушивши олтар, често су претварали цркву у биоскопску салу или позориште, при чему су пређашњи олтар претварали у позорницу где су на месту срушених престола и жртвеника глумци одигравали комедије најфриволнијег садржаја. Или пак обрнуто, од олтара су правили нешто као позоришну галерију у којој су последњи редови били нарочито популарни код заљубљених парова.

Не желим да кажем да су сви глумци били усхићени учешћем у таквом идеолошко-просветитељском раду, али, на жалост, већина је спокој-но имитирала сцене убиства и љубавних састанака или је одигравала фарсе у оскрнављеним, разореним и као распетим храмовима, газећи светиње својих отаца. Идеолошка бригада Јарославског-Губељмана није нашла боље средство за ругање хришћанству, претворивши у недавној прошлости храмове у позоришта, клубове и јавне тоалете.

Најдревнији храм Тбилисија - Метехи једно време је био подвргнут истој таквој гулаговској судбини. Њега су претворили у затвор, а затим у радионицу, а од 1974. године, све до отварања храма, у њему је био смештен омладински експериментални театар. У споредном олтару, где се налазила гробница свете мученице Шушанике, нагомилавали су позоришне старудије (директно на полусрушени надгробни споменик).

Култура је умеће уважавања. Сама реч култ значи поштовање. Човек треба да се односи са уважавањем чак и према туђој непознатој гробници. Мученица Шушаника - светитељка је трију Цркава: грузијске, јерменске и албанске. Она припада трима народима - грузијском, јерменском и азербејџанском (област Рани - западни Азербејџан). Њ-ни мученички подвизи надахнули су Јакова Цуртавелија на прво од нама познатих дела на грузијском језику. Њена храброст била је пример верности хришћанству у борби са експанзијом маздаизма, а затим и ислама. Али позориште је са њеном гробницом поступило исто као што су у древно доба персијски маздаисти поступали са гробницама хришћана.

А сада ти исти људи полажу право да на позорници изводе експерименте са Јеванђељем.

 

 


[1] Бајадера - европски назив индијске професионалне плесачице која учествује у религиозним обредима и заједничким весељима. - нап. прев. 

[2] Лат. deus ex machina, буквално - "бог из машине", драматуршки и сценски поступак у дрвеном грчком театру: изненадно појављивање (уз помоћ дизалице - еореме) божанства на сцени, које доводи до расплета радње. У преносном смислу - неочекивано разрешење неког конфликта. Нап. прев.

 

 

Преузето из књиге

Уметност живљења или умеђе умирања

стр 347-361

 

 

 

 

 

^