Издаја свог детета је најгнусније дело 

Насилно изазивање промискуитетног и сексуално изопаченог понашања код школске деце у Русији[1]

 Разговор са дечијим психологом Ирином Медведевом

 

 

ПИТАЊЕ (П): У свакој породици у којој има деце обавезно се јавља питање како разговарати с њима о проблемима пола, јер ће, пре или касније, ти проблеми децу заинтересовати. Постоје две тачке гледишта. По једној, о томе не треба причати, јер ће деца, овако или онако, о томе све сазнати; други сматрају да деци треба дати максимум података о датом проблему. Како, по Вама, приступити том питању?

ОДГОВОР (О): Наравно да не можемо рећи да проблем уопште не постоји, али ја сматрам да је последњих година страховито пренадуван од стране сексуално преоптерећених одраслих особа. Мислим да деци на то питање треба одговорити онда кад се за њега интересују (а она се занимају у различитом обиму у разним периодима свог живота), при чему одговори треба да буду што општији и условнији.

П: Та се питања постављају кад је дете потпуно чедно, и деца их постављају у својој чедности. А сами родитељи, на такву детињу чистоту, по правилу, не могу да одговоре. И настају митови о "родама", "купусу", "о куповини у продавници". Да ли је то добро?

О: Јако добро. Као дечији психолог, ја могу рећи да је то и веома истинито. Вековима се говори и о "родама" и о "купусу". Мислим да се одавно говори и о "продавници". Тако је. Знате, ником од одраслих то није штетило. Као што видите, људски род опстаје не само један, па чак не ни само два миленијума. Плод обавезно мора да остане забрањен до правог тренутка, да би детету кад порасте био сладак. Тада се рађање наставља. Ако тај плод престаје да буде забрањен, а самим тим и сладак, онда се траже други забрањени плодови. Зар на Западу није тако много хомосексуалаца управо због тога? То је други забрањени плод. Међутим, више ни он није забрањен. Зато, кад сам пре седам година отишла у Немачку на Светски конгрес социјалне психијатрије, и европски и амерички научници су говорили да је светски проблем број један - сексуално злостављање деце од стране одраслих.

Ето који је забрањени плод сада сладак људима Запада. Тако је то: чим плод престане да буде забрањен, то јест сладак, очекујете друге плодове и потрагу за њима. Управо су скандинавске земље, и делимично Шведска, прве увеле сексуално васпитање у школе. После 1968. године све је то кренуло. Била је сексуална револуција у Европи, и Скандинавија је прва кренула. И шта? Хоћу да кажем нешто занимљиво: пре три године, на Светском конгресу о породици у Прагу, Стокхолм је био назван првим постпородичним градом на свету, јер тамо 70% становника никад нису имали, неће имати, нити желе да имају породицу и децу.

П: Реците нам да ли је ван породице могућ један опуштен, интиман, уман разговор о питањима пола. Може ли он бити школски, може ли бити организован као час или јавни наступ?

О: Мислим да не може. То није за широку публику. Погледајте, у културном руском језику не постоји ниједна реч за означавање физичке стране љубави...

П: Управо о томе стално размишљам. Како се може говорити о ономе што се не може ни именовати?

О: Треба више мислити о следећем: шта значи то, да у тако богатом језику какав је руски, нема културних речи којима би се означила телесна љубав ? То значи да култура строго скрива саму тему. А на ком језику се о томе говори? На језику ружних речи, непристојности, и на гинеколошком латинском. Наши домаћи, руски секс-просветари, веле да је гинеколошки латински баш права ствар. Али замислите како изгледа кад детету говоре "пенис", "фалус", "оргазам", "ерогене зоне". То је крај света. Рекла бих да три пута треба промислити о томе шта је гнусније - псовање, које дете доживљава као отворену непристојност, или "културно" просвећивање на гинеколошком латинском. Мислим да је ово друго гнусније.

П: То је, искрено говорећи; и моје мишљење. Често чујемо: "Биће лоше ако дете о томе сазна са улице. Биће лоше ако сазна у клозету. Али ако детету о томе причају у клозету, вулгарна сексуалност ће за њега увек бити нешто клозетско. Ако сазна на улици, имаће одбојност и стид у односу на оно што је чуло. Чак и на улици постоји извесна мера заштите особине на коју су данас сасвим заборавили: чедности.

О: Сасвим тачно. Зашто плашити улицом? Зашто неки правдају сек-суално васпитање тиме што ће то деца сазнати на улици? Улица је, како би рекли културолози, неодузимиви део омладинске подкултуре. Кад прође пубертет, пролази и улица, и младић ноћу уздише за вољеном, пише песме, долази јој под прозоре, губи памет. И замишља је као неземаљско, бестелесно биће. Али ако је са седам-осам, са дванаест година видео уџбеник са приказом полних органа, ако је о томе учио лекцију, ако је одговарао пред таблом... Замислите, улази учитељица с наочарима, пристојно одевена... Отвара уџбеник, деца га такође отварају... Хоћу да кажем да су и фотографије у тим уџбеницима непристојније него у порнографским часописима. То је просто мешање црног и белог. Потпуно мешање! Под и плафон мењају места! Једна је ствар порнографски часопис, који дечаци гледају испод клупе и, ипак, знају, да је то непристојност. А друга је ствар кад се такво нешто нађе у уџбенику.

Уџбеник је за дете - еталон. Еталонска информација. И нарочито кад је све то рађено у уџбеничком маниру, озбиљно, са цртежима и шемама... Видела сам ту гадост. Када сам, с колегиницом Татјаном Лавовном Шишовом, била у Немачкој, и кад смо држали предавање студентима Хамбуршког универзитета, они су после тога с нама ушли у отворен разговор. Сећам се како је један прекрасни, сличан јунацима Томаса Мана, младић, очито племићке крви, рекао: "Како сте ви у Русији срећни јер знате шта је љубав. И ми то знамо, али само из класичне литературе. Много бисмо желели да волимо, али не можемо, зато што смо у школи имали сексуално васпитање и кад год видимо девојку, сетимо се шта су нам причали о ерогеним зонама и устројству полних органа."

П: Тај проблем нам је познат. Почетком деведесетих родитељи су били ужаснути кад су им деца дошла из школе. Рецимо, ученици првог разреда су родитељима показали брошурицу под називом: "Мој пријатељ презерватив".

О: То је било средином деведесетих.

П: Откуда та брошурица у нашим школама? Откуда ти програми, ти уџбеници? Ко то издаје? Ко хоће да развраћа децу?

О: Да, развраћају нашу децу. И то је стварно страшно. Као дечји психолог, могу да кажем да је то нуклеарна експлозија у главама наше деце. Другачије се не може назвати. Али, за оне који то раде, развраћење и изазивање психичког шока су узгредни ефекти. Главни циљ је смањење рађања. То је, да тако кажемо, геноцид с цивилизованим лицем.

П: Како се зове то "цивилизовано лице"?

О: Зову га "Међународна федерација за планирање породице". Наравно, та организација има много покровитеља и помоћника. Рецимо, ту је важан спонзор какав је Фонд за становништво Уједињених нација. Он постоји и код нас, и у другим земљама где постоје центри за планирање породице. Разарање породице помаже такође УНЕСКО. Помаже и УНИЦЕФ. Помажу Рокфелерови, фордов, Макартуров фонд који успешно раде на нашој територији (Русија). Има и парадоксалних спонзора. На пример, енглески принц Филип, који је на челу Фонда за заштиту ди-вљих животиња. И сви о њему говоре као о значајном човеку: тако му је жао носорога, тако му је жао леопарда, тако брине због екологије. Али поставља се питање: ко највише нарушава екологију? Наравно - људи. Што мање људи, тим чистији ваздух, вода, трава... И биће више дивљих животиња. Тако је принц Филип на најприснији могући начин повезан са Међународном федерацијом за планирање породице. Таквих, на први поглед неочекиваних, веза има јако много.

П: Знам да је у Москви било такозваних "пилот-школа" у којима су програми "Руске асоцијације за планирање породице" били убацивани путем личних веза са директорима школа. Имате ли као дечији психолог податка о горким плодовима такве "просвете" у Русији?

О: Наравно, јако много. Поменули сте "пилот-школе" у Москви. У једној од њих учио је син моје другарице-психолога. Био је једини у раз-реду који није попунио огавну секс-анкету. Не могу ни да гласно кажем каква су све питања постављали деци. Управо зато што је није попунио, успео је да је изнесе из учионице. Друга деца су је предала и све је прикривено. Родитељи нису имали појма о чему су питали њихову децу. А тај дечак је дошао кући и бацио анкету мајци у лице, замислите, с речима: "Ето до чега сте ви одрасли дошли!" Као танано биће, он је имао озбиљне психолошке проблеме, чак и ако није попунио анкету.

У последње три године у државне школе Русије, под разним називима, уводе сексологију и контрацепцију као наставне области (овде је очигледно да се, као и у Србији, ради о превенцији нежељених последица блуда и промискуитетног понашања, а не о томе да се деци даје објашњење да до блудних радњи и развратног понашања не треба да дође, да секс служи за продужетак врсте, и да се не сме упражњавати на нивоу горем од животињског - хомосексуализам, перверзије, силовања са смртним исходима... нап. ред.). Уз ово, често, на иницијативу школе, деца посећују разне часове и огледе у такозваним медицинско-педагошким школама и центрима за планирање породице. Циљ тих излагања је увек један: манипулације дечијом психом, свођење детињих интересовања са највиших духовних вредности на најтеже телесне похоте, при чему се човек разматра само као биолошка маса. Пажња деце се усредсређује само на питање секса и сасвим се разара стидљивост. Исмејавају се и чедност и породица. Будућа деца се представљају и као непотребан терет, и препоручује се ђацима да не рађају децу кад одрасту. Ђацима се говори о ужасним стварима.

Рецимо: "Основне форме полног живота код човека су екстрагенитална љубав, игре, гејшизам, гениталне, сурогатне форме полног чина, вестибуларни, бедрени полни акт, анални, орогенитални контакти, сексуалне активности са животињама. За сваку тему је издвојен по један час, а негде и два. На пример у САД, у Сан Франциску, где је велики проценат хомосексуалаца, "сексуалне мањине" су добиле право да у школама држе предавања. Рецимо, код седмогодишњака долазе "специјалисти" који кажу: "Не треба да бринете ако сте имали контакте с вашим полом, па чак и са неким одраслим". То јест, предају им се основе хомосексуализма. Дете о томе ни не мисли, али, ако му о томе говоре, код њега то може изазвати жељу да проба. То није обавештавање, него пропаганда (и навођење, очигледно да би педофили имали што већи избор, почели су да улазе у школу као нормални људи у супермаркет, нап. ред.)

Сада се секс-просветари маскирају, зато што постоји реакција Цркве, научника, стручњака, јавности, родитеља. И сада се то зове "Основе здравог начина живота", "Предавање о здрављу", "Хигијена", "Валеологиjа", "Предавање о СИДИ" и слично. И родитељи мисле: како је то добро! Јер им је сугерисано да су им деца већ рођена болесна, а у школи их уче "здравом начину живота", то јест уче их како да оздраве.

П: Било би важно да схватимо чиме можемо да се заштитимо, колико имамо права да се бунимо, какве су правне могућности да не дозволимо да врше огледе с нашом децом и нашим народом?

О: Верујте ми да то није мање опасно од мишомора. Родитељи морају да схвате да на тим часовима "хигијене" њихову децу могу да нахране мишомором. Кад говоримо о спасавању детета, родитељи су дужни да га заштите, као и осталу децу. А због тога морају знати: ако се у школи нешто уводи експериментално, школа о томе мора да обавести све родитеље. При томе они могу само да кажу да од сутра или прекосутра уводе наставу о "здравом начину живота". Сваки родитељ мора да види програм и да да сагласност, не усмену, него писмену. И ако неки родитељ није сагласан, нико нема права да му каже: "Онда нека ваше дете шета ходником за то време!" Ништа слично не сме да се дозволи. Код нас је образовање још увек државно. И родитељи имају много више права него раније. Ако директор, без обзира на протесте родитеља, одбија да укине експерименталну наставу, родитељи имају основа да га туже суду. Не учитеља, него директора школе. Јер и учитељ је само потчињени.

П: У православној гимназији су једном на веронауку сви ученици седмог разреда донели часопис Сооl Они нису ни знали шта је то, а у метроу им је бесплатно дала једна "добра тета".

О: Много су наивна очекивања и наде православних људи да ће своју децу моћи да сачувају у златном кавезу. И они морају онако како треба да прате понашање свог детета. Није лако. Тога има свуда и на сваком месту. А колико се психолозима обраћа деце која су страдала читајући Сооl, и дечака и девојчица (више ових других, оне због нечега више психички страдају читајући "Сооl" и слична издања)?

Ево вам примера. Дошла ми је мајка дванаестогодишње девојчице и каже: "Не схватам шта се с њом десило. Била је добра девојчица. Имамо и добру породицу. Одједном је почела да се понаша као професионална проститутка. Не знамо шта је с нашим дететом, не знамо како да је смиримо, нити знамо шта да радимо... Већ је кандидат за пропаст, а све се десило тако изненада". Питам је ово и оно. Никаквих индиција нема.

На крају, сину ми мисао и упитах: "Реците ми да ли је ваше дете у последње време читало часопис "Сооl? Мама поносно одговори: "Наравно! То је часопис за девојчице њеног узраста. Купује га једном седмично и ја јој сама дајем новац за то". Упитах: А јесте ли гледали шта тамо пише? Она озбиљно одговори: "Шта да гледам у дечији лист?" Ја јој рекох: "Погледајте мало, па ћемо онда поново попричати због чега је ваша девојчица почела тако да се понаша".

 Следећег дана дошла је сва у сузама: "Знате, спалила сам све бројеве тог листа, све што сам нашла у кући". Ја кажем: "Све је немогуће спалити, јер их има на сваком киоску".

П: "Сооl и "Сооl Girl" су пројекти за младе, издавачке куће "Бурда" у Русији, којима су публика деца од једанаест до петнаест година. Народ такве часописе назива "жутом штампом". Прочиташ и бациш. Тираж Сооl-а је око милион примерака. Брзо се прода, мада се прошли и нови број уопште не разликују. Они који су га читали пре пар година једва да се сећају о чему је реч. То је часопис који има неодговорну уређивачку политику. Зато се нашој деци намећу ствари које су испод најнижег кул-турног нивоа. Шта да радимо? Сада живимо у таквом свету, где су такве информације доступније од свих других...

О: Позивам на то да се све проверава. И школске иновације, и дечји часописи, и ТВ-емисије за децу, па чак и дечији филмови. Да и не говорим о томе да сви имамо могућност да се обратимо посланику Државне думе или одборнику градске скупштине. Јер депутати (теоријски) заступају наше интересе. Морамо то да радимо, ако не желимо да издамо своју децу. Уопште, издаја је страшан грех. Али издаја свог детета је нешто најгнусније.

 

Разговарао:  О.  Алексеј Умински

 

Са руског

Владимир Димитријевић

 

преузето из књиге "Између љубави и себичности"

у издању библиотеке "Образ Светачки" 


 

[1] Принцип је исти и у Русији и у Србији, године 2005. отпочели су секс-курсеви у србским школама. Засад, на добровољној основи. Реч је о заштити репродуктивног здравља, а једна од лекција се састоји у навлачењу кондома на дидактички модел пениса (нап. В:Д.)

 

^